Šešelj i haško pravo

Ovih dana je, po srpskim medijima, oživela polemika o sudbini Vojislava Šešelja, koji ima sasvim dobre šanse da ponovi sudbinu Rudolfa Hesa, koji je decenijama bio poslednji i jedini stanovnik zatvora Špandau i u kome je ispustio dušu 1987. Šešelj, kome nije utvrđena krivica, sedi u pritvoru toliko dugo da je ispratio mnoge koji su osuđeni i odležali kazne. Moja je pretpostavka da će iz Ševeningena izaći ili u sanduku, ili će ga pustiti kad bude sigurno da će umreti za nedelju-dve.

Srbi, na žalost, ni posle dve decenije, ne kapiraju ni Hag, ni zapadno pravosuđe uopšte. Ovde mislim prvenstveno na anglo-saksonsko pravo, o kome mi imamo sasvim pogrešnu zamisao i koje nas fascinira svojom prividnom pravičnošću, dok nam promiče njegova maligna suština.

Koreni anglo-saksonskog prava sežu daleko u prošlost i, zbog njegovog pravog porekla, možemo ga mirno zvati „normansko pravo“, jer mu je u poimanju prava normanskih barona pravo ishodište. To je, danas, u biti, slabo prikriveno staleško pravo, u kome niži stalež uživa pravnu zaštitu samo ukoliko je ta zaštita u interesu, ili bar ne ometa interese višeg staleža. Ono je do te mere funkcionalno i pragmatično, da može i bez ustava i ustavnog suda, jer ne želi da sebe veže ma kojim pravilima i uvek hoće odrešene ruke za presedane (Velika Britanija nikad nije imala ustav).

Magna Karta, koja reguliše odnose u britanskom srednjevekovnom društvu, nekritički se i bez razumevanja, prenosi u građansko društvo i pridaju joj se svojstva koja ona nema. Počinje rečima: „Nikome nećemo uskratiti, ni otezati pravdu“, što sasvim lepo zvuči, samo nam promiče da su delioci pravde upravo baroni, a ne neka nezavisna sudska institucija. Isto tako, pravo na pobunu protiv rđave vlasti, koje Magna karta ustanovljava, nije pravo naroda, već pravo baronata da zbaci kralja. Tek sa mnogo natezanja, ovom pravu se može dati savremeni smisao.

Jednom napisah, ali da ponovim: posle prve tehnološke revolucije, kada se ispostavilo da je rana mašinska industrija profitabilnija od poljoprivrede, stotine hiljada zavisnih seljaka je, u Britaniji, isterano sa plemićkih poseda, jer se sa poljoprivrede prešlo na tekstilnu industriju, što je značilo da su ovce, zbog vune, postale potrebnije od krompira i repe, te da su pašnjaci potrebniji od njiva. Naravno, pastira je bilo potrebno znatno manje nego ratara, tako da su ogromne mase seljaka poterane sa zemlje i to sve u skladu sa zakonom.

Da bi se te mase oterale u gradove i da bi se pretvorile u slabo plaćene radnike u industriji tekstila i u rudnicima, donet je zakon po kome se svaka skitnica ima obesiti, što se hiljadama skitnica i desilo. Ostali su radije izabrale da budu industrijsko roblje, skupa sa decom i ženama. Ovo navodim da bi se shvatilo zapadnjačko shvatanje pravde i da bi se razumela prava priroda anglo-saksonskog prava. Ono nikad i nije operisalo nekom apstraktnom pravdom, već samo sa funkcionalnom i to funkcionalnom do mere koju Srbi ne mogu ni da zamisle.

Protestantstvo je obogatilo ovo pravo jednom novinom: dokaznim postupkom. Veštice niko nije video kako lete na metli ali, ako su mučene dovoljno dugo, one same priznaju takvu budalaštinu i budu, naravno, spaljene. Zakon potpuno ignoriše činjenicu da se pod mukama priznaje sve i svašta i uopšte ne zadire u način pribavljanja dokaza. Ko ne veruje, neka pročita Maleus Malefikarum, odnosno Malj za veštice, koji navodi metode otkrivanja veštica. Posebno je ciničan tzv. Božji sud, odnosno pravno utemeljen način da i Bog progovori neku u prilog, ili protiv veštice. Vežu je za gvozdenu stolicu i bace u vodu: ako ispliva, Đavo joj je pomogao, ako se udavi, uzima se da je bila nevina, što za nju i nema nekog značaja. Katolička inkvizicija nije bila ništa bolja, uz opasku da je dokazni postupak izvodila crkva, a u Britaniji država, što nije bila mala razlika.

Ne treba se zavaravati: današnje pravo, na Zapadu, ima iste one pretpostavke, koje je imalo i pre pola milenijuma. Jedino što se izmenilo je što ima bolju masku pravičnosti ali, ispod površine, ono i dalje ne utvrđuje objektivnu krivicu, već samo i jedino jeres. Staleški momenat prava je sadržan u tome što je krivica svih krivica nižeg staleža otkazivanje poslušnosti višem staležu. Mi se, danas, čudimo haškoj pravdi, jer ne razumemo šta se tamo, zapravo, utvrđuje. Dokazni postupak je jednako uvrnut kao i Maleus malefikarum: neko je, od nekog drugog, koji je nešto video, čuo da je neki domorodac (Šešelj, na primer) držao zapaljive govore neutvrđenog dana na neutvrđenom mestu. Kod nas bi se takvo svedočenje smatralo budalaštinom, ali tamo ima prvorazrednu dokaznu vrednost i to ne zbog toga što se dokazalo da su takvi govori proizveli dejstvo, već zato što je optuženi jeretik, odnosno otpadnik od pravoverja, u ovom slučaju, od interesa Zapada. Neposlušnost optuženog, koji je odbio da istinu i pravdu gospodara primi kao opštu istinu i pravdu, je dovoljna da robija unedogled.

Nema tu nepravde; u pitanju su dva shvatanja pravde uopšte. Srbi su odbili da se pokore i u tome je njihova krivica. U razumevanju zapadnjaka, to jeste objektivna krivica, dok to nama izgleda sasvim suludo. Mala zvrčka u svemu je što oni sude nama, a ne mi njima.

Srž Zapada je pozitivizam, što bismo mogli da prevedemo na sledeći način: život je stalno izmenjiv, pa su svi principi suvišni, već postoji samo večna pragma. Naravno, pragma radi za privilegovane, a ne za sve. Društvo propisuje određene funkcije, a ko od funkcije odstupi, iako nije počinio nikakvo krivično delo, biće smatran disfunkcionalnim i biće odvrgnut refunkcionalizaciji. U praktičnoj primeni, to izgleda ovako: bitna funkcija zapadnjačkog društva je radna etika; ko ne želi da radi, smatraće se disfunkcionalnim i moraće kod psihijatra.

Prosto se ne dozvoljava da, kao jedinka, imate neki svoj stav u pogledu ma kog društvenog, ili etičkog pitanja. Individualni stavovi se smatraju disfunkcijom i biće predmet društvene obrade. Da ne bih ulazio duboko u pozitivizam, preporučujem vam očigledne primere obračuna sa disfunkcijom, poput onih u filmu „Let iznad kukavičjeg gnezda“, ili u filmu „Frensis“, onom sa Džesikom Lang. Uzgred, do sredine 20-tog veka, na hiljade lobotomija je urađeno, prvenstveno u Americi, onima koji nisu imali drugog greha do disfunkcionalnosti.

Sve ovo podignite na nivo odnosa država i naroda i biće vam jasno zašto Srbija mora da bude lobotomirana, kinjena i suđena. Ona je disfunkcija u okviru Vrlog, novog sveta i, ako se ona ne uštroji, virus disfunkcije bi se mogao proširiti. Zapadu ni napamet ne pada da on nije pozvan da sudi čitavom svetu, a pogotovu ne po svoji pravilima i u skladu sa svojim pravosudnim sistemom (stariji se sećaju generala Norijege, koji je bukvalno kidnapovan iz Paname, i kome je suđeno na Floridi, po tamošnjim zakonima, iako on nije bio državljanin Amerike, niti je počinio ikakvo delo na teritoriji SAD; osuđen je na 40 godina zatvora). Odnos, sećate se početka teksta, između plemstva i naroda, samo je transponovan, gotovo mehanički, na odnose između Zapada i ostatka sveta. Oni su davaoci prava i o tome se uopšte ne diskutuje. Srećni smo što ne primenjuju i pravo prve bračnne noći, inače široko rasprostranjeno u ranija vremena.

Šešelju i ostalima se sudi, dakle, za jeres i disfunkciju, a ne za neko posebno krivično delo. Grdne proceduralne gluposti, kao i dokazni postupak, koji izgleda kao vrhunac ludosti, sasvim je normalna stvar u anglo-saksonskom pravu i nije namenjena isključivo Srbima, već čitavoj „donjoj“ klasi. Svaki drugi čovek, koji se u SAD turi na električnu stolicu (davno sećanje i moderna verzija lomače), nije kriv, ali je dokazni postupak bio takav da ga je na prženje odveo. Da je pripadao višoj klasi, takav bi elegantno prošao kroz pravosudni sistem i postao slobodan čovek.

Ako su moje pretpostavke tačne, Šešelj bi mogao da se vrati iz Haga isto kao Slobodan Milošević. Postoji izvesna verovatnoća da se Šešelj nagodio sa Hagom da uništi sopstvenu stranku, da bi dobio slobodu, odnosno da je radio u dosluhu sa Vučićem i Nikolićem. Ukoliko je ovo tačna priča, onda se negde prekombinovao i platiće ceh zato što je poverovao onima kojima nije smeo da poveruje. Nagađali su se i drugi i svi su, osim Biljane Plavšić donekle, prošli gore nego da se nagađali nisu. Hag nema obavezu da bude fer.

Na kraju, treba reći i ovo: i ovde sudovi cirkus prave, i ovde tužilaštva montiraju dokaze, a policija batinama isteruje priznanja. Samo, to nije, bar u duhu, intencija naše pravde, odnosno tu i tamo može i poštenu. U Hagu ne može, jer je osnovna postavka takva. Šešelj je leteo na metli i, pošto je to zabranjeno, a zna se da je to počinio, ostaje samo da se odigra dokazni postupak i to je to.

Priče o tome kako je razbio Hag su folkloroidne i hrane njegovo egomanijaštvo; nema veštice, niti jeretika, koji nisu spaljeni. Mislite da su , pre trista godina, sudije zaista verovale da je neko leteo na metli i da je hajao kako izgleda u očima plebsa? Mali kuriozitet i simpatično poređenje rimskog i anglo-saksonskog prava-u Rimu su sudije, koje nikad nisu bili pravnici, jer sudijsko zanimanje njihovo pravo ne poznaje, dobijale honorar samo za osuđujuću presudu. Tužioci su, na početku svakog suđenja, javno podsećale sudije na ovu činjenicu. Providno, ali poštenije od Haga. Mada, i ovde stvarni tužilac, a to je SAD, često podseća sudije, preko finansiranja Tribunala, na potpuno istu stvar.

Šešelju, a i ostalim Srbima, ostaje Božji sud: daju im, recimo, dozu arsenika od koje bi crkao konj, pa ako su jeretici, onda će preživeti i to će biti dokaz njihove krivice, a ako ne prežive, umreće kao nevini ljudi. Kao Sloba, na primer.

Izvor: Vaseljenska TV