Ima Srbija i danas Čamdžija

Potpuno shvatamo zašto zapad nikad nije mogao da prihvati pravoslavne vrednosti. Zašto im i samo spominjanje svetosavlja unosi nemir. Danas je to jasnije nego ikad. Odavno je poznato da čovek ne može da prihvati i uvidi vrednosti drugih ako ne poseduje bar neke svoje. Zapad je davno izgubio sve što se može nazvati vrednostima. Nemajući svoje prave vrednosti ne mogu da prihvate one druge, one koji ih poseduju. Nikako ne mogu da se pomire sa činjenicom da postoje oni koji su i pored svih nedaća koje su ih snašle, svog zla koje ih okružuje, istrajali. Zadržali svoj identitet, sačuvali veru, dušu i sve one suštinske vrednosti da bi se i dalje mogli zvati narodom, smatrati ljudima.

Kada se pitaju kako smo uspeli da vekovima zadržimo i očuvamo te večne vrednosti, upravo one koje zapad toliko propagira ali ih ne poseduje, oni ne vide veru koja nas drži. Sem što su im srca prezasićena mržnjom izgleda da im ni oči nisu dovoljno otvorene. Nije naše da tumačimo zašto, ali je tako. Oni su primer da su ljudi bez duše uskraćeni za osećaje. Deluje da je sve u redu, da su im čula tu, ali oni njima ipak ne mogu da osete životne boje. Da nije tako znali bi istinu koja svetosavsku dušu čini neuništivom. Znali bi da je vera onaj tihi glas koji nas vodi. Onda kada nam ceo svet govori da nećemo i da ne možemo uspeti, vera je ta koja nam šapće – uspećete.

Taj tihi glas vere vodio je 1806. godine kapetana Milisava. Bili su tada Turci ubeđeni da Srbi ne mogu uspeti ali Milisav nije mislio tako. Tihi glas vere u njemu je govorio da neće uspeti samo ako to i ne pokuša. Naime, još od 1804. godine srpski ustanici su pokušavali da osvoje osmanske palisade utvrđene sa preko 300 topova oko Beograda. Odolevale su Osmanlije a Vožd Karađorđe, znajući da su srpski ustanici raspolagali sa deset puta manjom i brojnom i bojnom moći, nije kretao u juriš.

Obzirom da je već uveliko bio decembar, hladnoća i slabo snabdevanje hranom i oružjem već su polako lomili moral ustanika. Zbog toga knez Sima Marković, iz Velikog Borka, kod koga je Milisav bio kapetan, vojvoda Vasa Čarapić – Zmaj od Avale, Uzun Mirko Apostolović i Konda Bimbaša su prelomili, donevši odluku da samostalno krenu u odlučujuću bitku. Pre samog juriša ustanički kapetan Milisav Čamdžija se zakleo da će prvi ući u grad. 12. decembra 1806 godine odlučni srpski junaci su krenuli na bedeme utvrđenog Beograda.

Juriš je krenuo ka Stambol kapiji kao najutvrđenijem delu grada. Tokom borbi smrtno je ranjen Vasa Čarapić, što je ponovo pokolebalo ustanike ali ne i Milisava Čamdžiju. Glas vere u njemu mu je jasno govorio da će uspeti. A onda malo posle ranjavanja Vase Čarapića, dok su se ustanici lomili, čuli su glas. Nije to bio onaj glas koji je vodio napred Čamdžiju, već njegov pobednički glas jer je verujući i uspeo. Popevši se na osvojeni turski top koji je branio Stambol kapiju, Milisav je iz sveg glasa zapevao:

„Hej braćo Srbi, krila sokolova k meni, k meni, ja sam na jendeku!“

Njegova pesma vratila je veru i donela preokret. Zmaj od Avale, iako smrtno ranjen, je izustio:

„Ne bojte se. Eno peva Čamdžija“

Pesmu koja je odzvanjala čuo je i Vožd koji se nalazio na prostoru današnjeg Tašmajdana. Ona je bila i okidač da Vožd Karađorđe da signal za opšti juriš i pozove junake:

„E, sverova Milosav, po duši ga. Juriš, junaci, i mi da ne budemo poslednji.“

Tog jutra, na dan svetog Andreje Prvozvanog 1806, Srbi su ponovo posle nekoliko vekova oslobodili Beograd, svoju prestonicu.

Nekada se Srbin ni po cenu života nije odricao predaka i svoje duše, svoje Otadžbine. Danas oni neverujući duše nemaju, pretke su zaboravili a za novac su spremni da prodaju i svoje potomke.

Srbija mora i pored toga hrabro nastaviti dalje, pokušavajući da se na svom putu oslobodi kukolja. Pored svih prepreka ne smemo dozvoliti da nas zapadne hijene izmeste iz korita reke koje su nam preci svojim delima izvajali, svojom krvlju ispunili. Samo ako to uspemo moći ćemo opet u budućnosti da očekujemo dane u kojima se nećemo kajati. Biće to onda ona Srbija o kojoj je tako zadivljeno pevao i Augustin Tin Ujević.

S r b i j i

Danas plamsaš samo od krvi najboljih
što su maču dali svoja tela spravna;
blešteći u duhu i u čistoj volji,
božanstvena sveta zemljo Pravoslavna;

Juče, ti si bila moćna i velika,
i za usne dece mleko, med i vino,
dok se ne skrhaše pod gradom čelika
grudi tvoje dece, Srpska Kraljevino.

Sutra, sabirući i danas i juče,
zasjaćeš u duhu i u živoj moći,
jer će slavu sloma unuci da uče
kao zoru spasa iza teške noći.

Al’ ni novi narod, niti ponos međa
nikad neće više da ti ovaj vrati
ponositi pogled iza hrabrih veđa
što su znale divski u ponor gledati:

Tvoje mirno čelo pod pretnjom udesa
i vijanjem vetra sprave i strahote;
i molitvu tamnu u glva nebesa;
Tvoj’ je danas vreme najveće lepote.

 Augustin Tin Ujević (1918)

Pogledamo li danas unaokolo, nećemo uočiti neprijateljske utvrde koje nas okružuju. Nisu vidljivi palisadi kojim je neprijatelj ponovo oivičio našu Otadžbinu, naš Beograd, ali svetosavsko srce ne mogu da prevare. To što nema vidljivih utvrđenja, to što se zapadne osmanlije ne šetaju javno sa oružjem već sede u ambasadama i glume diplomate. To što Nato trupe „samo“ prolaze kroz Srbiju a izdajnici i sluge su im izglasali diplomatski imunitet. To što su na ulicama njihovi moderni janičari, onaj najgori deo Srbije, onaj nesoj kojeg se i majke stide, Srbin jasno oseća.

Danas nam zapadni zverovi ne odsecaju glave da bi sazidali nove Ćele kule. Samo ne zavaravajmo se tom činjenicom, nije to zato što su humaniji od Osmanlija, već zato što su na nama primenili nove, mnogo nehumanije metode. Nije se sa prestankom vazdušnih napada na našu Otadžbinu završilo dejstvo bombi tih demona. Svedoci smo kako danas u Srbiji sve više ljudi tiho, bez mogućnosti za spas, umire od malignih obolenja koje su posledica „humanog“ punjenja tih bombi zapadnih demona. Dok Srbi trpe posledice „Milosrdnog anđela“, ulizice i nevernici na vlasti se dodvoravaju ubicama, pružajući im sve povlastice.

Zapadni demoni nam ne daju mira, ne dozvoljavaju da o svojoj zemlji sami odlučujemo. Našli su svoje sluge među onima bez karaktera i, dok smo mi uspavano posmatrali, oni su zavladali. Zauzeli su sve medije, moderne topove iz kojih nas svaki dan zatrpavaju đuladima laži, trujući nam dušu. Nema nigde prostora gde možemo da pobegnemo ili se sakrijemo od tog bombardovanja. Što bi onda i pokušavali da se krijemo i time samo na kratko odlagali neizbežno? Borimo se za svoj život i svoju slobodu odmah! Mogao je Čamdžija nekad nemoguće, uzjahao je top na „neosvojivoj“ Stambol kapiji. Srbine, vrati onaj tihi glas vere u srce i uradi nemoguće. Neka se i danas sa osvojenog oružja neprijatelja začuje :

 „Hej braćo Srbi, krila sokolova k meni, k meni, ja sam na jendeku!“

Trebalo bi taj poziv da probudi i one druge usnule Srbe. I tako probuđeni da se suprostavimo demonizaciji Srbije.

„Demoni nas iskušavaju ili sami ili protiv nas nahuškaju ljude koji se ne boje Gospoda, kao što je i naš Gospod bio iskušavan preko fariseja.“

 sveti Maksim Ispovednik

Ali ovim narodom i dalje struji krv onih heroja i junaka koji su veru nosili u duši, a delima svojim nisu dozvolili nikome majku Srbiju da im sruši. Mnogi su udarali na našu Otadžbinu, napadali je kad god nije bila spremna nadajući se da će, ako je iznenade, uspeti i da je pobede. Nada im se uvek brzo raspršavala jer, i kad Srbija deluje nespremno, njome uvek hode neki novi junaci. Puna je Srbija Zmajeva od Avale, puna novih Čamdžija koji su uvek za nju spremni da se žrtvuju.

Ne plaše se svi zapadnog mača, ima još uvek onih koji znaju da je sve časnije od poniznosti. Moramo Otadžbini ponovo da vratimo sjaj, nanovo da joj zasija sunce slobode, ponosa i lepote. Strah je prirodan osećaj i normalno je da postoji ali kukavičluk je karakterna osobina izdajnika i neverujućih. Srbija nije zaslužila kukavice, izdaju i izdajnike, njih prepuštamo sudu vremena i istine. Zadatak svetosavca je da verom prevaziđe strah, ako ga ima, i Otadžbinu ponovo učini ponosnom i slobodnom.

Izvor: Fond Strateške Kulture