Habsburškom ideologijom po srpskoj mitologiji

Austrijska „zvanična“ publicistika ne posustaje u pravljenju mentalne klanice u svojoj javnosti kada je u pitanju istorija srpsko-austrijskih odnosa. Ona uporno kontrastno ističe sve ono što ima malo veze sa pozitivnim geopolitičkim, kulturnim, etničkim, etičkim i konfesionalnim vezama između naša dva naroda, te i dalje opstaje na liniji habsburške ljutite utrnulosti prema bilo kakvim srpskim interesima, radeći tako nasuprot i interesa sopstvenog naroda.

Austrijska publicistika i dalje raspojasanim jezikom nekadašnje šenbrunske, hofburške i belvederske klike pokazuje neizlečene komplekse stare geopolitičke alavosti, političke nadmenosti, istorijske bahatosti i šovinističkog prostakluka uvijenog u fini jezik iz starine. Govor austrijske publicistike o Srbima karakteriše strogi shematizam netrpeljivosti, a vek od tiranoubistva u Sarajevu i aktuelnost kosmetskog pitanja su samo pomogli da se niske strasti jasnije izraze na višem akademskom nivou i smutnije na najvišem političkom.

„ZAJEDNIČKA ISTORIJA“

Austrijska publicistika ima jednu strašnu ontologiju duboke nepromenjenosti neprijateljskog odnosa i delovanja prema bilo kojem srpskom interesu, što je već nanelo dugoročno nepopravljivu štetu srpsko-austrijskim odnosima jer je kod Austrijanaca takva indoktrinacija proizvela duboku istorijsku svest o Srbima kao besprizornom narodu, sa kojim još nije sve završeno.

Najnovije delo Zajednička istorija – jedan vek srpskih i austrijskih mitova autorke Eve Tamare Azbot sa Instituta za publicistiku Univerziteta u Beču i Silvije Nađivan sa Instituta za dunavski region i centralnu Evropu u Beču (Eva Tamara Asboth / Silvia Nadjivan /im Erscheinen/: Im Dienst des Krieges: Der Habsburger und Kosovomythos. Jahrbuch des Mitteleuropazentrums an der Andrássy Universität, 2015; autorke na slici ispod) – u kojem je opisan, delimično ali sa razumevanjem, odnos društva prema „austrijskim mitovima“ (Habsburški imperijalni mit). Pored toga, resko je i visoko kritično posmatran i negativno ocenjen odnos srpskog društva prema „srpskim mitovima“, pogodićete, posebno prema „Kosovskom mitu“.

Prema zaključku „da je evropska integracija Srbije moguća tek kad se stari mitovi ostave po strani i ne budu više važni društvu“, vidi se i oseća stari austrougarski odnos prema istoriji, u kojem se smanjivanje imperijalnih teritorija uvek nekako svede na niz nesrećnih istorijskih okolnosti, a svako otkidanje od srpskih teritorija kao dostizanje kosmičke pravde.

Austrijske autorke su kroz svoje delo pokušale da kroz „sukob ova dva mita“ nasilno izveedu paralelu između habsburškog mita o velikoj i značajnoj imperiji i „Kosovskog mita, mita žrtve i nebeskog naroda, koji Srbi neguju“. Tako su teritoriju rođenja starosedelačkog srpskog naroda – na koju su Albanci došli kao produkt neprijateljskih migracija i uvek pod sponzorstvom i vojnom zaštitom okupacionih sila – čiji je veći deo pre 15 godina okupirala anglosaksonska fašistička armada – nazvali pravedno izgubljenim teritorijama putem oslobodilačkih ratova jedne kolonijalno nezajažljive carevine.

„PROIZVODNJA ZNANJA“

Napor pomenutih autorki je jedan od logičnih nastavaka austrijske publicistike i istoriografije da Srbiju posmatraju kroz kolonijalnu optiku, pritom zauzimajući jedan diskurs prirodnosti i opravdanosti potrebe za potpunom ovladavanjem nad Srbijom u svim sferama, a posebno nad sferom znanja. Utoliko pre što se putem austrijske „proizvodnje znanja“ o istoriji Srbije – koje se posle različitim putevima transferiše i u samu Srbiju i njene institucije – koristi da se kod Srba proizvede sasvim drugačiji identitet, koji podrazumeva dominaciju drugih, u ovom slučaju samih Austrijanaca i njihovog klijent-naroda Albanaca.

Srpska publicistika mora da na međunarodnoj sceni baci jače svetlo na ovakve agresivne napore iz Austrije, Nemačke, Velike Britanije i Turske, da prati i odgovara više i upornije na svaki pokušaj te vrste, a ne samo da rad pojačava o godišnjicama iliti po pojavi medijski krupnije propraćenih podmetačina.

Germansko-anglosaksonska „proizvodnja znanja“ o istoriji Srbije, kao i nametanje tog „znanja“, ima svoje alatke i institucije koje ga konstruišu u inostranstvu. Ima i domaće „prosvetitelje i širitelje“, i neophodno je da srpska najvažnija alatka, zvana istina, na domaćem terenu više ne bude sramežljivo upotrebljavana od osnovnoškolskih udžbenika do retko hrabrih u SANU. Ona mora da – od stripa sa Markom Kraljevićem do najozbiljnijeg naučnog programa RTS, preko nedvosmislenih diplomatskih nastupa najviših državnih funkcionera, i bez straha šta će o tome misliti strani faktor ili veoma uvaženi ali manjinski narodi – ne ispušta iz ruku istinu kao osnovnu alatku u interesu odbrane našeg identiteta i vekovnog državnog prostora.

Izvor: Novi Standard

Komentari

Jedan komentar na Habsburškom ideologijom po srpskoj mitologiji