Hronologija poraza „Evromajdana“

U moru uznemirujućih novosti koje dolaze iz Ukrajine, veoma je teško utvrditi odakle „duva vetar“. Teško je dati ocenu mnoštvu činjenica, izvesti zaključak i razumeti dalji razvoj događaja.

Potrudiću se zato da izrazim svoj stav, jer odlično razumem i delim zabrinutost branilaca zakona i patriota Ukrajine za sudbinu Otadžbine i dece, kao i neku vrstu nerazumevanja onoga što se dešava. Tim pre što i najobičniji evromajdanovci nisu u stanju da trezveno daju ocenu toku događaja. Razume se, jedino „trio“ Jacenjuk, Kličko i Tjagnibok u potpunosti razume situaciju u opozicionim redovima.

Upravo zato i izgledaju onako mračno.

1. Upitajmo se kako je sve počelo? Od Janukovičevog obijanja da potpiše robovski sporazum o asocijaciji sa Evropskom unijom. Kakve je u samom početku zahteve iznela „majdanšina“? Da im vrate „san“. To jest da se sporazum potpiše. To je bio početak presije na Janukoviča. Do „nepotpisivanja“ ni jedan „opozicionar“ nije govorio da je predsednik „nelegitiman“. A čim je Janukovič odbio da potpiše – odmah se našao u centru kritike i optužbi.

2. Danas se ovog sporazuma o asocijaciji gotovo niko više i ne seća. A to samo znači da je cilj postignut. Ukrajina nije potpisala robovski sporazum i nije „na tacni“ predata Zapadu.

3. Svi dalji koraci „opozicije“, kojom upravljaju američka ambasada i njeno domaće rukovodstvo – veoma su suptilna šahovska igra. Opasna, kao i sve političke igre u kojima su pioni obični ljudi, njihovi životi i zdravlje.

4. Janukovič uopšte nije naseo i uopšte se nije predao. Kao u partiji šaha – prepustio je protivniku inicijativu, žrtvovao, a onda protivnika saterao u ćošak.

a). Janukovič od početka ne rasteruje bojovnike, dao im je mogućnost da pokažu svoju pravu prirodu kad su pokušali da na juriš zauzmu predsedničku administraciju. To je bilo onda kada su „mirni demonstranti“ vojnike na odsluženju vojnog roka prebijali, spaljivali i na njih bacali kamenje.

b) Zatim je vlast prilično demonstrativno donela paket zakona po kojima su rukovodiocima „protesta“ pretile zatvorske kazne. Tako ih je dovela u veoma težak položaj.

Radi se o tome da „narandžasta revolucija“ ima posebnu dramaturgiju. Protesti moraju biti mirni jer se na taj način stvara iluziju da narod podržava državni prevrat. Borbe na ulicama kvare čitavu „narandžastu dramaturgiju“ koja podrazumeva samo „mirne proteste“ koji se kriju iza nasilja (zauzmi i blokiraj zgrade). Suština „oranžizma“ može se iskazati u stihovima na sledeći način: mi smo mirni kao mravi, a ipak nas ubija režim krvavi.

Kada pred objektivima televizijskih kamera „demonstranti“ prebijaju i spaljuju miliciju – dobija se sasvim suprotan efekat.

Problemi za „opozicioni trio“ nastali su odmah po donošenju „represivnih zakon“ pa su morali da reaguju. Nisu mogli da odstupe – jer bi pokazali da su kukavice i izgubili bi pristalice, a ako ostanu – izlaze iz pravnih okvira i postaju pobunjenici. Automatski su gubili oreol boraca i sticali „oreol“ bandita.

v) Onda je nekoliko stotina bojovnika pokušalo da se probije u zgradu Rade preko ulice Gruševskog. Specijalna jedinica „Berkut“ im se isprečila na putu. Počeo je napad – čitav svet je video da se milicija ne bori protiv mirnih demonstranta, nego protiv naoružanih i dobro obučenih bojovnika.

Cena ovog „efekta“ plaćena je ranjavanjem dve stotine pripadnika organa reda. (Zaista nema drugog načina da se u Ukrajini dobije informacioni rat u uslovima kada su sve televizije „opozicione“).

Obratite pažnju: napad na Radu počinje u nedelju uveče, kad tamo nije bilo nigde nikoga, osim nekoliko čistačica. I to se bez uspeha ponavljalo nekoliko puta. Niko nije čak ni pokušao da u Radu uđe sa druge strane. Samo juriš, i to na glavni ulaz. To znači da cilj nije bio „pobeda, beć samo napad“. Nije uopšte bilo važno prodreti u praznu zgradu nego pokazati svoje adute – bojovnike u akciji.

g). U tako usijanoj situaciji, ukrajinsko rukovodstvo je ispravno postupilo – ponovo su se pravosudni organi i organi reda pasivno držali i dali mogućnost da se bojovnici „pokažu na delu“. Kad nisu naišli na otpor, ne samo da su pobesneli već su postali nekontrolisana rulja. A „Berkut“ je i dalje bio pod kontrolom.

To je postao novi adut vlasti – mi svoje snage kontrolišemo, a vi?

d) Shvativši svoju tužnu sudbinu, opozicija je krenula u trgovinu sa Janukovičem. Cilj opozicionog trijumvirata bio je – uništenje Majdana koji je prestao da bude „narandžasti“, pa Zapadu više nije bio potreban.

Zapadni mentori već prestaju da pružaju podršku svojim štićenicima. Setite se koliko je samo diplomata i „peciva“ bilo na Majdanu dok je protest bio miran? A svi su nestali odmah posle početka stvarnih borbi.

Zadatak klička-tjagniboka-jacenjuka bio je jednostavan – izdejstvovati bilo kakav kompromis koji bi mogli da predstave kao pobedu, pa da ponosno sa njom odu i završe sa Majdanom.

Nisu uspeli da se dogovore – zakoni su objavljeni i stupili su na snagu.

đ). Tada je „opozicija“ ponovo bila na potezu. I ona ga je povukla. Pojavili su se leševi demonstranata. Međutim, propali su svi pokušaji da ih predstave kao žrtve „snajperista Berkuta“- indikativno je što zapadna štampa nije počela da urliče o ukrajinskom „krvavom režimu“.

e) Taktika vlasti u tim trenucima je bila – dezavuisati verziju ubistva demonstranata ponovnom „pasivnošću milicije“. Jer, kako da optužiš policiju ako „Berkut“ samo nepomično stoji k`o da je ukopan?! Zapravo, „pokupi“ desetak ljudi i opet stoji ko ukopan!

Nemojmo da zaboravimo da za vlast radi vreme. Gomila kojom vladaju emocije – opasna je snaga. Ali, ona ima jednu slabost – ona nije u stanju da se dugo održi.

ž). Sledeći adut „opozicije“ bila su zauzimanja državnih institucija u regionima. I tu im je propada nada da će zapadni prijatelji dobiti sliku „narodnog ustanka“. Komentari u tamošnjoj štampi su zajedljivi – razočarenje u Klička, u antisemitu Tjagniboka i neodlučnog Jacenjuka. Jer, ne sviđaju im se ni zauzimanja zgrada. Ukrajina je još uvek na udarnom mestu u vestima i na prvim stranicama štampe, ali se vreme i prostor koji joj je posvećen postepeno smanjuje. U (nekim) nemačkim nedeljnim novinama Ukrajina je već na drugim stranicama.

Lideri „evromajdana“ znaju da više nemaju zapadnu podršku i da će smo proforme još malo da reže i da je „projekt Majdan-2014“ gotov da bi bio otvoren projekat „Izbori-2015.“.

Za „trio“ bi ogroman poklon moglo da bude nasilno rasterivanje demonstracija – tada bi prestali sa demonstracijama na Majdanu iz potpuno ubedljivih razloga i postali mučenici i dobili šansu da stanu na čelo „Majdana-2015.“. Ali, Janukovič to razume i ne želi da im ispuni želju.

z). Predsednik Ukrajine maestralno povlači pobednički potez. On nudi Jacenjuku da postane premijer, a Kličku mesto potpredsednika vlade za socijalna pitanja. Opozicionari su nokautirani. Najsnažniji potez.

Da su pristali, to bi za Jacenjuka i Klička značilo:

– Preuzeli odgovornost koju su želeli da prepuste Janukoviču u želji da na novim izborima za sve bude kriv upravo on;

– Janukovič ih, na njihovu veliku sramotu, u svakom trenutku može smeniti;

– Socijalna pitanja su u Ukrajini generalno ukleto mesto, kao i poljoprivreda za vreme SSSR. Uspeh je nemoguć, a neuspeh zagarantovan;

– Da su Jacenjuk i Kličko prihvatili – to bi značilo da će se posvađati sa trećim – Tjagnibokom. Njemu nije ponuđena nijedna funkcija. A većina bojovnika je njegova. Šta preostaje premijeru Jacenjuku, da rasteruje bojovnike Svobode koji ne žele da se raziđu?

Odbijanje predsednikove ponude takođe je za dvojac bilo nepovoljno: pokazali su se kao neozbiljni klovnovi koji umeju da urlaju, a nisu u stanju da rade.

i). Zato je odgovor „opozicionara“ preuzet iz biografije Trockog: ne prihvatamo, ali i ne odbijamo. Zašto je tako? Pa zato što nemaju šta da kažu. Jednostavno: nokaut!

I šta sada? Sada se nastavlja trgovina. Opozicionari će se potruditi da „ukinu“ zakone, donete „radi njih“, i da to proglase svojom pobedom i da potom završe sa „evromajdanom“. (Drugi „Janukovičevi ustupci“ nisu ništa drugo nego običan ular)

Zaključak: svojim preciznim i pametnim potezima ukrajinska vlast je „opoziciju“ dovela u situaciju da svaka njena akcija samo pogoršava njen položaj.

Prevrat nije uspeo i neće uspeti. Ali, to lideri ne govore običnim „evromajdanovcima“.

Trenutno se ne trguje oko pobede „opozicije“, već – za prihvatljivu formu njenog poraza.

Zapad odlično razume da bi nasilno preuzimanje vlasti u nekim oblastima ili u Kijevu dovelo do cepanja zemlje i potencijalnog rata koji mu uopšte nije potreban.

Ako dođe do raspada Ukrajine Zapad će dobiti sve ukrajinske „zapadnjake“ i ništa od industrije, dok će Rusija izgubiti zapadnjake i dobiti čitavu ukrajinsku industriju.

Samoj Rusiji ne treba raspad Ukrajine, jer rat na našim granicama, tamo gde se nalazi naša mornarica, tamo gde žive naša braća i sestre, za nas može biti ogromni problem.

To znači da će se zapadna podrška „opozicionarima“ svakim danom smanjivati, dok se podrška Janukoviču iz Rusije (savetima i kreditima) neće smanjivati.

Tako stoje stvari.

Preostaje još da izrazim veliko poštovanje momcima iz „Berkuta“ koji su pokazali veliku izdržljivost, hrabrost i profesionalizam, što je glavni resurs partije šaha koja je u toku.

Želeo bih da istaknem da su današnji događaji posledica raspada Jedinstvene zemlje (SSSR) još iz vremena 1991. godine.

Politika stvaranja nacionalnih elita, zasebnih iscepkanih „feuda“ koji nose divan naziv „nezavisni“ – sve je to posledica činjenice da su Gorbačov i njegovi saučesnici izdali svoj narod.

Nastale rupe obično se popunjavaju telima vojnika i oficira. „Berkutovac“ ili pripadnik unutrašnje armije koji je danas ranjen u Kijevu, žrtve su istog građanskog rata i razmirica koje su nametnute našem narodu 1991. godine. Isto važi za vojnike ruske armije poginule u Chinvalu 2008. godine, kao i za mnogobrojne žrtve međuetničkih konflikta na prostoru nekada Jedinstvene zemlje.

Želim da se nadam da ove žrtve neće biti uzaludne.

Izvor: Fakti