Дужност старије генерације је да исприча нашој деци да она не наслеђују кривицу, већ одговорност. Довољно је отићи у госте фамилији или пријатељима па да се уз мезе и пиће постави класично српско питање: „Шта да се ради“, или „Ко је крив“. Можда после таквих излива осећања све постаје лакше, предуго смо живели у социјализму. Иако се Србија не може похвалити младошћу свог становништва, време је да терет историје у Србији замени терет нормалности.
Дакле, док се грађанка Јованка Броз бори за живот у болници нико још ни да покуша да исприча причу о њеном животу после Тита. Јер, прича о грађанки Јованки Броз, удовици маршала Тита, прича је о нама, грађанима прво СФРЈ, а после СРЈ, па Србије и Црне Горе и на крају Србије. Зашто је годинама била у изолацији, зашто није имала основна грађанска права, зашто није могла да гласа на изборима, зашто је била без личних докумената, зашто није могла да путује, ко јој је бесправно одузео многе личне ствари и архиву, шта је то урадила, да је ли због нечега била крива и осуђена, коме је могла да се жали и коме је претило евентуално њено појављивање на јавној сцени? И како то да је грађанска елита Србије и после рушења Слободана Милошевића са власти једноставно ћутала о кршењу грађанских права личности, која је била а и сада је последњи симбол велике Југославије. Ћутали су и новинари, јер да су нешто о томе и написали питање је да ли би то било и објављено.
Случај Јованке Броз могао је да буде и прво демократско искуство нове Србије. Нажалост није био. Сви су пали на том испиту, каснији гестови „добре воље“ према њој били су половична решења, истина медијски политички добро експлоатисани гестови.
Јованка Броз била је некада југословенска краљица без круне, баш као што је и Тито био својеврсни краљ велике Југославије. Како Срби у принципу воле своје краљеве и краљице, историјски гледано не баш све, како то да је Србија годинама била незаинтересована за живот Јованке Броз? У чему је била њена „кривица“?
Јованка Броз је родом из Лике, генерал Ђоко Јованић који је седамдесетих година био командант Пете војне области ЈНА у Загребу такође је Србин из Лике. У то време генералу Николи Љубичићу истицао je трећи мандат на месту министра одбране, а генерал Јованић помињан је као кандидат за то место, тим више јер је био и командант војне параде у Београду маја 1975. године. Тито је 3. јула 1976. у Београду у разговору с адмиралом Бранком Мамулом, који је тада био командант Војнопоморске области у Сплиту, директно упитао адмирала: „Реците ми, Мамула, има ли издаје у врху Армије“. Адмирал је био запањен питањем маршала, покушао је да понови добре оцене о стању у Армији које су Титу биле предочене током излагања војног врха у априлу те године.
„У врху Армије?“ прекинуо га је Тито незадовољан одговором.
Годину дана касније генерал Ђоко Јованић је имао консултације са групом генерала из војног врха о могућем кандидату за место министра одбране будући да је генералу Љубичићу истицао трећи мандат. Неко је те обичне неформалне консултације пријавио Љубичићу, додали су том „пучистичком кругу“ и Јованку Броз као Личанку, па се уз идеју војног удара везивала и „руска веза“, и испало је да генерали ЈНА родом из Хрватске желе да изврше војни пуч, с генералом Јованићем и Јованком Броз на челу, против генерала ЈНА из Србије који су, ето, против Совјетског Савеза. Међутим, суштина приче-намештаљке била је да генерал Никола Љубичић обезбеди себи четврти узастопни мандат као министар одбране. А екипа око њега добре положаје. Адмирала Мамулу је зачудило зашто Тито одговор на питање о могућој издаји у врху војске није тада затражио од генерала Љубичића, или од шефа КОС-а генерала Бране Јоксовића. Ипак, Тито је прихватио предлог Владимира Бакарића да Љубичић добије четврти мандат, тако што је Хрватска именовала министра спољних послова СФРЈ Јосипа Врховца уместо Милоша Минића, а Србија је опет добила место министра одбране. Љубичић је постао човек број два у Југославији.
У игри која је у то време смештена Јованки Броз истакнуту улогу имао је и Стане Доланц, човек који је гајио огромне амбиције да наследи Тита и који је обавештајним путевима сервирао Титу разне верзије удара против њега. Једино Доланцу и Љубичићу Јованка Броз није пружила руку да јој изразе саучешће приликом Титове сахране. Даље страдавање грађанке Јованке Броз у време Милошевића може се објаснити пресудним утицајем Николе Љубичића на избор Милошевића за шефа партије у Србији. „Личка веза“ генерала Јованића и Јованке Броз била је опсесија генерала Љубичића. Грађанка Јованка Броз била је годинама у позицији грађанке другог реда, ниједна странка грађанске провенијенције у Србији није се о томе оглашавала. Да ли зато што је била комуниста, или што је Титова удовица? Или живимо у земљи у којој парламент простом већином може да укине и право гласа особама изнад 80 година живота?
Зашто је Србија ћутала?
Оставите коментар на Грађанка Јованка Броз и ми
Copyright © Цеопом Истина 2013-2024. Сва права задржана.