Ideologija Zapada – Svet bez Rusije

Pre izvesnog vremena Srbija je još jednom mogla da vidi sve “blagodati” promene svesti za koju se tako uporno zalažu naši vlastodršci. U prestonom srpskom gradu, ispred ambasade Rusije, okupile su se “žene u crnom”, da pruže podršku mladoj ukrajinskoj demokratiji i da jasno kažu “Stop tiraninu Putinu!”.[1] Kada pogledate taj video snimak, prosto ste u nedoumici da li da se više divite lepoti ili mudrosti tih stvorenja. Ove prelepe i premudre persone sa dubokom evropskom svešću, verovatno su svojim imenom želele da ukažu na uzvišene ideale velike evropske kulture koja se specijalizovala za zavijanje Srba u crno. Šalu na stranu, svakako da je ovako infantilan pogled na svet stran velikom delu srpskog naciona, ali projavi ovako agresivne rusofobije i srbofobije doprinela je i potpuna konceptualna jalovost najpre srpskih istoričara (iako često praćena obimnom faktografijom), jer ko ne izvlači istinske pouke iz istorije, osuđen je na njeno ponavljanje. Isto se može reći i za dobar deo srpskog akademskog miljea s kraja HIH veka, pa do naših dana. Upravo zbog toga, neophodna je svest da je svaka smutnja (po meni je ova reč mnogo izražajnija od reči kriza, pa tu reč i koristim u tekstu) pre svega samo spoljašnja manifestacija unutrašnjih duhovnih sadržaja u narodu, potrebno je ukazivati na istinske uzroke svih smutnji, kako u Ukrajini tako i u Srbiji. A sličnosti su takve da izgledaju kao preslikane, pa ćemo u daljem tekstu ponegde ukazivati i na takve procese kod nas.

Savremena zapadna ideologija i geopolitika može se svesti na tri reči – svet bez Rusije. Ne čudi da je odnos Zapada prema ukrajinskoj smutnji, Putinov pres-sekretar D. Peskov nedavno nazvao “sajmom licemerja”. Smutnja u Ukrajini poslednjih meseci se opširno komentariše i u srpskim medijima. Uglavnom se sve stavlja u čisto politički i geopolitički aspekt krize, borbom za sirovine, pitanje izbora, predsedničkih kandidata i slično, što je donekle i logično imajući u vidu duh vremena u kome živimo. Međutim, često te analize, ne samo novinarske nego i akademske, sadrže u sebi određenu infantilnost koja se ne može prikriti nikakvom naučnom terminologijom. Ne samo po pitanju krize u Ukrajini, nego i po srpskom pitanju. Ta infantilnost pre svega dolazi od svojevrsnog gubitka “pravoslavnog pogleda na svet”. O ovome smo već nešto pisali, ali o ovome treba još pisati, jer upravo taj nedostatak srpske nacionalne pravoslavne samosvesti, razara duhovno-moralni imunitet srpskog roda, koji je pre Dositeja bio saboran i apsolutno imun na agresivni individualizam i tuđinske bogoboračke “vrednosti”.

Procesi gubitka ruskog nacionalnog identiteta u Ukrajiniili procesi zapadnjačenja, (kao i procesi gubitka srpskog nacionalnog identiteta), dobrim delom nose isti pečat – pečat palog anđela. Da ukrajinska elita nije bila toliko duhovno trula, ni šizofreno rusofobsko zapadnjačko jezgro nacifašista iz Desnog sektora ne bi moglo sa ovakvom silinom zapljusnuti Ukrajinu i staviti pod kontrolu Majdan, bez obzira na svu pomoć Zapada. Duhovno-religiozni razlozi i gubitak ruskog pravoslavnog identiteta, leže u temeljima današnje smutnje u Ukrajini i zbog toga je neophodno napraviti kratku istorijsku eskurziju, pa će mnogi procesi koji se danas odigravaju u Ukrajini, biti mnogo jasniji.

Može se reći da je začetnik zapadnjačenja Malorusa bio knez Danilo Galicki. On je u januaru 1254. godine u Dobričini primio papsku krunu Inokentija IV. Međutim, novi papa Aleksandar IV već 1255. godine staje na stranu Danilovih neprijatelja. Danilo tada prekida odnose sa papom, ali na žalost, on nije imao mudrost i stamenost u veri Pravoslavnoj poput njegovog rođaka Aleksandra Nevskog (ili Svetog Save Srpskog, koji venčava brata na Pravoslavno kraljevstvo), pa papsku krunu zadržava za sebe i svoje potomke. Upravo stanovnike te Galicko-Volinjske kneževine pod vlašću papske krune, u HIVveku u Vizantiji počinju nazivati Malorusima. Proces “zapadnjačenja” je započet i on se polagano širio ka jugoistoku. Rimokatolički prozelitizam je bio usporen bujanjem protestantizma koji je duboko uzdrmao latinsku rimsku jeres, ali posle Tridentskog sabora (1545-1563) počinje njihova stabilizacija i u borbu protiv Pravoslavlja Rim šalje jezuite. Oni su praktično pripremili teren za nesrećnu Brestsku Crkvenu Uniju iz 1596. godine – koja je bila strašan udar na nacionalnu svest Malorusa. Tada je nekolicina episkopa pravoslavne zapadnoruske Kijevske Mitropolije na čelu sa Mitropolitom Mihailom Rogozom prihvatila rimokatoličko veroučenje i potčinila se Rimskom papi, uz očuvanje vizantijske bogoslužbene tradicije. Akt o prisajedinjenju potpisan je 1595. godine u Rimu, a utvrđen 1596. godine na unijatskom saboru u Brestu. Međutim, egzarh Konstantinopoljskog Patrijarha Nikifor i knez Ostrogorski sa još dvojicom episkopa i duhovenstvom zapadnoruske Kijevske Mitropolije, predali su veroodstupnike anatemi. Nemilosrdnost i monstruoznost vlasti kojom rukovode jezuiti dobro su osetili Srbi tokom svoje istorije, pa nije potrebno opisivati kakve su sve pritiske preživljavali pravoslavni stanovnici Malorusije posle Brestke unije. Teritorija koja je potpadala pod vlast rimokatoličke državnosti (Poljskog ili Poljsko-Litovskog kraljevstva i zloglasne Reči Pospolite) se vremenom menjala usled raznih ratova koje je Rusija vodila kako sa papistima, tako i sa Osmanlijama i Tatarima. U ruskim zvaničnim izvorima naziv Malorusija počinje se zvanično koristiti od XVIIveka. U vreme vojevanja Bogdana Hmeljnickog, veći deo Malorusije prisajedinjuje se Ruskoj Carevini (1654. godine, odlukom čuvene Peresljavske Rade). Važno je napomenuti, da su sadašnje takozvane “jugo-istočne oblasti Ukrajine” ili dobar deo leve obale Dnjepra, sve to vreme pripadale Carskoj Rusiji, taj prostor između Dona i Dnjepra (DON-BAS je u stvari basen reke Dona) predstavljao je istorijski region južne Rusije i on praktično nikada nije ni bio pod vlašću rimokatolika. Zločinački režim Lenjina i Trockog 1922. godine formira Sovjetsku Republiku Ukrajinu u koju ulaze i vekovne južnoruske teritorije koje danas pružaju najžešći otpor majdanskim nacifašistima. I ne samo što menjaju ime Malorusije u Ukrajinu i što obuhvataju i teritorije koje nikada nisu pripadale Malorusiji, nego i počinju sa istinskim sprovođenjem kulturno-jezičkog genocida nad ruskim stanovništvom putem takozvane korenizacije ili ukrajinizacije na celoj teritoriji novostvorene republike. Bio je to svestan pokušaj uvođenja ukrajinske move i istiskivanja ruskog jezika na tom prostoru. Tek 1939. godine Staljin ukida korenizaciju i ruski jezik ponovo postaje zvanični jezik u Ukrajini. Staljinu možemo zahvaliti za još neke dalekosežne poteze, bez kojih bi Ukrajina danas svakako bila još više “pozapadnjačena”. Videvši pogubnost delovanja jezuitskih unijata koji su podržavali nacističke banderovce za vreme Drugog svetskog rata i svestan ogromne uloge RPC u pobedi nad nacizmom, Staljin se založio za donošenje izuzetno važne odluke. Tako se na “LJvovskom” saboru klirika i mirjana Ukrajinske Grkokatoličke Crkve održanom 8-10. marta 1946. godine, ukida Brestska crkvena unija iz 1596. godine i UGKC se prisajedinjuje Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi. Hruščov koji je posle Staljinove smrti ponovo pokrenuo strašni progon RPC, nije mogao ugađati ni unijatima, pa je sve do dolaska Gorbačova papska jeres bila bez institucionalne organizacije u Ukrajini. Hruščov je uradio nešto što nije palo na pamet čak ni rusofobu Trockom – prisajedinio je ruski Krim Ukrajini. U februaru 2000. godine u Vatikanu, prilikom susreta Mihaila Gorbačova sa papom Jovanom Pavlom II, dogovorena je i ponovna registracija unijatske crkve. Rimski prozelitizam je čudovišno bezočan, pa već 2005. godine sedište UGKC se iz LJvova prebacuje u Kijev. “Desni sektor”, “Trizub”, “Svoboda”, “Majdan” i slična dostignuća pozapadnjačene Ukrajine, dobar su pokazatelj šta u jednoj zemlji za nepunih četvrt veka mogu da učine papini unijati pod rukovodstvom jezuita, kad im se daju odrešene ruke. Da dodamo da je u vreme Gorbačov-Jeljcinske smutnje,1991. godine otvoren jezuitski “Institut svetog Tome” u Moskvi, ali da je zatvoren u avgustu prošle godine.

Još jedan udarac na rusku nacionalnu svest u Ukrajini, predstavljao je crkveni raskol sa kraja HH veka. Mitropolit Filaret bio je Egzarh Ukrajine pri RPC od 1966 do 1990. godine. Ovaj podmitljivi i vlastoljubivi episkop i saradnik tajnih komunističkih službi, bio je Mestobljustitelj RPC posle smrti Patrijarha Pimena. Već je u svojoj vlastoljubivosti sebe video na mestu Patrijarha Moskovskog, ali Sabor RPC je za novog Patrijarha izabrao Alekseja II. Sujetni i povređeni Filaret koristi Gorbačov-Jeljcinsku smutnju i raspad SSSR-a, vraća se u svoj Kijev, napušta Moskovsku Patrijaršiju i pod parolom “nezavisna država – nezavisna crkva” proglašava Autokefalnu Ukrajinsku Pravoslavnu Crkvu Kijevske Patrijaršije. Sabor RPC ga 1997. godine predaje anatemi. Ta sekta je preotela neke hramove od RPC i premda je kraj takvih raskolničkih družina uvek isti – posle smrti tvorca raskola, sledi unutrašnja svađa do samouništenja – ipak je to još uvek živa rana na tkivu RPC. Pogotovo kad imamo u vidu da Kijevska Mitropolija više ne egzistira kao egzarhat RPC kao u Belorusiji, nego kao autonomna Ukrajinska Pravoslavna Crkva Moskovske Patrijaršije. Na žalost, po dobijanju te autonomije (takođe period Gorbi-Jeljcin izdaje), “zapadnjaci” jačaju i u okrilju UPC MP, gde danas imamo jedan broj episkopa, blago rečeno, čudnog odnosa prema ruskom narodu.

Proces “zapadnjačenja” u Rusiji počinje sa epohom Petra Velikog, početkom XVIII veka. “Okno u Evropu” koje je prorubio Petar Veliki imalo je svakako i svojih pozitivnih strana, ali je to grubo i nasilno zapadnjačenje u mnogim sferama ruskog života oštetilo glavnog nosioca “imuno-sistema” Monarhije – vekovima stvarani pravoslavni pogled na svet. Bio je to na žalost, početak jednog procesa koji se 1917. godine završio krahom ruske pravoslavne državnosti. Judin duh srebroljublja koji je odavno zahvatio duše miliona zapadnih ljudi, kojima je Otadžbina = novac, a religija = profit, počeo se projavljivati i u Rusiji (proces “zapadnjačenja” u Srbiji počeo je sa lažnim prosvetiteljem Dositejem). Sve dok se istok i jugo-istok Ukrajine ne sete svojih korena i ne počnu se opirati na temeljne principe ruske pravoslavne civilizacije, smutnja ni među njima neće biti potpuno prevladana. Što se tiče zapadne Ukrajine, plašim se da je nastrojenje nepravoslavnih Ukrajinaca u tim regionima Ukrajine, identično nastrojenju nekadašnjih Srba koji su posle primanja rimokatolicizma, prvom prilikom napunili bezdan jame telima svoje pravoslavne braće. Ako neki pravoslavac misli da je moguće postići nekakav dogovor sa pristalicama sajentologa Jacenjuka, baptističkog pastora Turčinova i vođa polumističnog projezuitskog “Trizuba” i “Desnog sektora” i njima sličnih – grdno se vara. Navodim citat unijatskog sveštenika Mihaila Arseniča iz Kolominske oblasti Ivano-Frankovskog regiona, usred rasplamsavanja “majdanske smutnje”): “Pozivam: Revolucija! Revolucija!… Ja ne znam kako je mogla majka da hrani svojim grudima čoveka koji se danas nalazi u Partiji Regiona. To nisu deca svoje majke, to su kurvini sinovi!… Samo uz pomoć atentata možemo voditi borbu! Sa neprijateljem nema drugog razgovora, osim razgovora mecima! Šuma lista i svako naše srce priziva – uzmi oružje u ruke i odbaci strah!…”.[2]Šta reći na ovakvu “propoved” unijatskog sveštenika? Kad se izda Hrist, iza toga se izdaje i narod i Otadžbina. Kainov pečat gori na čelu potomaka unijata ne dajući im mira ni spokoja, ti ljudi suštinski nemaju veru, žig izdaje ih pokreće na borbu do istrebljenja protiv Pravoslavlja.

Iz svega rečenog može se izvući određeni zaključak. I Srbima i Rusima Gospod je odredio veličanstven ali istovremeno težak Krst, prvima da budu stub Pravoverja na Balkanu, drugima da budu narod-bogonosac, zaštitnik pravoslavnih svetinja. Uvek kad su bili u službi te krstonosne misije, kada su bili svesni višeg smisla svog postojanja – blagodat Gospodnja bi se obilno izlivala na naše narode. Kada bi se odricali tog Krsta, blagodat bi odstupala i nailazili su periodi strašnih smutnji, pa čak i ropstva. Istorijsko iskustvo i Rusa i Srba je pokazalo da je religiozna svest jedina brana prodoru ropstva i najamničkog duha. Zbog toga se može sa sigurnošću reći da zalaganje za promenu svesti svog naroda predstavlja izdaju svog naroda, da “planetarni patriotizam” pozapadnjačenih Srba ukida otadžbinski patriotizam. Danas su đavoimani ljudi grehovno bezumlje zaštitili zakonom, pa se apsolutno zlo danas ovaplotilo u političko-pravnom sistemu zapadnih država i one na sve načine pokušavaju da to apsolutno zlo nametnu kao političko-pravnu normu celom svetu. O tome treba da razmišlja srpska elita, od crkvene, preko univerzitetske, prosvetne, naučne, kulturne… Bespogovorno ćutanje elite zarad očuvanja nekakvih prvilegija, dovelo je danas Ukrajinu do ovoga do čega je došla. Slična stvar je i sa srpskom inteligencijom kod koje se ugasilo kandilo vere, kako bi to lepo rekao vladika Nikolaj, pa kod bezbožne inteligencije danas caruje gordost, uobraženost, sujeta, melanholija, zloba, apatija… Država Srbija štampa udžbenike iz “bošnjačkog” jezika za prostor Raške oblasti, a o tome ćute nastavnici i profesori srpskog jezika, ćuti Univerzitet, ćuti SANU, ćuti i SPC… U trenutku duhovne okupacije Srbije, kad najamnički srpski mediji vode masovan psihološki rat protiv sopstvenog naroda, kad su ljudi potpuno dezorjentisani raznim “izmima”, srpska elita je dužna da pravilno oceni pre svega religiozno-duhovne uzroke naše tragedije, da jača svest naroda o višem smislu njegovog postojanja, da neprekidno ukazuje na velike primere blagočestivog herojstva iz istorije svog naroda – ukoliko želi njegovo duhovno uzdizanje i preporod svoje države. Kako bi sa “ruskim prolećem” uskoro dočekali i “srpsko proleće” umesto majdanskog sumraka, u nadi da će posle ponovnog početka sabiranja ruskih zemalja koje je započelo sa Krimom, početi i sabiranje srpskih zemalja.Tada će se i pomenute “crnke” sa početka teksta, poput bubašvaba razbežati po ćoškovima.

_______________________________________

[1]http://srb.fondsk.ru/news/2014/04/10/zhene-u-crnom-protiv-putina-podrzhale-ukraiince-video.html

[2]http://www.fondsk.ru/news/2014/02/12/besy-nad-kievom-borba-rasprostranitsja-na-rossiu-25711.html

Izvor: Fond Strateške Kulture