Igre prestola

Izbor Žan-Klod Junkera na funkciju šefa EUropske komisije protekao je, baš, kako smo i očekivali. Martin Šulc, nemački socijaldemokrata, koji se mudro (premda više prema nalogu iz Berlina) povukao iz trke za mesto šefa Komisije, ponovo je izabran za predsednika EUropskog parlamenta. Slede izbori na ostale važne funkcije EUropskih institucija: predsednika EUropskog saveta i šefa EUropske diplomatije (ili, visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost). Za prvu, rezultati će se znati uskoro. Strani mediji već vide dansku premijerku na tom mestu. Za drugu, ništa manje značajnu poziciju strani mediji su (ko)optirali nekoliko imena, ali je poljski ministar spoljnih poslova (bar, do afere prisluškivanja) bio jedan od ozbiljnijih kandidata. Rezultati izbora (čitaj: postavljenja, posle iscrpljujućeg lobiranja) kako mnogi očekuju, znaće se na jesen.

Pre finiširanja lobiranja unutar Brisela, bilo bi značajno da deo javnosti upoznamo, drugi deo podsetimo ko su kandidati koji se najčešće pominju za preostale pozicije „nove Europe“: Hele Torning-Šmit, u javnosti poznatija kao „Guči Hele“, prva je žena koja se našla na vrhu objedinjene levice koja je osvojila najviše glasova na poslednjim nacionalnim izborima u Danskoj (15. septembar 2011), pa tako i prva žena premijer ove skandinavske države. Posle deceniju dugog opozicionog staža levica, na čelu sa socijaldemokratijom dolazi na vlast, kako se i naslućivalo, na talasu zaštite i oživljavanja radničkih prava u eri duboke EUropske ekonomske krize. Premijerka Danske, otpočinje ubrzo i svoju međunarodnu karijeru, puneći svojim nekonvencionalnim nastupima u javnosti, kako tabloide, tako i ozbiljne nedeljnike. Na prvi pogled, neko bi pomislio da ova 47-godišnjakinja pripada „ekskluzivnoj“ levici koja se etablira elitističkim pristupom: od brendiranog odevanja, arogantnog stava u odnosu na medijske „prozivke“, do potpuno nekonvecionalnog odnosa prema braku i porodici. Ona i suprug, žive često na različitim destinacijama, i svakako se ne bismo bavili ovim pitanjima, da se ne radi o sinu lorda Nila Kinoka, lidera britanskih laburista. Tako i na ovom podatku prestaje delokrug onog prvog pogleda na profil danske premijerke.

Naime, lord Nil Kinok nekadašnji lider laburista i njegova supruga baronesa od Holiheda, Glenis predstavljaju u Dauning Stritu vrlo uticajni par. Oboje iz duge političke karijere (baronesa je bila i poslanik Laburista od 1994-2009), bili su na „meti“ istraživačkih medija zbog izdašnih prinadležnosti koje su stekli tokom duge političke karijere[1]. Društveni status upotpunjen značajnim kapitalom, ovoj porodici obezbedio je sve glavne kontakte sa ostrva na ostatak Starog kontinenta, i nimalo slučajno njihovo dvoje dece svoje karijere otpočinju baš u Briselu. Kao što nije nimalo slučajno da se najavljeni izbor/postavljene kontraverzne danske premijerke upravo vezuje za nemački ustupak Britaniji za mesto šefa Komisije u smislu predsednikovanja Savetom. Da. Hele Torning-Šmit uživa podršku Angele Merkel koja se već poduže bavi odgovaranjem Kameruna od rizičnih političkih blefova kakav je izlazak iz Unije, ukoliko Junker postane šefom Komisije. Nije na odmet pomenuti, kako pišu britanski mediji, da razlog bračne „razdvojenosti“ u slučaju danske premijerke leži u čisto praktičnom vođenju porodičnog budžeta. Zapravo, Stiven Kinok, sin Lorda Kinoka i suprug danske premijerke, stacioniran je u Švajcarskoj, gde plaća porez (koji je značajno niži od Danske) za nimalo niska primanja (110. 000 funti [2]) za posao koji obavlja na mestu direktora Svetskog ekonomskog foruma u Ženevi.[3] Marta tekuće godine objavljeno je da će Stiven Kinok, biti kandidat Laburista za mesto u Velsu (Aberevon) na predstojećim nacionalnim izborima u Velikoj Britaniji (2015). Tako je, reklo bi se, skandal povodom „selfija“ sa američkim predsednikom na komemoraciji povodom smrti Nelsona Mendele, kao i druge intrigantne medijske priče ipak okretanje javnosti ka nebitnim detaljima koji apsolutno nemaju uticaja na mejn strim ove uticajne porodice, a jeste: „businessasusual“.

Radoslav Sikorski i En Eplbam – poljskoamerička sinergija moći i uticaja: Do afere „prisluškivanja“ poljski ministar spoljnih poslova bio je jedan od ozbiljnijih kandidata za mesto EUropskog šefa diplomatije i, nimalo (bez)značajno, bezbednosti. Kad su u javnost „procureli“ njegovi razgovori s kolegom u kojima se na vrlo plastičan način „crtaju“ pravi odnosi u poslovnoj briselskoj EUropi, Sikorski je reagovao na uobičajeni način u takvim (ne)prilikama: sve je to  uradila kriminalna grupa. Ne znamo, koja i zašto. Ali znamo da je Sikorski to i rekao, jer kontra dokaza nije bilo. Političar kojeg je ukrajinska kriza izbacila u jednom momentu u prvi plan, prepoznatljiv je prema vrlo oštrom stavu u odnosu na Rusku Federaciju. I sasvim sigurno, preporučenog kandidata za američki uticaj na Starom kontinentu. Sve do snimka, u kome između ostalog kaže da je: „savez Poljske sa SAD „bezvredan i čak štetan, jer stvara lažni osećaj sigurnosti”. „Potpuno s..nje. Ući ćemo u sukob s Nemcima, Rusima a mislićemo da je sve super”.[4]U momentu kada se u Briselu ozbiljno lobira za kadrove „nove Europe“ šok za postavljeni „sistem“. Makar medijski. Šta ako je sve uobičajena medijska „scenografija“ kako bi se zamaglio pravi uticaj koji ovog poljskog političara „gura“ u prvi plan EU vlade? Sve je moguće u tako krupnom planu, zar ne?

Ko je Radoslav Sikorski? Sikorski od 2007. godine vodi spoljne poslove Poljske. Njegovi odnosi s istočnim partnerima „postali su krucijalni u momentu erupcije krize u Ukrajini“[5]. Evropska istorija, kako podseća uticajni Špigl, citirajući Sikorskog, „odlučivaće se u Ukrajini“[6]. I ovo je bilo prvo upozorenje koje niko, od odlučujućih aktera svetske političke igre, nije slušao. Njegovo upozorenje više se ticalo „neo-sovjetskog“ širenja uticaja Evropom nego zabrinutošću za sudbinu Ukrajine. Rusofobija koja prati ovog 51-godišnjeg političara, kandidovala ga je za američkog saveznika u novoj fazi suzbijanja ruskog uticaja. Tako je Sikorski sa još dvojicom svojih kolega (Nemačka i Francuska) postao nezaobilazan deo diplomatskog zamešateljstva oko Ukrajine. To ga je učinilo popularnim među Poljacima i uticajni poljski listovi njegovu su diplomatsku aktivnost hvalili „konačnim ulaskom u realpolitiku“ Poljske. Ovaj Oksfordski đak, čini se da je „ubačen“ u projektovani momenat koji je trebalo da obezbedi saglasnost baznog biračkog tela koje ga je pomalo ignorisalo zbog njegove „zapadne“ prošlosti. Naime, Sikorski perfektno govori engleski jezik koji je usavršio tokom studija političkih nauka, filozofije i ekonomije na Oksfordu. Posle diplomiranja počinje karijeru kao novinar, izveštavajući za britanske medije iz Avganistana. Čak je dobio i prestižnu nagradu (WordPressPhoto)  za jednu od fotografija koju je snimio tada.

Devedestih, konačno i ulazi u politiku i postaje zamenik ministra odbrane gde se zalagao da Poljska dobije značajnije mesto u NATO. Tada je sfera njegovog interesovanja bila: kako obezbediti da ova ratna alijansa napravi bazu na teritoriji Poljske zauzvrat za poljsko učestvovanje u brojnim misijama. Za njega je to bilo garant, da se Poljska neće „podvesti“ pod ruski uticaj. Sve njegove kritike kasnije koje su se odnosile na američku politiku prema Rusiji, ticale su se samo prethodno rečenog. On je za agresivniju politiku prema širenju ruskog uticaja, vrlo verovatno zbog fobija iz rane mladosti-ili, komunističke ere Poljske.  I ovde dolazimo do, u stvari, i najvažnije sfere uticaja koja je oblikovala gospodina Savršenog, kako ga nazivaju nemački mediji, ili Sikorskog.

Godine 1989 on upoznaje i ubrzo venčava En Eplbam. Tada, takođe, novinarku koju Poljaci i danas pre prepoznaju po njenom kuvaru omiljenih poljskih specijaliteta nego po njenom značajnom političkom angažmanu. Ova žena dobitnik je Pulicerove nagrade za knjigu „Gulag: istorija“ (2003). Njena knjiga  „Gvozdena zavesa: Slamanje Istočne Evrope 1944-1956“ (2012), takođe pokazuje njeno interesovanje za sovjetsku, pa tako i kasnije rusku istoriju ali kroz prizmu „autoritarnog društva“ koje je prognalo „demokratiju“ i koje ima „imperijalističke“ apetite. Njene kolumne i editorijali od Vašington Posta[7] do Slejta[8], zatim za brojne druge magazine i novine[9] baražno gađaju samo jednu metu: Rusiju. Ona je vidi kao pretnju zapadu i SAD sa ostalim zapadnim partnerima, prema Eplbam, mora da revidira svoju metodologiju prema Rusiji čiji se uticaj mora suzbiti, po bilo koju cenu. Kritike Americi i ostalim partnerima upućene iz njenog pera tiču se mlakog i okasnelog odgovora za današnju veliku Rusiju.

Kao Jejlski đak Eplbam koristi jaka medijska sredstva da predstavi smernice američke politike u nastupajućem periodu vrlo agresivno upućujući poruke evropskim liderima koji u ruskom predsedniku vide uzor. Posebno onima koji spadaju u evroskeptike a osvojili su značajne rezultate na poslednjim evropskim izborima.[10] Militantna priroda njenih javnih nastupa svoje izvorište, u stvari, ima u energetskoj alternativi za „ubuduće“. Sve političke odluke, tako treba da idu samo u jednom smeru: izbeći ruske resurse kao izvor njihove narastajuće moći. Kako? Naravno, uz pomoć američkih škriljaca (?!) i ujedinjenog evropskog odgovora kada je energetski prostor u pitanju. I u tom kontekstu, sva su sredstva dozvoljena i opravdana. Tako u jednom od skorašnjih tekstova ona zaključuje: „U Rusiji, jedna od rasprostranjenih teorija zavere tvrdila je da je Sovjetski Savez nekako bio „primoran“ da se uruši jer je Ronald Regan osmadesetih tajno uspeo da izvede pad svetske cene nafte. Čini se smešnim čak i zamisliti da bi bilo koja američka administracija ikada uradila bilošta slično s namerom.  Ali, možda samo jednom bi trebalo to da i probamo“[11], glasno razmišlja Eplbamova.

I, da nemamo konkretne primere akcije koju predlaže supruga poljskog ministra spoljnih poslova (poput situacije kada su američki senatori „zavrtanjem ruku“ prisutnim bugarskim kolegama izdejstvovali obustavu izgradnje tog dela projekta Južnog toka), možda bi sve navedeno bilo tek „stilska“ figura agresivnog komentatora međunarodnih dešavanja, kakve pokatkad žene umeju da budu. Pogotovo, kada dolaze iz sfere uticaja (Vašington) koja je u međunarodne odnose pravo i diplomatiju tako lako zamenila ogoljenom silom. Pritom, ništa manje značajno treba napomentuti da je  Eplbam i direktorka Foruma britanskog Think/Tankistituta Legatum (LI) smeštenog u Londonu koji je deo Legatum privatne investicione grupe, koja iza sebe ima 27-godišnje „nasleđe u globalnom investiranju u poslove i programe koji promovišu održivi ljudski razvoj“.[12]

Stoga, da li je afera prisluškivanja zaista naškodila Sikorskom ili je bila nameštena da zamagli pravu mrežu transatlantskog uticaja-odlučite sami. Mi smo, tek, ponudili verziju događaja koju ćete retko sresti u prostoru u kome se odvijaju igre prestola kakve istorija prepoznaje još od srednjeg veka.

Neki od pomenutih ljudi i događaja, s namerom odabrani, sežu korenima čak i dalje…

Izvor: Fond Strateške Kulture