На свечаности одржаној поводом Дана државности у Палати Србија председник Александар Вучић одликовао је Сретењским орденом I степена редитеља Емира Kустурицу, . Kустурица је том приликом одржао говор који преносимо у целости.
Присећања ради, 1990. године сам овде, у овој просторији, примио Авнојеву награду. Пошто сам овде негде држао говор, Стипе Шувар је отворио она велика врата, провирио и побегао. Дакле, после 30 година, ево мене опет, у другој поставци, и сад, да вас не бих давио, ево првог од четири-пет почетака овог говора колико сам спремио. А, чини ми се да је то добро зато што више почетака може да упути на ширу целину него што једна нарација може да истрпи.
Уствари, да почнем са тим да никада лакше нисам дошао до одличја. Увек сам ордене замишљао на реверу униформе ратника, а ја седео затворен на планини међу медведима, вуковима и понеким туристом, кад оно, ето ти орден, и то државни, па уз то и онај најважнији. Са мном се око тога није преговарало, то је орден стварања српске државе настале устанком или, како је рекао Милорад Екмечић, револуцијом која је од тада у форми кнежевине, монархије или републике опстала и што је најважније, никада до краја покорена. Ми смо један од ретких народа у свету који никада није покорен. И то је једна од највећих трезорских вредности које ми имамо. Надамо се, да ако одржимо Косово и Метохију и Републику Српску, да ће после нас наставити да живи и да ће ово што живимо постати једна дуга и тешка епизода у будућој ТВ серији која ће бити снимљена на територији целовите Србије.
Могао бих на почетку да се запитам колики је историјски морални капитал српског народа? Шта је то што смо наследили и по чему позитивном се препознајемо у оном члану 118 Сретењског устава из 1835. године чији оригинал имамо прилике да видимо у холу ове зграде, и у коме између осталог пише: „Како роб ступи на Србску земљу, он онога часа постаје слободним, или га ко довео у Сербију, или сам у њу побегао. Србину слободно је роба купити, но не продати”. У наставку би могла да се развије дијалектичка студија о стварању и трошењу моралног капитала и ту ниједна династија у бројним променама не би била поштеђена, али би сигурно достизала европске домете у географији југоисточне Европе. Како време одмиче, једина која је у потпуности анестезирала морални капитал и у највећој мери оштетила Србију, била је владавина друга Тита и титоизма.
Може говор да почне и много оптимистичније него што је досад било. Рецимо, питањем зашто су подударни Први српски устанак и црвено сретењско слово? Како то да падају на исти дан. У нашој историји мало има важних датума а да нису испресецани црвеним словима. Укрштање секуларне традиције са црквеном је неумитно пошто све што је секуларно проистиче из позитивног искуства хришћанског морала и хришћанске традиције. Дакле, секуларне државе нема тамо где није било хришћанске историје, тако је код нас. То значи да није било теократије, не би било ни демократије, јер она грчка демократија, она која је преживљавала разне преобразбе, да није хришћанство преузело морал по Христу, и оно што је ту најважније, а то је да имамо самилост према слабијим од себе, не би било ни те државе. Не би било ми милосрђа, као најважније особине тог народа о чијој вредности данас говорим.
Косовски циклус проистекао је из косовске битке као давно стечен и највећи морални капитал, светосавље као упоришна тачака наше новозаветне историје, где губитак битке није значио бесповратни пораз нације, као што ни губитак у Термопилској бици није значио нестанак заједнице грчких градова. Наш морални капитал данас често подругљиво доводе у питање разни типови, професори универзитета, уличари, правећи деобу између опредељења за небеску и реалну Србију. Најбољи одговор провокаторима је изговорио наш упокојени патријарх Павле када је рекао: „Цар Лазар није имао ништа против царства земаљског, али када је био принуђен да бира између земаљског и небеског, онда је он изабрао царство небеско.”
Ево, рецимо, сада један патетични почетак… Не знам, сестре и браћо, да ли сте приметили, али баук корпоративног социјализма кружи планетом. Ако неко воли више неокомунизам или тоталитарни капитализам, може и тако, али и прво и друго и треће дерња се кроз најгласније светске мегафоне, десет мултимилијардера извикују пароле неокомунизма, укидају породицу траже да не будемо очеви и мајке, мушкарци и жене, браћа и унуци. Great Rock ‘n’ Roll Swindle (британска псеудодокументарна комедија о панк бенду „Секс Пистолс“) се претворио у Great Leftist Swindle. За мање упућене у ову тему swindle значи превара. У току је највећа превара у историји модерне Европе и западне цивилизације. Док по нашим ковид бдењима преовладава тема ко ће бити нови патријарх, у Холандији купују цркве и претварају их у викендице или кафиће, енглески професор Вил Ноланд је изгубио посао универзитетског професора пошто је на предавању афирмисао патријархалне вредности.
Нажалост, сличну судбину дели и Ћирјаковић у чији патриотизам не сумњамо, а у Француској интелектуалци очајнички покушавају да се одбране од својих медија који заговарају пре пет дана формулисану нову теорију кенсел калчер (cancel culture), отказ култури. На Дизнију више нема омиљених филмова за децу, у новој култури нема места за оно на шта смо навикли, то се зове кенсел калчер. Њихови истински интелектуалци (дакле не Бернар Анри Леви и разни типови који долазе код нас а наши редитељи праве филмове о њима), они стварни интелектуалци, изводе доказе како прошлост нису само Наполеонова ратовања и ратни злочини, него и култура као цивилизација од које се није могуће раскачити, а биће важно и да овде буде упамћено да је Брижит Бардо била жена и јесте још увек жена, а Франсоа Трифо мушкарац.
Имам један, рекао бих, много добар почетак. Можда бољи од свих претходних. Како примећујемо да у Србији још увек постоји етички капитал? Током урагана који је трајао на улицама САД-а за време избора и великих трудова који су темпирани да Трамп изгуби изборе, док је светом харала геополитичка инфекција, тамошњи бирачи нису лупали само излоге и слободно разносили робу. Многи од њих су рушили споменике. Приликом једног осветничког чина рушења локалног јунака конфедералног рата, из руље се издвојио агилни активиста и када је споменик падао, његова глава ударила је у главу рушитеља, па су му се борили за живот.
У много градова су рушени споменици, а овај покрет рушења има славног финансијера који је покрет раширио у Велику Британију. Тамо су брегзитовци спасавали што се спасити могло, па је Черчил, претходно од руље осуђен за расизам спасаван столарским захватима – даскама су оковали његов споменик како би га спасили од револуционарне масе. Некако у исто време, на југоистоку Европе, у Београду ми смо прославили велико дело великог уметника, и поставили споменик Стефану Немањи висине 20 метара. Уметничко дело великог скулптора Рукавишњикова је поред других важних ствари израз поменутог моралног капитала који црпимо још из српске средњовековне државе. Зато, говорећи о Сретењу и Првом српском устанку (Првој српској револуцији) можемо данас да будемо срећни, док они руше споменике, ми их градимо. Наша историја вреди и ми тај морални капитал чувамо у себи.
Могао бих да почнем узроком „српске револуције“ коју је тако назвао Милорад Екмечић, чији окидач су биле дахије и сеча кнезова и истином да данас истраживачи ДНК на територијама где живи наш народ не налазе турски ген. Не говорим то као неко ко је због тога срећан или несрећан него да је врло занимљиво да ми после 450 година под Турцима тај ген у тим палпограмима не проналазимо. Онда се поставља питање ко су биле дахије? И да ли дахије постоје искључиво као непријатељи који долазе са стране, или су они заправо неко ко је одувек међу нама?
Ми знамо да је Милан Гарашанин, министар полиције у влади кнеза, па краља Милана Обреновића, објавио „Начертаније“ 1848, али то уопште није дело великосрпске концепције, него је прво исписано у Енглеској и први пут објављено у политичком магазину Форин Офиса, а у његовом стварању су помогли Роберт Уркварт и неки Французи. Тек онда пренето је и представљено код нас, ширећи се као идеја о великосрпској будућности, која се једино остварила у виду Југославије, а Велику Србију никада нисмо имали. Али, ни то није наша идеја. И та је идеја била у распаду Отоманске империје довођена у тачку у којој би један подузетан народ могао да буде стожерни, што би рекли Хрвати, око кога се врте догађаји и око кога може да се плете будућност, што је на крају крајева том Југославијом и доказано.
Тако то бива када једна мала хришћанска култура настала непосредно после Француске буржоаске револуције чини све да би се ослободила вишевековног јарма пропадајуће империје, одржала своју државност, али и своју културу. У кружном току наше историје има много зле, увезене крви. Њени интерпретори данас негирају злочине у Јасеновцу, прогоне професоре, са њима и наше митове, бацају кривицу на Србију за почетак Првог светског рата.
Када био ово био филмски почетак, онда би то свакако био онај из филма „Сјећаш ли се Доли Бел“. Када је отац Махо, у припитом стању рекао „Породицу треба укинути”, није ни сањао тих 60-их година да ће то бити део концепције светске олигархије и њене злоупотребе марксизма, те борбе против, како кажу на српским ТВ каналима, патријархалног капитализма. Одговор Махове жене Сене је био: „Покупи то гардеробе, па је укини”. Он је могао да изнесе један пар гаћа, два пара чарапа и остао би на истом оном на чему се данас раздваја тај свет у коме је циљ растурање породице. Зато, Махо није укинуо породицу не само због танког иметка, али је храбро изговарао реченице које су мантрали Марксови наследници, Ђерђ Лукач, Адорно, Маркузе, на крају и Грамши. Дакле, сви насилници макрсистичке мисли су пикирали на породицу и инсистирали на томе да се она укине. Што ја мислим да није изводљиво, али се данас ради на планетарном нивоу, на најподмуклији могући начин.
Када би отац Махо данас био жив, поред истине да његов сан није остварен 2000. и да онај комунизам није освојио свет, бистрог ума би видео да оних већ споменутих десет мултимилијардера стварају корпоративни светски социјализам. Нови поредак који форматира покрете који нас уче оно што знамо и што смо у члану Сретењског устава цитирали, дакле, да признајемо да су црнци важни и да жене неравноправно учествују у управљању и друштвеном животу. Када је Маркс замишљао своје класносвештене Немце социјалдемократе, није ни сањао да ће они осећање класне припадности заменити за осећај хајмата, земље и своју социјалдемократску идеју поистоветити са Кајзеровом политиком, а када је требало поћи и за Хитлером у најсвирепије уништавање околних народа. Тако данас срећемо корпорацијску елиту која организује протесте на расној основи како би црне и беле одвојили од њихових заједничких егзистенцијалних проблема и социјалних циљева. У САД има 36 милиона људи који немају шта да једу и 48 милиона људи без посла. У последње две године око 5.000 фирми тамо је затворено и не знам ни који је број људи који не може да живи, плати кредит у земљи која је сва у кредиту.
И сад да кажем како бих могао опет да почнем па да приведем крају. Са погледом у будућност света коју деле западни историчари. Арнолд Тојнби је 1952, свет видео као сукоб култура при чему Америка побеђује Кину, Индију, Русију и исламски свет. Године 1990. Самјуел Хантингтон пише књигу у којој говори да то неће бити сукоб култура него сукоб цивилизација. У том сукобу цивилизација да не говорим коме све предвиђа будућност, Хантингтон помиње између осталог и православну хришћанску културу која, наравно, у себи има све симптоме секуларног живота. Ако будемо заједно и ако будемо чували своју културу имамо шансу да преживимо уз будисте, муслимане и све друге који живе у Азији, а и Американце за које он претпоставља да ако буду паметни да могу да се спасу. За ове друге, према Хантингтоновом мишљењу, нема баш велике перспективе, али је занимљиво да је 1952, тај други аутор писао како је то сукоб култура, а ми данас доживљавамо да се управо из те обећане, највеће земље управо говори о отказу културе.
Најзад, шта може да учини педесетодогодишњи занесењак 60-их година када укине породицу и изађе на улицу са пар гаћа, чарапа, и два одијела, радним и парадним. Исто као што би и данас пропао на улици, али сигуран сам не би насео на нови диктат корпоративног социјализма који намеће десет милијардера. Породицу данас укидају у романима, филмовима, ТВ серијама и свако велико дело је, између осталог, о пропасти породице. Ствар је у томе што она никада не може бити укинута пошто је емоција њена партитура, а не одлука, рецимо, Троцког или поменутих типова, или пак данашњих твораца корпоративног социјализма.
И ево, могао бих да започнем овај говор и исписом. Има дивних седам тачака које сам прочитао у „Печату“ и које је у својој књизи исписао др Јован Душанић, „Економија постмодерне и неолиберализам“. Цитирао је Гандија који је тврдио да западног човека у пропаст води следећих седам грехова:
1. што жели богатство које није стечено радом;
2. уживање без савести;
3. што одваја знање од поштења;
4. што води политику без начела;
5. што води пословање без морала;
6. што одваја науку од човекољубља и
7. што тежи вери без жртвовања.
Ево, ја свој говор нисам ни почео, а већ сам га завршио.
Говор Емира Кустурице приликом доделе Сретењског ордена, у Београду, 15. фебруара 2021. године.
Оставите коментар на Говор Кустурице приликом примања сретењског ордена
Copyright © Цеопом Истина 2013-2024. Сва права задржана.