НАТО кључ и последњи Милов гамбит

1.

Изненада узјогуњена пробуђеним страстима за и против Вучића, српска политичка анализа своју нову младост обележила је запањујућим сужавањем интересовања и видика. Невероватно је, на пример, са колико мало пажње је испраћена фактичка абдикација Мила Ђукановића, догађај на који се у Србији чека више од четврт века. Ништа боље у фокусу политичке анализе нису прошли ни даљи све опаснији притисци на Милорада Додика и нове уцене македонске опозиције, коју подржавају западне силе, да се Никола Груевски уочи априлских избора стави у што безизлазнији положај.

Наравно, Србија има право да буде и заокупљена собом, и тупава, и да је баш брига шта се догађа преко ограде. Проблем је, међутим, што, на челу са Србијом, Македонија, Црна Гора и Српска представљају онај део региона који Џон Кери описује као „линију фронта“ а Џозеф Бајден као „недовршени посао“, и што нам без разумевања тамошњих догађаја измиче и разумевање дешавања у Србији. Осим, ако баш то није циљ.

2.

Последњих десетак дана у драматичним догађањима у Црној Гори разоткрили су да, почев од летошњих демонстрација, у тамошњим процесима главну реч ипак имају западне силе. Подршку својој влади Ђукановић је у парламенту платио таман толико прескупо да то не личи на њега колико на прсте његових страних савезника. Предао је најважније министарске ресоре у руке опозиционих странака, и то не било којих, већ оних које нису учествовале у протестима и које углавном стоје још прозападније и више су за НАТО чак и од његове ДПС.

Истовремено, у тамошњој јавности појавиле су се доста уверљиве депеше црногорског представника у биселском седишту НАТО које сведоче да Запад планира Ђукановићев одлазак. Његови последњи потези очитују да се уцењени Мило већ суочио с тим и да постепено напушта власт. Занимљиво је, међутим, да предизборну поделу власти са делом опозиције он не условљава, макар и у неком демагошком кључу, било каквим односом тих странака према грађанима Црне Гопре, већ према НАТО, захтевајући да се јавно обавежу да ће наставити интеграције у ту војну алијансу.

3.

Преко Црне Горе питање НАТО постаје централно у свим земљама „линије фронта“ и „недовршеног посла“. Финале је лако предвидети: одлазак тих православних земаља у позадину фронта и завршетак посла с њима мериће се њиховим уласком у НАТО, наравно, уз адекватно протеривање сваког руског утицаја из њих. И, одмах пошто је Ђукановић направио уступке својим пробраним противницима, почео је са опозицијом преговоре о расписивању нових избора. И, гле чуда, и тамо се питање уласка у НАТО поставило као центално.

Очигледно је да Ђукановић конвертује своје последње месеце на власти за подршку НАТО, стварајући фронт странака које су за улазак у Алијансу и мотивишући их местима у влади и, следствено томе, бољим стартним позицијама за изборе. Из готово унисоног хора одушевљења новим приликама и подршке НАТО искочила је СНП, која је на састанку о будућим изборима од Мила захтевала да се истог дана с њима одржи и референдум о НАТО. Наравно, одбијени су, али то је тек почетак.

4.

Чак и ако референдума не буде, немогуће је да НАТО неће бити централно питање црногорских избора, који се лако могу претворити у неку врсту референдума. Већ утолико јасно је да ће то изјашњавање бити неповољније по Ђукановића од свих ранијих, будући да на овом питању стоји лошије него пред свим која је на различитим гласањима постављао до сада: Срби – Црногорци; независност – заједница са Србијом; ЕУ – антиЕУ.

Иако се он у парламенту не види довољно, да постоји потенцијал антинатовских снага показао је масовни митинг испред парламента 12. децембра прошле године, на коме се окупило око пет хиљада људи. У граду од 150 хиљада то није мали број, будући да у пропорцији одговара окупљању најмање 50 хиљада људи у Београду. На митингу је један од опозиционих лидера Андрија Мандић упозорио да ће се, ако не буде референдума и ако се у НАТО „уђе на превару“, Црна Гора наћи на ивици грађанског рата. На том митингу говорио је после деценије и по одсуства из политике и Момир Булатовић, који је нацртао да ће се уласком у НАТО Црна Гора наћи у фронту против вековног савезника Русије.

После Милове саможртвујуће мобилизације пронатовских странака око владе и власти – чиме ће вероватно обавити свој последњи задатак за западне силе – само се црта окупљање антинатовских странака и других група, утолико пре што то није став искључиво српских странака, већ ће поделити бирачко тело оних који се осећају као етнички Црногорци.

5.

Очигледно је да западне силе намеравају да потрошеног Ђукановића замене још радикалнијим и љућим прозападним играчима. То јесте велика прилика за НАТО будућност Црне Горе, али је и шанса и по за оне који са Ђукановићем немају тек персонална, већ дубоке концептуална неслагања. То може бити прилика да на изборима а потом можда и референдуму на тако крупном питању као што је НАТО заједнички језик нађу антинатовске снаге и они који се нерадо јавно декларишу о томе, али инсистирају на референдуму; то ће бити шанса за окупљање оних који НАТО доживљавају као злочиначку организацију и оних који верују да трошак те интеграције није на ползу грађанима Црне Горе; оних којима је неподношљива помисао да Црногорци ратују против Русије и оних чије политичко вјерују подразумева давање предности поштовању демократских норми над суштинским карактером политичких одлука. На крају, биће то прилика за све њих да затраже у Европи подршку за расписивање референдума, утолико пре што се Европа, макар декларативно, толико поноси својом демократијом и што је, колико год да се то јавно не манифестује, у њој много више противника него заговорника уласка Црне Горе у НАТО.

6.

Црну Гору, по свој прилици, очекује политичка битка, што није мала ствар, будући да су се и Ђукановић и западне силе потрудили да Црна Гора шаптом падне. Наравно, догађаји у Србији, Српској и Македонији не могу се посматрати изван контекста који диктира Црна Гора. Јер циљ онога што се по кулоарима назива „балканским пролећем“ требало би да буде натоизација још „непокореног дела Балкана“, како ове четири земље описује Ендрју Корибко. Стартне позиције НАТО у Црној Гори и Македонији много су боље него у Србији и Српској.

Предстојећи избори у Србији не могу се гледати изван тог НАТО кључа, утолико више што се упадљиво о томе мање пише. Резултат избора и, још више, оно што ће да уследи после њих постепено ће исцртавати пут за шта је кадра Србија – за руске ракете, о којима се ових дана озбиљно разматра у Москви, или за капитулацију пред НАТО.

Извор: Нови Стандард

Коментари

1 Коментара на НАТО кључ и последњи Милов гамбит