Hohštapler

Pri kraju Drugog svetskog rata, italijanski pisac Kucio Malaparte objavio je jednu sumornu belešku o lomu koji je upravo preživeo: Kaputt. [1] (Da, tamo se nalazi, između ostalog i ona čuvena epizoda sa poglavnikom NDH, „doktorom“ Antom Pavelićem, i korpom ljudskih očiju na njegovom pisaćem stolu.) Ta „gruba i opora nemačka reč,“ kako je ocenjuje dr Lazo Kostić u svom prikazu Malaparteovih potresnih sećanja na hrvatska zverstva, označava slom, haos, izvrtanje tumbe svih uobičajenih merila i vrednosnih lestvica.

Teško je oteti se utisku da sada, nekoliko decenija posle događaja koje je sa neskrivenim gađenjem opisivao Malaparte, opet preživljavamo jedno slično razdoblje svestranog i slabo zakamufliranog moralnog sloma. I ovom sadašnjem savršeno pristoji onaj isti opori, tevtonski izraz: kaput.

Za današnji slom samo bi se moglo reći da je opštiji i sveobuhvatniji od onoga u Malaparteovo vreme. Više ni govora ne može biti o pronalaženju izlaza, boljitku ili delotvornim alternativama. Bez obzira na to koja varijanta materijalističke ideologije odnela pobedu, istočna ili zapadna (ili neka njihova još neslućena sinteza) jedna stvar je sigurna: ljudski duh biće obavezno poražen. Ranije, bilo je moguće gajiti barem varljivu nadu da će padom fašističkog carstva i okončanjem svetskog rata početi neka vrsta obnove. Sada, munjevitim i po mnogo čemu još nerazjašnjenim raspadom komunističkog carstva, čemu je usledila kratkotrajna premoć i zatim osipanje njemu suparničkog sistema, budućnost jedva da obećava nešto više od nemilosrdnih lokalnih sukoba i opštih nemira. Možda pomoću njih neka zla sila nastoji da nam približi strašnu apokaliptičku viziju poslednjih dana (Matija, 24:6; Marko 13:7).

Jedan od legiona tih nasrtljivih zloduha, zaogrnutih togom anđela svetla (2 Kor. 11:4), što neumorno vitlaju unesrećenim predelima koje je prvo komunizam oborio na kolena, pa su zatim kapitalističke šok-terapije preuzele da opustoše i dokusure, je „filantrop“ Džordž Soroš.

Prednja rasuđivanja deluju sasvim primereno u svetlu nedavne vesti da je „milijarder mađarskog porekla Džordž Soroš dao 18 milijardi dolara, veći deo svog bogatstva, svojoj dobrotvornoj organizaciji ‘Otvoreno društvo’ čime će ona postati drugo po veličini filantropsko društvo u SAD, odmah iza Fondacije Bil i Melani Gejts.“[2] Sa 18 milijardi dolara, što iznosi „tri četvrtine“ oligarhovog bogatstva, Soroševa organizacija postaje jedna od najvećih filantropskih neprofitnih organizacija na svetu, tvrdi američki poslovni dnevnik „Vol Strit Džornal“. [3]

Da li je u pitanju čovekoljubivo ulaganje sredstava u bolji život ljudi? Ne bi se reklo, barem sudeći po jednoobraznim reakcijama na Soroševe delatnosti u ovom regionu. U Rumuniji, Soroš je optužen da finansira „zlo,“ a kampanje protiv Soroša izbile su u Makedoniji, Srbiji i Slovačkoj. Mađarski premijer Viktor Orban stao je na stanovište da je najbolji način da zaštiti svoju zemlju zatvaranje „Centralnoevropskog univerziteta“ u Budimpešti, koji je Soroš osnovao i finansira iz svojih „filantropskih“ fondova. [4] Uticajani poljski političar Jaroslav Kačinski kaže da organizacije koje Soroš finansira teže uspostavljanju „društava bez identiteta.“ Sve te aktivnosti, koje su naišle na najoštriju osudu, eskalirale su od izbora predsednika SAD Donalda Trampa u novembru prošle godine, kako prenosi Njujork tajms.[5]

Ko je to privatno lice (ako je samo to i ništa više) koje prkosi državama i svoj diskurs i svoja merila nameće – čitavim društvima? Zašto se balkanski državnici (ili would be „državnici,“ kako bi se u Americi pre reklo) utrkuju da se sa njime vide i razgovaraju, čak i u kuloarima međunarodnih političkih ustanova gde Sorošu, pod pretpostavkom da je privatno lice, uopšte nije bilo mesta?

Mada Majkl Luis, u časopisu New Republic[6] za Soroša tvrdi da je „možda, koliko god to neverovatno zvučalo, najuticajniji inostrani činilac na prostoru bivšeg sovjetskog carstva,“ raspitivati se podrobnije o Sorošu skoro da nema smisla. O Sorošu, ličnosti kojoj se pripisuje tako neizmeran uticaj, niko ništa pouzdano ne zna. Jedino što bi se za Soroša moglo sa sigurnošću reći, to je da je on „The Speculator“, špekulant. Ta njegova najizrazitija odlika ujedno služi i kao naslov Luisovog izuzetno informativnog i, bez obzira na datum objavljivanja, nimalo zastarelog, trajno blagovremenog teksta.

Pošto je sa Sorošem nekoliko dana jurio sa jednog kraja na drugi negdašnjeg istočnog bloka (Soroš: „Napišite da se bivše sovjetsko carstvo sada zove Soroševo carstvo“) preneraženi Luis je došao do sledećeg zaključka. Nalaziti se u Soroševoj blizini obezbeđuje vam „stvarno impozantnu predstavu, pogotovo ako uzmete u obzir da pre tri godine [pisano 1994. godine] Soroš u ovom delu sveta nije bio poznatiji od ma kojeg drugog truta sa Vol Strita.“

Kasno jedne večeri, istoga dana kada se Soroš ujutro sastao sa predsednikom Moldavije, a sa predsednikom Bugarske uveče, Luis saopštava – jedva verujući sopstvenim očima i ušima – šta mu je Soroš zadovoljno u prolazu dobacio: „Videli ste, smazao sam jednog predsednika sa doručak, a drugog za večeru.“

Sin mađarske izbegličke porodice koja je posle rata emigrirala prvo za Britaniju, zatim u SAD, Džordž Soroš se na studijama na London School of Economics ničim nije istakao, ali je počeo da niže uspehe u poslovnom svetu čim je napustio školu i bacio se na biznis. Džordžov specijalitet je oduvek bilo klađenje na berzi tuđim novcem. (Zadnjih tridesetak godina Soroš se, produžetkom iste tehnike, kladi tuđom budućnošću, i to čitavih naroda, da budemo sasvim precizni.) Njegovo ulagačko društvo, Quantum Fund, od kako je osnovano 1969. g. raste u proseku od oko 35 odsto godišnje, što je Sorošu i priuštilo reputaciju da se sve, čega se on dotakne, pretvara u zlato.

Prateći od jedne prestonice do druge čoveka za čije knjige kaže  da se sastoje iz „previše pozajmica, ali bez mnogo fusnota,“ u svojoj dirljivoj naivnosti Luis ne može da se dovoljno načudi „kako veličine svetske politike metanišu pred bilionerom – špekulatom.“ Sorošev projekat „otvorenog društva,“ namenjen uglavnom bivšim totalitarnim državama istočne Evrope (krilatica je pozajmljena, naravno opet bez fusnote, od filosofa Karla Popera), najreljefnije dolazi do izražaja na primeru Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti, ustanove koja je bila osnovana baš dobrotom njegove fondacije. Tamo, primećuje Luis, „regionalna elita bistrih mladih ljudi, koji se nalaze iznad prepirke nacionalnih interesa, treba da bude oblikovana.“ Luis je pripadnike te nadnacionalne elite – tada u povoju, sada već uveliko sazrele i ušančene u koridorima moći – susretao svuda gde su se nalazile kancelarije Soroševe fondacije, „uvek odlično opremljene, uvek pod nadzorom nekog dinamičnog meštanina koji je uveliko na putu da postane najuticajnija vanpartijska politička snaga u svojoj zemlji.“

Da bi Soroševu filosofiju i delatnost šire uokvirili, dolaze na um misli Stroba Talbota, druga sa univerziteta bivšeg predsednika SAD Klintona i svojevremeno ličnosti br. 2 Stejt departmana, izražene u jednom od njegovih programskih eseja, dok je bio saradnik časopisa „Tajm“:

„Sve države predstavljaju u suštini društvene forme. Bez obzira koliko trajne, pa čak i svete, one u svoje vreme izgledale, one  su u stvari sve veštačke i privremene … Kladim se da će tokom sledećih sto godina nacija-država u današnjem obliku biti prevaziđena; sve države podčiniće se jednoj svetskoj vlasti.“[7] Bilo bi zaista zanimljivo otkriti ko bi, po Talbotovom shvatanju, trebalo da se nađe na čelu svetske vlasti takve vrste.

Čitaoci će sigurno intuitivno osetiti neke zaprepašćujuće i, za mnoge, vrlo zabrinjavajuće podudarnosti između javne delatnosti privatnog preduzetnika Džordža Soroša (on se već ponaša kao da su mnoge drevne države prešle u njegovu privatnu svojinu i suvereno gazduje u njima, a da onih sto godina iz opklade još nije ni prošlo) i Weltanschauung-a koji ispoljavaju vrhunski rukovodioci kao što je Strob Talbot. Da u istočnoj Evropi Sorošev zadatak slučajno nije baš treniranje upravnog osoblja, ili ako bi se izrazili terminima bliskim ovdašnjem iskustvu, janičarske elite, za svet koji se preuređuje prema zamislima Stroba Talbota i njegovih uticajnih kolega? Ali, vratimo se opet samom Sorošu.

Od nas se, ukratko, očekuje da poverujemo u ništa manje od sledećeg. Jedna od najplodnijih „intuicija“ ovog izvanredno obdarenog špekulanta odnosila se na skori pad komunizma, i to, dragi čitaoci, još sredinom sedamdesetih godina, kada je ovaj opaki sistem izgledao ne samo nesalomljiv već i na putu da pokori ceo svet. Da li je (kao što pisac ovih redova u prkos svemu sluti) Gospod stvarno Sorošev ujak pa mu je, sestriću za ljubav i da mu pomogne u poslovnoj delatnosti, unapred saopštio ovu značajnu novost? Ili je ovo zaista primer političke primene zavidnih prognozerskih veština koje su Sorošu stekle  ogromno priznanje na Vol stritu? Kako bilo, tek (Luis nastavlja svoju priču) Soroš se 1974. g. u Parizu povezao sa izvesnom Anet Laborej, preduzevši istovremeno da svojim sredstvima finansira „disidentsku mrežu od vrha do dna istočne Evrope.“

Još dok takoreći niko od čitalaca nije ni sanjao da je u njihovom delu sveta sunce slobode svakog trenutka trebalo da sine, pronicljivi Soroš 1984. g. u Budimpešti otvara kancelariju svoje fondacije, i to sa izričitim planom da „što više podriva napukli komunistički sistem.“ Interesantno je da mađarskim vlastima u to  vreme, zaokupljenim izgradnjom „gulaš komunizma,“ iako su i same trebale da budu meta za podrivanje, Soroševa filijala u Budimpešti po svemu sudeći nije preterano smetala.

Zapravo, pojam prepreke za Soroša nije postojao. Ako su, na primer, u Rumuniji sve pisaće mašine morale po zakonu da budu registrovane, on i njegovi sledbenici su jednostavno celu zemlju preplavili aparatima Xerox za kopiranje, što je kreativna taktika koja pre toga nikome nije pala na pamet, a čime je postignuto to da propisana pravila izgube svaki smisao. Što sve vodi očiglednom i nimalo beznačajnom zaključku da je pred Sorošem čak i strašni Sekuritate – uzmicao.

„Kad se prašina slegla na berlinskom zidu,“ konstatuje Luis, „Soroš je imao u rukama podugačak spisak ljudi koji su mu dugovali zahvalnost. Veliki beli bogovi istočne Evrope – Havel, Mičnik, Kiš, Harašti – svi su mu bili dužnici. U istom položaju nalazili su se i drugi, manje poznati, ambiciozni ljudi koji su se probijali na visoka politička mesta.“

Čitaoci su, usput, verovatno stekli izvesnu sliku o ovom opasnom belosvetskom maheru koji predstavlja, da opet izaberemo poređenje u okvirima domaćeg iskustva, sve ono što bi, recimo, Milan Panić želeo da bude (treba li ne nabrajamo druge potencijalne kandidate?) da su mu samo okolnosti mesta i porekla bile malo naklonjenije.

Izgleda, bar u Srbiji, da je o dostojanstvu izlišno govoriti, a o građanskoj lojalnosti pogotovo, ako bi se moglo suditi po tekućoj graji u vezi sa imenovanjem generala Vladimira Lazarevića, osuđenog u Hagu po komandnoj odgovornosti za navodne ratne zločine, na mesto predavača na Vojnoj akademiji. Naš junak je, preko svojih izmećara, i u centru te kontroverze. Uigrana reakcija njegovih plaćeničkih „nevladinih organizacija,“ koje su uslužno nabacile loptu imperijalnoj „diplomatskoj“ ispostavi u Beogradu,[8] savršeno ilustruju ulogu Soroševih pitomaca (ništa bolje nego da opet citiramo reči samoga gazde) u „podrivanju napuklog sistema“ u Srbiji.

Dostavljanje propagandne municije neprijatelju od strane onih koji se nalaze na njegovom platnom spisku, a relativno nedavno i javni zahtevi istih bednika za bombardovanje sopstvene zemlje, ma koliko šokantno delovalo, pod današnjim uslovima nije ništa neobično. To je samo jedna od prirodnih manifestacija vrednosnog haosa koji će pružiti materijal za naredni Kaputt što čeka da ga neki novi Malaparte napiše.  

Ali drski hohštapleraj, bestidna izdaja i grube zloupotrebe bez obzira na to koliko notorni u ovom slučaju bili tek su površna strana bljutave priče duhovnog nasilja koju ovaploćuju Džordž Soroš i njegovi lokalni pioni. Ova žalosna istorija moralnog sloma naših dana, što po gadosti ne zaostaje za Malaparteovim epizodama, sadrži i drugu, neuporedivo zloslutniju dimenziju.

Ta dimenzija odnosi se na srozavanje nekada ponositih, ali danas obezglavljenih i sasvim posrnulih naroda – i njihovih bezumnih vođa – koji su svoju sudbinu ispustili iz sopstvenih ruku; koji lakomisleno svoje nasleđe prodaju za čanak leće; koji su, zarad fatamorgane sve neizvesnijeg materijalnog boljitka spremni da se kockaju sa budućnošću svoje dece; i koji su dobrovoljno pristali da posluže kao krpe-ubrisače jednom mračnom tipu, i još mračnijim silama koje vrebaju iza njega.

_______________________________

Odrednice:

[1] openlibrary.org/books/OL24622829M/Kaputt

[2] www.fakti.org/globotpor/soros-ulozio-18-milijardi-dolara-u-filantropsko-destabilizovanje-celih-drzava-i-njihovih-vlada

[3] www.wsj.com/articles/george-soros-transfers-18-billion-to-his-foundation-creating-an-instant-giant-1508252926

[4] Orban takođe optužuje “misterioznog finansijera“ – skoro svi su saglasni da se aluzija odnosi na Soroša – koji podstiče „najezdu migranata i došljaka“ kako bi se Evropa onesposobila za bilo kakav otpor, fakti.org/globotpor/orban-poljska-ceska-slovacka-madjarska-i-rumunija-zele-da-budu-zona-bez-migranata

[5] www.nytimes.com/2017/03/01/world/europe/after-trump-win-anti-soros-forces-are-emboldened-in-eastern-europe.html

[6] Michael Lewis, “The Speculator,” New Republic, 10. januar 1994, newrepublic.com/article/74330/the-speculator

[7] TIME, 20. juli 1992, content.time.com/time/magazine/article/0,9171,976015,00.html

[8] www.nspm.rs/hronika/sonja-biserko-vracanje-na-vojnu-akademiju-generala-koji-su-komandovali-u-ratu-na-kosovu-predstavlja-negiranje-zlocina.html

Izvor: Fond Strateške Kulture