Govor Kusturice prilikom primanja sretenjskog ordena

Na svečanosti održanoj povodom Dana državnosti u Palati Srbija predsednik Aleksandar Vučić odlikovao je Sretenjskim ordenom I stepena reditelja Emira Kusturicu, . Kusturica je tom prilikom održao govor koji prenosimo u celosti.

Prisećanja radi, 1990. godine sam ovde, u ovoj prostoriji, primio Avnojevu nagradu. Pošto sam ovde negde držao govor, Stipe Šuvar je otvorio ona velika vrata, provirio i pobegao. Dakle, posle 30 godina, evo mene opet, u drugoj postavci, i sad, da vas ne bih davio, evo prvog od četiri-pet početaka ovog govora koliko sam spremio. A, čini mi se da je to dobro zato što više početaka može da uputi na širu celinu nego što jedna naracija može da istrpi.

Ustvari, da počnem sa tim da nikada lakše nisam došao do odličja. Uvek sam ordene zamišljao na reveru uniforme ratnika, a ja sedeo zatvoren na planini među medvedima, vukovima i ponekim turistom, kad ono, eto ti orden, i to državni, pa uz to i onaj najvažniji. Sa mnom se oko toga nije pregovaralo, to je orden stvaranja srpske države nastale ustankom ili, kako je rekao Milorad Ekmečić, revolucijom koja je od tada u formi kneževine, monarhije ili republike opstala i što je najvažnije, nikada do kraja pokorena. Mi smo jedan od retkih naroda u svetu koji nikada nije pokoren. I to je jedna od najvećih trezorskih vrednosti koje mi imamo. Nadamo se, da ako održimo Kosovo i Metohiju i Republiku Srpsku, da će posle nas nastaviti da živi i da će ovo što živimo postati jedna duga i teška epizoda u budućoj TV seriji koja će biti snimljena na teritoriji celovite Srbije.

Mogao bih na početku da se zapitam koliki je istorijski moralni kapital srpskog naroda? Šta je to što smo nasledili i po čemu pozitivnom se prepoznajemo u onom članu 118 Sretenjskog ustava iz 1835. godine čiji original imamo prilike da vidimo u holu ove zgrade, i u kome između ostalog piše: „Kako rob stupi na Srbsku zemlju, on onoga časa postaje slobodnim, ili ga ko doveo u Serbiju, ili sam u nju pobegao. Srbinu slobodno je roba kupiti, no ne prodati”. U nastavku bi mogla da se razvije dijalektička studija o stvaranju i trošenju moralnog kapitala i tu nijedna dinastija u brojnim promenama ne bi bila pošteđena, ali bi sigurno dostizala evropske domete u geografiji jugoistočne Evrope. Kako vreme odmiče, jedina koja je u potpunosti anestezirala moralni kapital i u najvećoj meri oštetila Srbiju, bila je vladavina druga Tita i titoizma.

Može govor da počne i mnogo optimističnije nego što je dosad bilo. Recimo, pitanjem zašto su podudarni Prvi srpski ustanak i crveno sretenjsko slovo? Kako to da padaju na isti dan. U našoj istoriji malo ima važnih datuma a da nisu ispresecani crvenim slovima. Ukrštanje sekularne tradicije sa crkvenom je neumitno pošto sve što je sekularno proističe iz pozitivnog iskustva hrišćanskog morala i hrišćanske tradicije. Dakle, sekularne države nema tamo gde nije bilo hrišćanske istorije, tako je kod nas. To znači da nije bilo teokratije, ne bi bilo ni demokratije, jer ona grčka demokratija, ona koja je preživljavala razne preobrazbe, da nije hrišćanstvo preuzelo moral po Hristu, i ono što je tu najvažnije, a to je da imamo samilost prema slabijim od sebe, ne bi bilo ni te države. Ne bi bilo mi milosrđa, kao najvažnije osobine tog naroda o čijoj vrednosti danas govorim.

Kosovski ciklus proistekao je iz kosovske bitke kao davno stečen i najveći moralni kapital, svetosavlje kao uporišna tačaka naše novozavetne istorije, gde gubitak bitke nije značio bespovratni poraz nacije, kao što ni gubitak u Termopilskoj bici nije značio nestanak zajednice grčkih gradova. Naš moralni kapital danas često podrugljivo dovode u pitanje razni tipovi, profesori univerziteta, uličari, praveći deobu između opredeljenja za nebesku i realnu Srbiju. Najbolji odgovor provokatorima je izgovorio naš upokojeni patrijarh Pavle kada je rekao: „Car Lazar nije imao ništa protiv carstva zemaljskog, ali kada je bio prinuđen da bira između zemaljskog i nebeskog, onda je on izabrao carstvo nebesko.”

Evo, recimo, sada jedan patetični početak… Ne znam, sestre i braćo, da li ste primetili, ali bauk korporativnog socijalizma kruži planetom. Ako neko voli više neokomunizam ili totalitarni kapitalizam, može i tako, ali i prvo i drugo i treće dernja se kroz najglasnije svetske megafone, deset multimilijardera izvikuju parole neokomunizma, ukidaju porodicu traže da ne budemo očevi i majke, muškarci i žene, braća i unuci. Great Rock ‘n’ Roll Swindle (britanska pseudodokumentarna komedija o pank bendu „Seks Pistols“) se pretvorio u Great Leftist Swindle. Za manje upućene u ovu temu swindle znači prevara. U toku je najveća prevara u istoriji moderne Evrope i zapadne civilizacije. Dok po našim kovid bdenjima preovladava tema ko će biti novi patrijarh, u Holandiji kupuju crkve i pretvaraju ih u vikendice ili kafiće, engleski profesor Vil Noland je izgubio posao univerzitetskog profesora pošto je na predavanju afirmisao patrijarhalne vrednosti.

Nažalost, sličnu sudbinu deli i Ćirjaković u čiji patriotizam ne sumnjamo, a u Francuskoj intelektualci očajnički pokušavaju da se odbrane od svojih medija koji zagovaraju pre pet dana formulisanu novu teoriju kensel kalčer (cancel culture), otkaz kulturi. Na Dizniju više nema omiljenih filmova za decu, u novoj kulturi nema mesta za ono na šta smo navikli, to se zove kensel kalčer. Njihovi istinski intelektualci (dakle ne Bernar Anri Levi i razni tipovi koji dolaze kod nas a naši reditelji prave filmove o njima), oni stvarni intelektualci, izvode dokaze kako prošlost nisu samo Napoleonova ratovanja i ratni zločini, nego i kultura kao civilizacija od koje se nije moguće raskačiti, a biće važno i da ovde bude upamćeno da je Brižit Bardo bila žena i jeste još uvek žena, a Fransoa Trifo muškarac.

Imam jedan, rekao bih, mnogo dobar početak. Možda bolji od svih prethodnih. Kako primećujemo da u Srbiji još uvek postoji etički kapital? Tokom uragana koji je trajao na ulicama SAD-a za vreme izbora i velikih trudova koji su tempirani da Tramp izgubi izbore, dok je svetom harala geopolitička infekcija, tamošnji birači nisu lupali samo izloge i slobodno raznosili robu. Mnogi od njih su rušili spomenike. Prilikom jednog osvetničkog čina rušenja lokalnog junaka konfederalnog rata, iz rulje se izdvojio agilni aktivista i kada je spomenik padao, njegova glava udarila je u glavu rušitelja, pa su mu se borili za život.

U mnogo gradova su rušeni spomenici, a ovaj pokret rušenja ima slavnog finansijera koji je pokret raširio u Veliku Britaniju. Tamo su bregzitovci spasavali što se spasiti moglo, pa je Čerčil, prethodno od rulje osuđen za rasizam spasavan stolarskim zahvatima – daskama su okovali njegov spomenik kako bi ga spasili od revolucionarne mase. Nekako u isto vreme, na jugoistoku Evrope, u Beogradu mi smo proslavili veliko delo velikog umetnika, i postavili spomenik Stefanu Nemanji visine 20 metara. Umetničko delo velikog skulptora Rukavišnjikova je pored drugih važnih stvari izraz pomenutog moralnog kapitala koji crpimo još iz srpske srednjovekovne države. Zato, govoreći o Sretenju i Prvom srpskom ustanku (Prvoj srpskoj revoluciji) možemo danas da budemo srećni, dok oni ruše spomenike, mi ih gradimo. Naša istorija vredi i mi taj moralni kapital čuvamo u sebi.

Mogao bih da počnem uzrokom „srpske revolucije“ koju je tako nazvao Milorad Ekmečić, čiji okidač su bile dahije i seča knezova i istinom da danas istraživači DNK na teritorijama gde živi naš narod ne nalaze turski gen. Ne govorim to kao neko ko je zbog toga srećan ili nesrećan nego da je vrlo zanimljivo da mi posle 450 godina pod Turcima taj gen u tim palpogramima ne pronalazimo. Onda se postavlja pitanje ko su bile dahije? I da li dahije postoje isključivo kao neprijatelji koji dolaze sa strane, ili su oni zapravo neko ko je oduvek među nama?

Mi znamo da je Milan Garašanin, ministar policije u vladi kneza, pa kralja Milana Obrenovića, objavio „Načertanije“ 1848, ali to uopšte nije delo velikosrpske koncepcije, nego je prvo ispisano u Engleskoj i prvi put objavljeno u političkom magazinu Forin Ofisa, a u njegovom stvaranju su pomogli Robert Urkvart i neki Francuzi. Tek onda preneto je i predstavljeno kod nas, šireći se kao ideja o velikosrpskoj budućnosti, koja se jedino ostvarila u vidu Jugoslavije, a Veliku Srbiju nikada nismo imali. Ali, ni to nije naša ideja. I ta je ideja bila u raspadu Otomanske imperije dovođena u tačku u kojoj bi jedan poduzetan narod mogao da bude stožerni, što bi rekli Hrvati, oko koga se vrte događaji i oko koga može da se plete budućnost, što je na kraju krajeva tom Jugoslavijom i dokazano.

Tako to biva kada jedna mala hrišćanska kultura nastala neposredno posle Francuske buržoaske revolucije čini sve da bi se oslobodila viševekovnog jarma propadajuće imperije, održala svoju državnost, ali i svoju kulturu. U kružnom toku naše istorije ima mnogo zle, uvezene krvi. Njeni interpretori danas negiraju zločine u Jasenovcu, progone profesore, sa njima i naše mitove, bacaju krivicu na Srbiju za početak Prvog svetskog rata.

Kada bio ovo bio filmski početak, onda bi to svakako bio onaj iz filma „Sjećaš li se Doli Bel“. Kada je otac Maho, u pripitom stanju rekao „Porodicu treba ukinuti”, nije ni sanjao tih 60-ih godina da će to biti deo koncepcije svetske oligarhije i njene zloupotrebe marksizma, te borbe protiv, kako kažu na srpskim TV kanalima, patrijarhalnog kapitalizma. Odgovor Mahove žene Sene je bio: „Pokupi to garderobe, pa je ukini”. On je mogao da iznese jedan par gaća, dva para čarapa i ostao bi na istom onom na čemu se danas razdvaja taj svet u kome je cilj rasturanje porodice. Zato, Maho nije ukinuo porodicu ne samo zbog tankog imetka, ali je hrabro izgovarao rečenice koje su mantrali Marksovi naslednici, Đerđ Lukač, Adorno, Markuze, na kraju i Gramši. Dakle, svi nasilnici makrsističke misli su pikirali na porodicu i insistirali na tome da se ona ukine. Što ja mislim da nije izvodljivo, ali se danas radi na planetarnom nivou, na najpodmukliji mogući način.

Kada bi otac Maho danas bio živ, pored istine da njegov san nije ostvaren 2000. i da onaj komunizam nije osvojio svet, bistrog uma bi video da onih već spomenutih deset multimilijardera stvaraju korporativni svetski socijalizam. Novi poredak koji formatira pokrete koji nas uče ono što znamo i što smo u članu Sretenjskog ustava citirali, dakle, da priznajemo da su crnci važni i da žene neravnopravno učestvuju u upravljanju i društvenom životu. Kada je Marks zamišljao svoje klasnosveštene Nemce socijaldemokrate, nije ni sanjao da će oni osećanje klasne pripadnosti zameniti za osećaj hajmata, zemlje i svoju socijaldemokratsku ideju poistovetiti sa Kajzerovom politikom, a kada je trebalo poći i za Hitlerom u najsvirepije uništavanje okolnih naroda. Tako danas srećemo korporacijsku elitu koja organizuje proteste na rasnoj osnovi kako bi crne i bele odvojili od njihovih zajedničkih egzistencijalnih problema i socijalnih ciljeva. U SAD ima 36 miliona ljudi koji nemaju šta da jedu i 48 miliona ljudi bez posla. U poslednje dve godine oko 5.000 firmi tamo je zatvoreno i ne znam ni koji je broj ljudi koji ne može da živi, plati kredit u zemlji koja je sva u kreditu.

I sad da kažem kako bih mogao opet da počnem pa da privedem kraju. Sa pogledom u budućnost sveta koju dele zapadni istoričari. Arnold Tojnbi je 1952, svet video kao sukob kultura pri čemu Amerika pobeđuje Kinu, Indiju, Rusiju i islamski svet. Godine 1990. Samjuel Hantington piše knjigu u kojoj govori da to neće biti sukob kultura nego sukob civilizacija. U tom sukobu civilizacija da ne govorim kome sve predviđa budućnost, Hantington pominje između ostalog i pravoslavnu hrišćansku kulturu koja, naravno, u sebi ima sve simptome sekularnog života. Ako budemo zajedno i ako budemo čuvali svoju kulturu imamo šansu da preživimo uz budiste, muslimane i sve druge koji žive u Aziji, a i Amerikance za koje on pretpostavlja da ako budu pametni da mogu da se spasu. Za ove druge, prema Hantingtonovom mišljenju, nema baš velike perspektive, ali je zanimljivo da je 1952, taj drugi autor pisao kako je to sukob kultura, a mi danas doživljavamo da se upravo iz te obećane, najveće zemlje upravo govori o otkazu kulture.

Najzad, šta može da učini pedesetodogodišnji zanesenjak 60-ih godina kada ukine porodicu i izađe na ulicu sa par gaća, čarapa, i dva odijela, radnim i paradnim. Isto kao što bi i danas propao na ulici, ali siguran sam ne bi naseo na novi diktat korporativnog socijalizma koji nameće deset milijardera. Porodicu danas ukidaju u romanima, filmovima, TV serijama i svako veliko delo je, između ostalog, o propasti porodice. Stvar je u tome što ona nikada ne može biti ukinuta pošto je emocija njena partitura, a ne odluka, recimo, Trockog ili pomenutih tipova, ili pak današnjih tvoraca korporativnog socijalizma.

I evo, mogao bih da započnem ovaj govor i ispisom. Ima divnih sedam tačaka koje sam pročitao u „Pečatu“ i koje je u svojoj knjizi ispisao dr Jovan Dušanić, „Ekonomija postmoderne i neoliberalizam“. Citirao je Gandija koji je tvrdio da zapadnog čoveka u propast vodi sledećih sedam grehova:

1. što želi bogatstvo koje nije stečeno radom;
2. uživanje bez savesti;
3. što odvaja znanje od poštenja;
4. što vodi politiku bez načela;
5. što vodi poslovanje bez morala;
6. što odvaja nauku od čovekoljublja i
7. što teži veri bez žrtvovanja.

Evo, ja svoj govor nisam ni počeo, a već sam ga završio.

Govor Emira Kusturice prilikom dodele Sretenjskog ordena, u Beogradu, 15. februara 2021. godine.

Izvor: Večernje Novosti/Pokret za odbranu KiM