Hoće li „obnovljena“ Nemačka okrenuti lice Srbiji?

Samit EU koji će se održati 19-20. decembra tekuće godine trebalo bi da donese konačan sud za 2013. godinu o sudbini srpskog zahteva za članstvo u EU. Prema raspoloživim informacijama, presuda neće biti pozitivna, a postoji opasnost otkazivanja prve međuvladine konferencije zakazane za 21. januar 2014. godine. Svoju negativnu ulogu odigrala je kako neuspešna 20-ta runda pregovora (13. decembra) delegacija Beograda i Prištine u Briselu, tako i sveopšta situacija u Evropskoj Uniji, koja očigledno ne doprinosi daljem širenju te organizacije.[1] Možda u nastaloj situaciji glavni adut Srbije može biti u relativnoj smeni vlasti u Nemačkoj. Ne zbog toga što su u novi kabinet ušli srbofili – nego prosto zbog toga što je teško očekivati još oštriju poziciju Berlina po pitanju Srbije.

Koalicioni pregovori o stvaranju nove nemačke vlade odužili su se skoro tri meseca. Od samog početka čak ni nemački stručnjaci nisu verovali u stvaranje “velike koalicije” (CDU, CSU i SPD). Ove političke stranke imaju isuviše različite stavove po ključnim pitanjima unutrašnje i spoljne politike – i suviše ozbiljne protivurečnosti postoje i među stranačkim prvacima.

Uprkos svemu, upravo je taj scenario zaživeo. To je omogućio unutarpartijski plebiscit u Socijaldemokratskoj partiji – koja je dala zeleno svetlo za ulazak ministra SDPN u koalicioni kabinet – kao i spremnost Angele Merkel da krene u suštinske kadrovske i programske ustupke.[2]

Upravo ti ustupci mogu imati ozbiljan uticaj na buduću politiku Nemačke. Ovo je posebno aktuelno u uslovima krize na prostorima EU.

Stvar je u tome da je novi kabinet Angele Merkel koja već treći put polaže zakletvu, u sebi sjedinio pristalice dijametralno suprotnih strategija. Za to vreme dok konzervativni blok HDS/HSS u celini podržava “štedljivi kurs”, njihov oponent sa levog centra SDPN insistira na povećanju socijalnih izdataka i drugih projekata koji će omogućiti podsticanje ekonomskog rasta. “Akumulirati ili trošiti?” – to je spor koji protiče na nivou cele Evropske Unije. Sama Nemačka se pridržava “uzdržanog” koncepta. Sada je diskusija prebačena na nivo vlade glavnog donatora evropske privrede.

Međutim, teško je sa sigurnošću predvideti koliko će se ozbiljno promeniti kurs nemačke politike. U celini gledano, taj kurs će najverovatnije ipak omekšati.

Da sada probamo oceniti personalni raspored snaga u novoj vladi Nemačke. Jedan od “teškaša” iz konzervativnog bloka je sačuvao svoju funkciju – gorepomenuti ministar finasija Folfang Šojbe – žestoki zagovornik fiskalne discipline i protivnik suvišnog pumpanja novca “rasipničkim” Grcima ili Portugalcima. Od samog početka koalicionih pregovora socijaldemokrate su pretendovale na mesto ministra finansija – i desni konzervativci ga ipak nisu ispustili.

Međutim, prava protivteža Šojbeu očigledno će biti novi ministar ekonomije i energetike, socijaldemokrata Zigmar Gabrijel. Ministar ekonomije kao pobornik socijalnih izdataka i ministar finansija kao garant rigorozne finansijske discipline, mogu da deluju kao veoma konfliktan par, istovremeno i kao određeni balans interesa.

Socijaldemokrate su uspele da za sebe prigrabe još jednu važnu funkciju u novoj vladi – dužnost ministra za rad i socijalna pitanja. To mesto će zauzeti Andrea Nales. Nije teško pretpostaviti da će on insistirati na dodatnim izdvajanjima za socijalne potrebe. Nekoliko takvih mera već je odobreno u okviru koalicionih pregovora. Radi se o povećanju minimalca i smanjenju do 63 godine starosne granice radnika za penziju u nekim kategorijama. Prema rečima stručnjaka, sprovođenje ovih mera dovodi do povećanja budžetskih rashoda za 20 milijardi eura – što je velikodušnost nezamisliva za prethodni konzervativni kabinet!

Međutim, i ministar rada u novom kabinetu ima protivtežu. To je član Izvršnog odbora Evropske centralne banke iz Nemačke Jorg Asmusen, koji prelazi na rad u novu vladu u svojstvu Državnog sekretara u Ministarstvu za rad i socijalna pitanja. Njegova ovlaštenja u ECB ističu tek 2019. godine, tako da je njegov prelazak odmah izazvao mnogo glasina. Sam Asmusen je svoju odluku obrazložio ličnim razlozima – željom da bude bliže svojoj maloj deci koja žive u Berlinu. Jer se njegova kancelarija nalazi u Frankfurtu na Majni.

“Nema drugih razloga za ovaj korak” – izjavio je Asmusen.[3] Ipak, činjenica raskida ugovora sa ECB šest godina pre njegovog isteka, sama po sebi je indikativna i ne uklapa se baš u “porodičnu verziju”.

Kako bilo da bilo, Jorg Asmusen je poznat kao pobornik aktivnih dejstava Angele Merkel na tvrdom kursu evropske finansijske arene. Ne jednom je bio u manjini prilikom glasanja u ECB, posebno kad je glasao za smanjenje bazne stope koja je pozvana da stimuliše finansijsko-ekonomsku aktivnost, ali istovremeno obremenjena naduvavanjem novih spekulativnih “balona”. Poznata je i njegova žestoka pozicija prema onemoćaloj Grčkoj. “Mi ne možemo da produžimo važenje grčkih menica, niti da snizimo kamatne stope. Ti koraci u stvari bi bili otpisivanje duga i direktno finansiranje Atine, a ECB je to zakonom zabranjeno da čini” – izjavio je Asmusen u jednom intervjuu nemačkom časopisu Bildam Sonntag na vrhuncu rasprave o spasavanju Grčke u jesen 2012. godine.

Istovremeno, Jorg Asmusen je delovao usaglašeno sa aktuelnim šefom ECB Mariom Dragijem po takvim pitanjima poput podrške izdavanju dugoročnih kredita bankama i puštanju programa otkupa državnih obveznica outright monetary transactions (OMT), koji je objavila ECB u septembru 2012. godine. Organ poslvnih krugova Amerike The Wall Street Journal takođe predviđe usložnjavanje odnosa ECB sa Nemačkom, a ekonomista Berenberg Bank, Kristijan Šulc, uveren je da odlazak Asmusena “predstavlja strateški gubitak za ECB”, a sam Mario Dragi priznaje da će oni “žudeti” za Jorgom.[4]

Ukoliko šef ECB “bude žudeo” za Jorgom Asmusenom, onda Srbija najverovatnije neće žudeti za Gvidom Vesterveleom. Sada već bivši šef spoljnopolitičkog resora Nemačke vlade iz Slobodnih demokrata, proslavio se kako po pitanju (ne)tradicionalne orjentacije, tako i jasnim antisrpskim kursom koji je po svom “jastrebskom odnosu” prevazilazio programske okvire CDU/HSS. Njegov sadašnji naslednik, socijaldemokrata Frank-Valter Štajnmajer poznat je ne samo po višegodišnjem iskustvu na spoljnopolitičkom terenu, nego i umerenijim pogledima po pitanju aktuelnih međunarodnih pitanja. Tako da se pred Srbijom pojavila određena šansa na preorjentaciju svog glavnog oponenta u redovima EU poslednjih nekoliko godina.

Izvor: Fond Strateške kulture