Govor Henrija Kisindžera u Moskvi

Bivši američki savetnik za nacionalnu bezbednost i državni sekretar u administracijama predsednika Niksona i Forda, Henri A. Kisindžer, nedavno je posetio Moskvu. Pored ostalog, tom prilikom sastao se sa Vladimirom Putinom i sa njim razgovarao o najaktuelnijim svetskim problemima, a  3. februara, održao je govor u čast Jevgenija Primakova u Fondaciji Gorčakov u Moskvi. Govor šalje snažne poruke o budućnosti rusko-američkih odnosa u multipolarnom svetskom poretku.

Od 2007. do 2009. Jevgenij Primakov i ja predsedavali smo grupom sastavljenom od penzionisanih ministara, visokih zvaničnika i vojnih lidera Rusije i SAD, uključujući i neke od vas koji ste danas ovde. Cilj je bio da se olakša prevazilaženje kontradikcija u raznim aspektima američko-ruskih odnosa, kao i da se razmotre šanse za kooperativniji pristup. U Americi je grupi dat značaj Trek 2 (Track II diplomacy je američki naziv za neformalnu nevladinu diplomatiju; prim. prev.), što je značilo da ima podršku obe partije i ohrabrenje Bele kuće da proučava odnose, ali ne i da deluje u njeno ime. Sastanci su se održavali naizmenično u obe zemlje. Predsednik Putin primio je grupu u Moskvi 2007. a predsednik Medvedev 2009. godine godine 2008. predsednik Džordž Buš u svom kabinetu okupio je dobar deo tima za nacionalnu bezbednost zbog dijaloga sa našim gostima.

Svi učesnici su zastupali odgovorne stavove tokom Hladnog rata. U periodima tenzija nastojali su da ostvare interese svojih zemalja onako kako su oni smatrali da treba. Međutim, iskustvo ih je naučilo da opasnost od tehnologija preti civilizovanom životu i evoluira u pravcu koji za vreme kriza može prekinuti bilo kakvu organizovanu ljudsku aktivnost. Trzavice su se javljale u različitim delovima sveta, čemu su doprinosile i kulturno-identitetske razlike i sukobi ideologija. Cilj Trek 2 napora bio je da se prevaziđe kriza i istraže zajednička načela svetskog poretka.

Neizostavni deo tih napora bio je Jevgenij Primakov. Kombinacija bistrog analitičkog uma i široko poznavanje globalnih trendova, stečeno u godinama provedenim u blizini ili naposletku u samom centru političke moći, kao i njegova velika posvećenost svojoj zemlji, uticali su na naše poglede i doprineli potrazi za zajedničkom vizijom. Nismo se uvek slagali, ali smo uvek poštovali jedan drugog. Svima nam mnogo nedostaje, a meni posebno kao kolega i kao prijatelj.

PROBLEM PREOVLAĐUJUĆEG NARATIVA U OBE ZEMLJE

Nije potrebno da vam govorim da su naši odnosi danas mnogo lošiji nego što su bili pre deset godina. Oni su zapravo verovatno na najnižoj tački od perioda pred kraj Hladnog rata; protraćeno je uzajamno poverenje, a konfrontacija je zamenila kooperaciju. Znam da je u poslednjim mesecima svog života Jevgenij Primakov razmatrao načine za prevazilaženje ove uznemiravajuće situacije. Odali bismo mu čast svojim nastojanjem da i sami delujemo na taj način.

Krajem Hladnog rata, Rusi i Amerikanci imali su viziju strateškog partnerstva oblikovanog njihovim skorašnjim iskustvom. Amerikanci su očekivali da će period smanjenih tenzija voditi u produktivniju saradnju po pitanju globalnih problema. Uloga ruskog nacionalnog ponosa u modernizaciji društva dovedena je u pitanje zbog nezadovoljstva izazvanog transformacijom državnih granica i prihvatanja nekih od osnovnih zadataka na putu rekonstrukcije i redefinicije. Mnogi su na obe strane razumeli da sudbine Rusije i SAD i dalje ostaju čvrsto isprepletene. Održavanje strateške stabilnosti i sprečavanje širenja oružja za masovno uništenje postali su rastuća potreba, baš kao i izgradnja bezbednosnog sistema na području Evroazije, posebno u oblastima dugačke ruske periferije. Otvorile su se nove mogućnosti za trgovinu i investicije, pri čemu je saradnja na polju energetike bila na vrhu liste.

Nažalost, impuls globalnih potresa prevazišao je kapacitete državnih mogućnosti. Odluka tadašnjeg premijera Jevgenija Primakova da tokom leta za Vašington iznad Atlantika naredi zaokret i povratak u Moskvu kao vid ispoljavanja protesta zbog početka NATO vojne operacije u Jugoslaviji bila je simboličan čin. Inicijalna nada da će uska saradnja u početnim fazama kampanje protiv Al Kaide i Talibana u Avganistanu možda dovesti do partnerstva na široj osnovi prvo je prigušena u vrtlogu sporova povodom bliskoistočne politike, a potom je sa ruskim vojnim akcijama na Kavkazu 2008. i Ukrajini 2014. godine doživela potpuni krah. Skorašnji napori da se pronađe zajedničko rešenje u Siriji i smire tenzije oko ukrajinske krize nisu mnogo doprineli da se promeni osećaj sve većeg otuđenja.

Preovlađujući narativ u obe zemlje svaljuje punu krivicu na drugu stranu i kod obe strane postoji tendencija demonizacije, ako ne druge zemlje, onda bar njenog lidera. Budući da pitanja nacionalne bezbednosti dominiraju u dijalogu, ponovo se probudio deo starih sumnji i nepoverenja iz hladnoratovskog perioda. Ova osećanja u Rusiji dodatno su povećana sećanjem na prvu deceniju postsovjetskog perioda, kad se zemlja suočila sa zapanjujućom socio-ekonomskom i političkom krizom, dok su za to vreme SAD uživale najduži period neprekidne ekonomske ekspanzije. To je izazvalo politička neslaganja povodom celog niza pitanja – od Balkana, postsovjetskog prostora i Bliskog Istoka do pitanja NATO ekspanzije, raketnog štita i trgovine oružjem, što je sveukupno dovelo do toga da su propali izgledi za usaglašeno delovanje.

DVE PERSPEKTIVE: PRAVNA I GEOPOLITIČKA

Verovatno je ključni faktor bio fundamentalni raskorak u istorijskim konceptima. Za SAD kraj Hladnog rata izgledao je kao potvrda njene tradicionalne vere u neizbežnost demokratske revolucije, iz čega je proizašla vizija međunarodnog sistema kojim bi se suštinski upravljalo u skladu sa međunarodnim pravom. Ali rusko istorijsko iskustvo je dosta komplikovanije. Za zemlju na koju su vekovima nasrtale tuđinske armije i sa istoka i sa zapada bezbednost će uvek morati da ima kako geopolitički tako i pravni osnov. Kada se njene bezbednosne granice sa Labe pomere hiljadu milja istočno ka Moskvi, ruska percepcija svetskog poretka će neizbežno sadržati stratešku komponentu. Izazov našeg vremena je da spojimo dve perspektive – pravnu i geopolitičku – u jedan usaglašen koncept.

Na ovaj način, paradoksalno, ponovo se suočavamo sa jednim suštinski filozofskim problemom. Kako SAD mogu da sarađuju sa Rusijom, zemljom koja ne deli sve njene vrednosti, ali je neizostavni deo međunarodnog poretka? Kako Rusija može da ostvari svoje bezbednosne interese, a da pritom ne alarmira zemlje koje je okružuju, gomilajući na taj način neprijatelje? Da li Rusija može da izgradi respektabilnu poziciju u međunarodnoj areni koja ne bi bila problematična za SAD? Mogu li SAD nastaviti da slede svoje vrednosti, a da pritom drugi ne osećaju da im se iste nameću silom? Neću pokušati da pružim odgovore na sva ova pitanja. Cilj mi je da podstaknem druge da to učine.

Mnogi komentatori, ruski i američki, odbijaju mogućnost da SAD i Rusija rade zajednički na uspostavljanju novog međunarodnog poretka. Prema njihovom mišljenju, SAD i Rusija su ušle u novi Hladni rat.

Danas ne preti toliko opasnost od povratka vojnoj konfrontaciji koliko od učvršćivanja ideje samoispunjavajućeg mesijanstva u obe zemlje. Dugoročni interesi obe zemlje zahtevaju svet koji transformiše savremene tokove i turbulencije u novu ravnotežu, sve više multipolarnu i globalizovanu.

Priroda današnje nestabilnosti sama po sebi je bez presedana. Doskoro su globalne međunarodne pretnje identifikovane sa akumulacijom moći dominantne države. Današnje pretnje se pak češće pojavljuju zbog slabljenja državne moći i sve većeg broja teritorija bez političke uprave. Sa ovim rastućim vakuumom moći nijedna država ne može da se suoči samostalno, ma koliko moćna ili posebna bila na međunarodnom nivou. Suočavanje zahteva neprekidnu saradnju SAD, Rusije i drugih velikih sila. Zbog toga elementi suparništva u suočavanju sa tradicionalnim sukobima na međudržavnom nivou moraju biti ostavljeni po strani (kako bi nadmetanje ostalo u okviru određenih granica), čime bi se stvorili uslovi za sprečavanje njihovog ponavljanja.

SAGLEDAVATI PROBLEME U STRATEŠKOM OKVIRU

Kao što znamo, postoji veliki broj razdornih problema pred nama, od čega su najurgentniji Ukrajina i Sirija. Tokom prethodnih nekoliko godina naše zemlje su nekoliko puta organizovale periodične diskusije o tim temama, koje nisu dale neke opipljive rezultate. To ne iznenađuje, budući da su se diskusije vodile bez dogovorenog strateškog okvira. Svaki zasebni problem je samo refleksija onog većeg strateškog problema. Ukrajina bi trebalo da bude ugrađena u strukturu evropske i međunarodne bezbednosne arhitekture, tako da posluži kao most između Rusije i Zapada, a ne kao predstraža neke od strana. Što se tiče Sirije, očito je da lokalni i regionalni akteri ne mogu sami da pronađu rešenje. Zajednički američko-ruski napori usaglašeni sa drugim velikim silama mogli bi da stvore obrazac za miroljubivo rešavanje problema na Bliskom Istoku, kao i verovatno na svakom drugom delu sveta.

Svi napori za poboljšanje odnosa moraju uključivati dijalog o nastajućem svetskom poretku. Koji su to trendovi koji narušavaju stari i stvaraju novi poredak? Kakve izazove te promene predstavljaju za ruske i američke nacionalne interese? Koju ulogu svaka od zemalja želi da ima u oblikovanju tog poretka i koju poziciju u njemu sa razlogom može da očekuje? Kako da, na bazi istorijskog iskustva, pomirimo veoma različita shvatanja tog poretka Rusije i SAD, ali i drugih velikih sila? Treba da težimo razvoju strateškog koncepta za američko-ruske odnose u okviru kojeg bi bilo moguće iznalaženje rešenja za pitanja koja nas dele.

Tokom 60-tih i 70-tih lično sam na međunarodna pitanja gledao kroz prizmu suštinski nepomirljivog odnos SAD i Sovjetskog Saveza. Sa razvojem tehnologije razvio se i koncept stabilnosti koji dve zemlje mogu da implementiraju na nekim poljima, čak i dok se u drugim oblastima nastavljalo njihovo rivalstvo. Od tada se svet dramatično promenio. U multipolarnom svetskom poretku se na Rusiju mora gledati kao na suštinski element bilo koje nove međunarodne ravnoteže snaga, a ne primarno kao na pretnju SAD.

Najveći deo prethodnih 27 godina sam na ovaj ili onaj način bio umešan u razvoj američko-ruskih odnosa. Bio sam i tamo gde se odlučivalo, i kad je nivo pretnji rastao, i prilikom zajedničkih proslava diplomatskih uspeha. Naše zemlje i čovečanstvo trebaju dugotrajniju perspektivu.

Ovde sam da bih promovisao mogućnost dijaloga, koji ima za cilj da spoji našu budućnost, a ne da objašnjavam razloge našeg konflikta. To zahteva da obe strane poštuju vitalne interese one druge. Ovi ciljevi ne mogu biti ispunjeni za vreme koje je preostalo trenutnoj administraciji (misli se na administraciju Baraka Obame; prim. prev.), ali oni ne bi trebalo da budu odlagani zbog rešavanja američkih unutrašnjih problema. Te ciljeve je moguće ostvariti samo ukoliko bude postojala volja u Vašingtonu i Moskvi (u Beloj kući i Kremlju) da se prevaziđu međusobne optužbe i da se osećanju viktimizacije suprotstave veći izazovi sa kojima će se naše zemlje suočiti u narednim godinama.

Preveo – Aleksandar Vujović

Izvor: The National Interest/Novi Standard