Haški sud i Srbija – nepotrebno vazalstvo

Skrivena neviđenim medijskim mrakom u Srbiji, koji Sorošove ispostave cinično nazivaju „autocenzurom“, provukla se kroz kratke vesti, a bez ikakvih zvaničnih komentara političkih činilaca, dvadesetogodišnjica osnivanja Haškog tribunala i njegovog antisrpskog delovanja.

Očigledno želeći da sakriju pod tepih svoju ulogu koju su imali u silovanju Srbije od strane ove institucije, neki domaći političari, NVO plaćenici i predstavnici pravosuđa, kao da su zaboravili sa kojim su elanom i prilježnošću izvršavali naloge haških tužilaca, često kršeći važeće domaće pravne akte. Ali, građani Srbije to ne bi smeli da zaborave, pre svega zato što stvarna misija Haškog tribunala još uvek nije gotova.

Kraktka biografija i statistika Haškog Tribunala

Haški tribunal osnovan je 25.05.1993. godine, Rezolucijom 827. Saveta Bezbednosti UN, što u startu dovodi u pitanje njegov pravni legimitet, budući da Statut ovog tela, kao ni jednog drugog tela UN, ne predviđa mogućnost formiranja krivičnih sudova, na šta su svojevremeno ukazale Kina i Brazil, kao njegove članice.

Zanimljivo je da ni posle dvadeset godina rada i mnogo pokušaja tumačenja međunarodnog prava iz raznih uglova nije pronađen čvrst osnov za legalitet i legimitet ovog Suda, pa i danas mnogi pravni stručnjaci, pre svega u Rusiji, ukazuju da njegove presude ne mogu biti legitimne.

Puno ime Suda je „Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju“ (MTBJ), orginalno „International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia” (ICTY).

Tužilaštvo tribunala do sada je optužilo 161 lice od čega 110 Srba (ili 68 %), a do sada su izrečene presude za 82 optuženika, od čega je 62-dvoje Srba (76 %).

Gledano vremenski, ukupne zatvorske kazne iznose 1.215 godina, od čega na Srbe otpada čak 975 godina, ili (80%), a od pet doživotnih presuda sve su dobili Srbi.

Tribunal ima 14 sudija koje bira Generalna skupština UN. Prve sudije položile su svečanu zakletvu novembra 1993. godine, a zamenik tužioca Grejem Bluit – koji je postavio tužilaštvo – preuzeo je dužnost sredinom februara 1994.

Osuđeni Srbi izdržavaju kaznu zatvora u 12 od ukupno 17 država sa kojima je Haški tribunal potpisao sporazume o izdržavanju kazni.

Pre svega, zahvaljujući principijelnom stavu Rusije, Savet bezbednosti UN odlučio je krajem 2010. godine da do 31. decembra 2014. moraju da se okončaju svi haški predmeti, a da će nakon toga preostali postupci biti preneti na “Međunarodni rezidualni mehanizam” haškog tribunala.

Pre nego što su stigli u Tribunal umrlo je devet osumnjičenih, od kojih sedam Srba. Neki od njih ubijeni su prilikom hapšenja (poput Sime Drljače i Dragana Gagovića), dok su drugi (poput Novice Jančića i Vlajka Stoiljkovića) radije izvršili samoubistvo nego prihvatili haški kazamat.

Nakon dolaska u pritvorsku jedinicu Ševeningen umrlo je šest osoba, od kojih petoro Srba, a tokom izdržavanja kazne umrle su četiri osobe. Za najmanje dve smrti u Tribunalu (Slobodan Milošević i Milan Babić) postoje ozbiljne indicije da bi se mogle kvalifikovati kao ubistva.

Prave namere formiranja haškog Tribunala

Napred navedeni podaci samo su osnovne činjenice o dvadesetogodišnjem radu Tribunala, ali bez obzira iz kog ugla posmatrali njegov rad, kakve podatke o njemu analizirali i sa kojim ciljem, uvek će se nedvosmisleno nametnuti antisrpski karakter haškog Suda.

Pri tome, gledajući kako je osnovan, način na koji se finansira, kao i metodologiju njegovog rada, presude i obrazloženja koja donosi, jasno je da se sve vreme svog postojanja, Tribunal u Hagu, ponašao kao politička institucija sa programiranim ciljevima, a ne kao nezavisan pravni subjekt.

Ovo se odlično može videti ako se prati budžet Tribunala, koji je za 1998 godinu iznosio 65 miliona američkih dolara, da bi za 1999, kada je izvršena agresija na SRJ i kao metod osvete i pritiska, podignuta optužnica protiv Slobodana Miloševića, on povećan na 95 milona dolara. U daljem periodu on je nastavio da raste da bi u periodu 2008 i 2009 godine (dvogodišnji) iznosio 397,6 miliona dolara, a za naredni period (2010 i 2011) kada je Srbija ispunila sve svoje ponižavajuće obaveze on je smanjen za nekih 20 % i iznosio je oko 280 miliona dolara.

Pri tome, sredstva za ovaj budžet obezbeđivale su uglavnom zemlje i organizacije koje su se zalagale za razbijanje Jugoslavije i njeno bombardovanje (SAD, Nemačka, Saudijska Arabija i NVO fondovi iza kojih stoji Džordž Soroš), a samo formalno su odobravale UN.

Posebno indikativno je dugogodišnje finansiranje Tribunala od strane Saudijske Arabije, koju nam sada ministri Dinkić i Ljajić dovode u Srbiju kao investitorsko otkrovenje.

Dakle, sama činjenica o visini  sredstava koja je koristio, kao i njihovim izvorima, jasno ukazuje da haški Tribunal nikada nije ni mogao da bude nezavisna pravna institicucija već pilot projekat novog svetskog poretka koji će svaljivanjem krivice na žrtvu opravdati bezočno nasilje novih gospodara sveta protiv onih država i naroda koji se nađu na putu njihovih interesa.

U tom kontekstu Tribunal je uveo u praksu niz presedana poput ukidanja imuniteta predsednika država ili vlada (Slobodan Milošević je prvi aktuelni predsednik  u istoriji protiv koga je podignuta optužnica), suspedovanja nacionalnog suvereniteta u oblasti zakonodavstva (princip da akti Tribunala imaju veću pravnu snagu od nacionalnih), hapšenja po tajnim optužnicama i druge. Na ovaj način formiran je represivni pravni mehanizam koji se, bez obzira na pravo i pravdu, može koristiti po volji onih koji kreiraju svetske globalističke procese grubo kršeći još uvek važeće norme međunarodnog prava i uspostavljenu praksu u međunarodnim odnosima.

Otvoreno promovišući princip selektivne pravde, u kome se na bazi sličnih ili istih dokaza vinovnici osuđuju samo ako su Srbi, haški Tribunal šalje jasnu poruku svim liderima i narodima kako će proći oni koji se usude da brane svoju zemlju od agresije globalizma.

Posebno opasni su pokušaji da se haški Sud predstavi naslednikom suda u Nirnbergu, iza kojih stoje nemački interesi za revidiranjem istorije i posledica nacističkih zločina.

Sve ovo, kao i činjenica, da je politički tretman Srbije od strane evro-atlantskih zemalja, i međunarodnih finansijskih institucija pod njihovom kontrolom, dugo vremena direktno zavisio od Izveštaja haških tužilaca, jasno ukazuje da su politički ciljevi Tribunala bili osnov njegovog pravnog delovanja.

Uostalom, to se i nije krilo budući da su u Srbiji dolasci zvaničnika Tribunala tretirani kao državne posete najveće važnosti i uvek su bili primani ne samo od kolega već i od najviših državnika zemlje. Ono što se krilo jesu prave teme tih razgovora. Jer, one se nisu odnosile samo na hapšenje optuženih i proceduralna pitanja, kako su glasila zvanična saopštenja i izjave sa tih susreta.

Vazalstvo srpske države prema Tribunalu

Iako je saradnju sa haškim Sudom Srbija prihvatila u vreme vlasti Slobodana Miloševića, on je očigledno smatrao da je postojanje zabrane isporuke svojih građana radi procesuiranja u drugim zemljama koje su predviđali pravni akti Srbije, dovoljna zaštita i njenim građanima i državi od spoljnih pritisaka. I tako je i bilo sve do oktobarskog puča, kada je Đinđićeva vlast saradnju sa Tribunalom proglasila za najviši državni interes i bukvalno zanemarila garancije koje je građanima u tom smislu pružao Ustav i ostali pravni akti. U tom smislu, sva izručenja Tribunalu do donošenja „Zakona o saradnji SRJ sa MTBJ“ aprila 2002 godine, mogu se nazvati nezakonitim i čak smatrati aktom protivpravnog državnog nasilja nad isporučenim građanima.

Pomenuti Zakon ništa nije promenio sa aspekta vazalstva srpskih vlastodržaca prema Tribunalu, niti u sudbini progonjenih, ali je bar utvrdio procedure, zakonske okvire i formalna prava optuženika, koja u praksi nisu mnogo značila, ali su bar formalno postojala.
No, bez obzira na postojanje obaveze saradnje sa Tribunalom, srpske „demokratske“ vlasti su, evidentno sprovodeći naloge zapadnih mentora, prema ovoj instituciji zauzele krajnje vazalni stav, ne samo sprovodeći sve njene zahteve već i stavljajući celokupni državni aparat u službu haškog tužilaštva i NVO sektora koji je vodio sopstvene selektivne istrage radi satanizacije optuženih i navodnog demaskiranja srpskih zločina.

Posebno je ovo postalo očigledno kada je, od juna 2004 godine, predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa MTBJ postao Rasim Ljajić, omiljeni politički đak Alije Izetbegovića. Uz Bruna Vekarića koji je bio glavna haška poluga u srpskom tužilaštvu za ratne zločine, Ljajić je svojim činjenjem i nečinjenjem od haškog Suda napravio pakao za srpsku državu i građane, a posebno za optužene.

Teško bi se mogli pobrojati svi namerni pravni propusti, sva kršenja ljudskih prava, sva poniženja i vređanja, sva politička i pravna podmetanja, sve manipulacije „svedocima“, svi pritisci na prijatelje i rodbinu kojima su bili izloženi osumnjičeni za ratne zločine, kako u Hagu tako i u Srbiji, kao i sve laži i sramna trgovanja kojima su se ova dvojica služila da bi što hitnije i što potpunije ispunila naloge haškog antisrpskog pravnog monstruma.

U tom poslu nisu se libili ni poluzakonitih i nezakonitih radnji, kao ni  zloupotrebe represivnog državnog aparata. Klasični primeri za ovo su upotreba elitnih crvenih beretki za hapšenje braće Banović na obrenovačkoj pijaci dok su za tezgom prodavali robu, i bili bez ikakvog oružja, ili hapšenje generala Lukića 2005. koji je u bolničkoj pidžami i sa priključkom za infuziju poveden na put u Ševeningen. Ova i mnoga druga hapšenja, uključujući i onaj cirkus sa Karadžićem i Mladićem, sigurno su mogla biti izvedena mnogo dostojanstvenije i po te ljude i po državu.

Sve ovo bilo bi manje bolno da nije bilo očigledne aljkavosti našeg tužilaštva za ratne zločine u pogledu prikupljanja dokaza protiv onih koji su ratne zločine vršili nad Srbima, pa nije nepoznato da je oslobađajuća presuda za Nasera Orića ima podlogu i u manjkavostima dokaza koje je Hagu dostavio Vekarićev tim, a to bi se moglo reći i za presudu Hajredinaju.

Takođe, poznati su mnogi slučajevi otvorenog odbijanja države da olakša odbranu optuženih pružajući uvid u informacije koje nisu državna tajna a mogli bi im biti od koristi, dok su se tužilaštvu Tribunala i NVO sektoru koji im je otvoreno pomagao, stavljali na uvid i najpoverljiviji dokumenti.

U svakom slučaju, za progon i kažnjavanje Srba optuženih u Tribunalu srpska država je bila daleko opasniji protivnik od haškog tužilaštva i nikada nije koristila mogućnosti koje ju je pružao sam Tribunal da pomogne svojim građanima.

Ovaj odnos najbolje se može ceniti kroz reakcije zvaničnih organa na sumnjivu smrt Slobodana Miloševića i Milana Babića, kao i tolerisanje potpuno nezakonitog desetogodišnjeg držanja u pritvoru Vojislava Šešelja, koji pri tom ne odgovara za konkretne zločine već za svoje političke stavove i verbalni delikt koji oni nazivaju „govorom mržnje“.

Ovo se, takođe, videlo i kada je Vuk Jeremić, zakazao aprilsku debatu o radu „ad hoc“ krivičnih tribunala, kada su ga i Ljajić i Vekarić oštro napali. „Niko sem predstavnika Srbije, Venecuele i Kube neće doći na tu raspravu, a sutradan će sve biti zaboravljeno“ agresivno je istupio Ljajić, nazivajući raspravu Jeremićevom ličnom promocijom.

Na njegovu žalost, kao i žalost njegovih mentora, bojkot nije uspeo, pa je govor predsednika Nikolića na 43 stranice u kome se haški sud poredi sa inkvizicijom i otvara pitanje zašto je zločin protiv mira isključen iz haških procesa, izazvao veliku pažnju i sigurno će biti značajan dokument u istorijskoj oceni uloge MTBJ.

Dakle, s pravom se može reći, da je antisrpsko delovanje haškog Tribunala bilo, pre svega, omogućeno vazalnim, antisrpskim, delovanjem samih srpskih vlasti, koje nisu vodile računa o stvarnim posledicama po državu i narod njihovog odnosa prema Tribunalu.

Ima onih koji tvrde da su Bruno Vekarić i Rasim Ljajić na svoje funkcije postavljeni na zahtev samog tužilaštva, jer su građani Srbije ali ne i Srbi, no ja nisam tog mišljenja budući da su oni samo eksponenti jedne daleko šire politike.

Umesto zaključka

Govor predsednika Nikolića na debati o haškom Tribunalu u OUN, ma koliko bio istorijski značajan, dolazi prilično kasno da bi popravio brojne pogubne posledice koje je srpskoj državi i nacionalnom biću doneo ovaj politički sud.

Ipak, još uvek bi se dosta toga moglo učiniti na dokazivanju nelegitimnosti, neobjektivnosti i nekompetentnosti ove globalističke institucije bez osećaja za pravo i pravdu, posebno ako govor predsednika Nikolića nije hitac slobodnog strelca već stav „jedinstvenog državnog vrha“.

U tom slučaju prvi korak morao bi biti promena sastava Nacionalnog saveta za saradnju sa Tribunalom i uklanjanje sa mesta predsednika Rasima Ljajića, koji je zbog činjenja i nečinjenja maksimalno kompromitovan u vezi saradnje sa Hagom, a teško se može prenebregnuti i činjenica da je on jedini političar u Srbiji koji je neprekidno u vrhu vlasti od peto-oktobarskih promena do danas, te je kao takav saučesnik svih stradanja koja su Srbe i Srbiju zadesila u tom periodu.

Formiranje nacionalno i državno odgovornog Nacionalnog saveta u koji bi ušli pravni eksperati patriotskog opredeljenja poput profesora Čavoškog, uz korišćenje ogromnih iskustava u međunarodnom pravu dr Smilje Avramov, veštine Tome File, mudrosti profesora Antića i drugih sigurno bi saradnju sa Hagom učinilo mnogo dostojanstvenijom, a haški Tribunal primoralo da se mnogo čvršće drži pravnih činjenica i procedura, a mnogo manje politikom i zahtevima za oblikovanjem istorije na ovim prostorima, što mu je jedan u nizu tajnih zadataka.

Izvor: Vidovdan