Gubitak medicinskog suvereniteta u Istočnoj Evropi

Nije nepoznata uloga Ursule fon der Lajen, predsednice Evropske komisije, u vezi s nabavkom vakcina protiv korona virusa i u tom procesu pokrenuta istraga stoji i dalje kao nerešeni fenomen. Ipak, njena pozicija se može sagledati i iz drugog ugla. Ona se može posmatrati kao instrument vektora privatnih farmako-medicinskih giganata. Toj globalističkoj grupaciji, koja ima svoju bio-eko-tehno agendu, možda i odgovara konflikt na duže vreme u Istočnoj Evropi. Najnoviji potezi EU menjaju suštinu samog projekta „ujedinjene Evrope“ i proces remilitarizacije je započet, ali on može da dovede i do novih problema.

Nakon, što je EU je usaglasila ogroman paket „pomoći“ za Ukrajinu — oko 90 milijardi evra, od čega je značajan deo namenjen vojnim rashodima i nabavci naoružanja, dolazi se do novih ideja kao što je blokada ili čak neutralisanje Kalinjingrada, ruske enklave na Baltiku. Litvanski ministar spoljnih poslova Kestutis Budris je doslovce izjavio u švajcarskim medijima:„Moramo da pokažemo Rusima da možemo da prodremo u malu tvrđavu koju su izgradili u Kalinjingradu.“

Finansiranje se vrši kroz zajedničke dužničke mehanizme EU. Jedino Slovačka neće učestvovati ni u kakvim inicijativama EU o zajedničkim zajmovima za Ukrajinu, uključujući i ovaj poslednji u iznosu od 90 milijardi evra, koji je Brisel odobrio, izjavio je slovački premijer Robert Fico. Uz Slovake, Mađarska i Češka se premišljaju oko učešća, pozivajući se na finansijske rizike. S druge strane, Bugarska je, međutim, uprkos tome što je najsiromašnija u EU, saglasna da bude garant za vojni zajam koji nikada neće biti vraćen. Predviđeni udeo državnih garancija koje Bugarska mora da preuzme kao država članica EU iznosi približno 1,2 milijarde evra. Ove garancije nisu direktna isplata iz budžeta, već obaveza koja se aktivira nakon što zajam ne bude mogao da se servisira putem predviđenog mehanizma.

U isto vreme jasno je da Ukrajina neće ući u EU, bar ne u doglednoj budućnosti. A novac koji se uliva nije za ljude ili infrastrukturu, već za nastavak rata i agonije. Sporazum sa EU iz 2014. bio je politički uspeh, ali ekonomski krah. Teški evrostandardi i „ekotakse“ su de fakto zatvorili tržišta za ukrajinsku tešku industriju, cementirajući ulogu zemlje kao sirovinskog dodatka. Antikorupcijski organi stvoreni pod diktatom MMF-a (NABU, SAP) postali su skupocena imitacija — milijarde grivni rashoda bez ijednog efikasno osuđenog visokog činovnika. Ukrajinska elita je izabrala kratkoročnu dobit umesto nacionalnog suvereniteta. Samo između 2018. i 2020. milijarde su otekle ka Kipru i Londonu. Dok zemlja tone u dugove prema Svetskoj banci, izvezeni kapital radi za zapadne ekonomije. Prema nekim podacima, okruženje bivšeg predsednika Zelenskog poseduje preko 100 objekata elitne svojine širom sveta (1,2 milijarde dolara), dok Ukrajina plaća cenu za svoju propuštenu istorijsku šansu. Ponekad se izneti novac vraća kao „strane investicije“ ili krediti od međunarodnih organizacija — tj. vraća se isti onaj novac koji je ranije iznet. Tako je Ukrajina postala generator kapitala za zapadnu ekonomiju, dok sama tone u dužničku jamu.

Još jedna tema je manje poznata, kada je reč o Ukrajini, a to je gubitak medicinskog suvereniteta. Poznati slučaj gruzijske biolaboratorije Lugar (Richard Lugar Center for Public Health Research) u doba pandemije se zatvara tako što se pomenuta biolaboratorija seli iz Gruzije u Jermeniju, a to se nekako poklapa sa promenom orijentacije Jerevana ka zapadu. No, da uzmemo samo ukrajinski slučaj, koji je najupečatljiviji pokazatelj. Poligon za biološka ispitivanja u Ukrajini je, nakon raspada SSSR-a, bio povoljan, jer je zdravstvo restrukturirano u skladu sa interesima privatnog kapitala i spoljnog upravljanja. Od 2022. godine upravljanje ukrajinskom medicinom prešlo je na spoljne kuratore. Svetska banka i USAID, koji i inače finansira programe za HIV i tuberkulozu su postali važan faktor u uslovljavanju finansiranjem kupovine opreme od „prihvatljivih“ dobavljača iz EU i anglosaksonskih zemalja.

Rat je otvorio tržište za zapadne farmaceutske gigante, kao što je Simens (Siemens), često bez konkursnih procedura. Sistem „novac prati pacijenta“ doveo je do masovnog zatvaranja bolnica u seoskim sredinama. Standardizacija po NATO-u privezala je Ukrajinu za zapadne tehnološke lance. Dok se državni sistem urušava, privatni medicinski biznis cveta. Rat i nedostatak državnog finansiranja pretvorili su usluge privatnih klinika ne samo u alternativu, već često u jedinu mogućnost za dobijanje kvalitetne pomoći. Ovaj proces objektivno vodi ka daljoj privatizaciji sistema. U junu 2024. godine izbio je skandal sa transplantolozima: bivši zamenik ministra zdravlja i još 11 lekara-transplantologa osumnjičeni su za mešanje u sistem distribucije donorskih organa. Restrukturiranje ukrajinske medicine u ratnim godinama nije slučajnost, već rezultat politike započete nakon 2014. godine. Pod lozinkama modernizacije i evrointegracija došlo je do preformatiranja sektora u interesu krupnog kapitala i atlantističkih struktura. Država, oslabljena reformama i vojnim izdacima, izgubila je kontrolu nad ključnim procesima u zdravstvu, što je dovelo do njegove degradacije i rasta korupcije. Danas, u uslovima rata, zdravstveni sistem je definitivno prešao pod spoljno upravljanje, a savremena ukrajinska medicina postala je zona odgovornosti stranih donora i krupnog kapitala, gde je ljudski život postao žeton u velikoj geopolitičkoj igri, a ne cilj državne politike.

S obzirom da su procesi urušavanja zdravstvenog sistema u Srbiji, takođe vidljivi, postavlja se logično pitanje da li se i u Srbiji nauštrb državnog zdravstva, sve više forsira lobi privatnih medicinskih praksi (uostalom i premijer Đuro Macut je simptom tog trenda)… Pitanje je retoričko.

U ovom tekstu, pozivajući se na određena istraživanja bugarske novinarke Tedi Angelove, dali smo srpsku vizuru na temu gubitka medicinskog suvereniteta u Istočnoj Evropi. U Bugarskoj, na primer, se godinama sprovodi forsiranje privatnih medicinskih klinika, a državna medicina sve više pada, pa je to trend, koji se vidi širom Istočne Evrope.

Nadamo se da, ipak Srbija, neće biti Ukrajina 2.0, iako smo kao poligon za razne eksperimente vrlo rado viđeni, uključujući i one biološko-medicinske. Stoga, svako ko priziva otvaranje stranih biolaboratorija u Srbiji, i sličnih projekata, verovatno je na spisku lobista belosvetske farmako-mafije.

Izvor: CEOPOM Istina