Info spinovanje u SPC

Izgleda da smo spali na to da ne možemo da se više pouzdamo ni u reč Informativne službe Srpske Pravoslavne Crkve. Prećutkuju se ključne, suštinske stvari, tako da se faktičkiprećutkuje i puna istina. Povrh toga, ulažu se ogromni napori da se nametnu „pravilna tumačenja“ određenih izjava. Postoji savremena reč za tu pojavu: spinovanje, izvorno engleska reč, koja označava „tumačenje (izjave ili događaja, na primer), pogotovo radi uticanja na javno mnjenje“.[1]  Tema za razmišljanje je svakako da li je to način komuniciranja sa javnošću koji je prikladan službi institucije koja treba da predstavlja svetionik moralnih i etičkih vrednosti u društvu.

Poslednji primer ove vrste opštenja sa javnošću od strane Info službe SPC desio se na samom početku posete Patrijarha srpskog Rusiji i Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi 17. jula 2013. Tanjugova vest, u kojoj je konstatovano da je srpski patrijarhuputio „kritiku vlastima u Srbiji“,[2]  izazvala je munjevitu reakciju „iz Kabineta Patrijarha srpskog“, i to bez potpisa. Rečeno je da je Njegova Svetost Patrijarh „iznenađen lažnom informacijom koju su danas objavili neki mediji u Srbiji da je u razgovoru sa svojim domaćinom izrekao kritike i optužbe na račun državnog rukovodstva Srbije“.[3]  Štaviše, istaknuto je sledeće: „Jedna od centralnih tema, svakako, bila je vezana za problem Kosova i Metohije. Pritom je Patrijarh srpski gospodin Irinej zamolio svog domaćina da podrži stav Srpske Pravoslavne Crkve o očuvanju Kosova i Metohije u sastavu Srbije. Sve drugo predstavlja konstrukciju određenih političkih, medijskih, a možda i paracrkvenih krugova, koji iz svojih interesa ne biraju sredstva da pošto-poto isprovociraju sukob Crkve i države Srbije“. Na kraju saopštenja se od medija „koji su objavili ovu lažnu vest, povodeći se za lažljivim izvorom ili izvorima“, zatražilo da objave i „ovaj demanti iz prve ruke“.

Može se odmah primetiti da je ovo izuzetno jaka terminologija, koja se ne sreće baš često. Reč „laž“ korišćena je čak tri puta u relativno kratkom saopštenju za javnost. Usledio je, međutim, vrlo brzo odgovor državne agencije Tanjug, gde su citirane reči Patrijarha Irineja: „Naše sadašnje rukovodstvo je pod priličnim uticajem Zapada. Crkva čini sve da njihovu svest veže za moćnu rusku istoriju i za rusku crkvu“.[4]  To su identične reči koje su citirane i u izvornoj Tanjugovoj vesti – koje, što je u najmanju ruku iznenađujuće, nisu navedene u izveštajima o poseti na sajtu Srpske Pravoslavne Crkve. Isti je slučaj – neprenošenje izjave na sajtu SPC – i sa odgovorom ruskog patrijarha: „Mi sa žaljem konstatujemo da rukovodstvo države Srbije nema snagu da bude na istim stavovima i smatramo da rukovodstvo Srbije treba da osluškuje stavove SPC, a ne da ga ignoriše“.

Očigledno je da se, ko god stoji iza potpisa „iz Kabineta Patrijarha srpskog“, uhvatio za Tanjugovu ocenu da se radi „kritici vlastima u Srbiji“ i pokušao, sporeći se sa kvalifikacijom „kritika“, da „spinuje“ i sam događaj, tj. da pokuša da nametne drugačije tumačenje razgovora između srpskog i ruskog patrijarha. Jer, očigledno je da reči Patrijarha Irineja nisu bile ograničene samo na to da je „zamolio svog domaćina da podrži stav Srpske Pravoslavne Crkve o očuvanju Kosova i Metohije u sastavu Srbije“. Ustvari, možda „spinovanje“ nije dovoljno jak termin, i možda je ovde prikladnija vrsta terminologije korišćena u navedenom demantiju „iz Kabineta“. Kako drugačije shvatiti prećutkivanje punog sadržaja izjave srpskog patrijarha o jednoj izuzetno važnoj temi? Još neverovatnije,nije samo prećutan srpski, već i ruski patrijarh.

Jedino što je ovde uslovno dobro je to što se, ko god stoji iza demantija „iz Kabineta“, ipak nije osmelio da ospori Tanjugovu kvalifikaciju da je Patrijarh Kiril II „takođe kritikovao političko rukovodstvo Srbije“. Otežavajuća okolnost za ovaj tračak svetlosti je to da se nameće zaključak da Tanjugova kvalifikacija vezana za izjavu Patrijarha Kirila nije osporena najpre zato što bi se ista onda morala i citirati. I, dok bi se za izjavu srpskog patrijarha još moglo raspravljati da li predstavlja „kritiku“ ili „ocenu“, izjava ruskog patrijarha, ma koliko blaga i diplomatska, nesumnjivo sadrži i kritički ton na račun beogradskih vlasti. U svakom slučaju, Informativna služba SPC cenzurisala je oba patrijarha – iako su njihove izjave od nesumnjivog interesovanja za crkvenu javnost obe zemlje, što je jasno shvaćeno od strane Moskovske Patrijaršije, čiji je sajt objavio i video zapis tog susreta, gde se sve reči mogu jasno čuti, kako ističe Tanjug.

Nažalost, ovde nije kraj priče, jer se u celu kontroverzu umešao i Episkop jegarski Porfirije, i to preko dnevnog lista Informer, pod naslovom „Svako ko svađa Crkvu i državu misli zlo Srbiji“, što je odmah preneo i sajt SPC.[5] I sam Vladika Porfirije se ovde usredsredio na osporavanje toga da se radilo o „kritici“ upućenoj beogradskim vlastima od strane srpskog patrijarha: „Očigledno je da, u razgovoru sa ruskim patrijarhom, naš patrijarh nije kritikovao vlast u Srbiji, nego je jednostavno ponovio ono što svi znamo i osećamo, a to je da se naše državno rukovodstvo, i to ne samo aktuelno, nalazi pod kontinuiranim pritiskom zapadnih sila u pogledu rešavanja statusa južne srpske pokrajine“. Na stranu opet to da li je reč o kritici,oceni ili nečem trećem, ovde se može postaviti pitanje i ispravnosti tumačenja patrijarhovih reči od strane Episkopa jegarskog. Patrijarh Irinej koristi reč „uticaj“, dok Vladika Porfirije koristi reč „pritisak“, što nije isto. Prva više ima konotaciju dobrovoljnosti, dok druga više asocira na prisilu. Drugim rečima, moglo bi se reći da je Patrijarh Irinej pre mislio na to da su današnje beogradske vlasti podlegle uticaju zapadnih sila, i da su se dobrovoljno okrenule njima, dok bi se, prema tumačenju Vladike Porfirija, moglo doći do zaključkada zapadne sile pritiskaju beogradske vlasti da učine ono što one inače ne bi htele. Tako bi se, npr. za Mila Đukanovića premoglo reći da je „pod priličnim uticajem Zapada“, dok se, recimo, za Milorada Dodika pre može reći da se „nalazi pod kontinuiranim pritiskom zapadnih sila“. Dakle, ima osnova za osporavanje tumačenja patrijarhovih reči od straneVladikePorfirija.

Svakako spornija je, međutim, vladičina kvalifikacija da neko „svađa“ Crkvu i državu, ili „izmišlja sukob“ između njih. Jer, čak i da je stvarno bila reč o kritici – da li svaka kritika automatski znači i sukob ili svađu? Jer, ako je tako, ne bi više bilo moguće javno ispoljavanje bilo kakvih razlika u mišljenju.

Uostalom, nije li se sama SPC, preko saopštenja Svetog Arhijerejskog Sinoda od 22. aprila2013.već izrekla daleko jače reči kritike na račun tzv. Briselskog sporazuma, parafiranog od strane beogradskih vlasti: „Kako izgleda, posredi je pre čista predaja nego li makar kakva-takva prodaja naše sopstvene vekovne i, u duhovnom i istorijskom smislu, najvažnije teritorije“.[6] Uzgred, Sinod se tada, opet jasnim rečima, osvrnuo i na nedavnu posetu Ivice Dačića Rusiji: „Takođe se pitamo šta je naša visoka državna delegacija tražila u Moskvi pre nekoliko dana ako je već bila spremna da prihvati ‘maksimum mogućeg’, koji je ipak manji od ‘minimuma poželjnog’ sa stanovišta elementarnog državnog i nacionalnog interesa Srbije“. Drugim rečima, Sveti Sinod je bio taj koji je tada jasno aludirao na to da je beogradski premijer pričao jedno u Moskvi a onda pristao na drugo u zapadnim prestonicama. Dakle, mnogo pre se beogradskim vlastima može imputirati namera da „poremete tradicionalno bratske odnose i poverenje između srpskog i ruskog naroda“[7] nego onima koji su preneli vest da je srpski patrijarh kritikovao beogradske vlasti.A isto se s pravom može reći i na račun onih u Info službi SPC koji su cenzurisali reči ruskog patrijarha.

No, vratimo se još za trenutak Vladici Porfiriju. Jer, teško da se može izbeći osvrt i na deo njegove izjave u kojojtvrdi da se „Crkva i država bore za očuvanje našeg identiteta“. Posle silnih izrugivanja Nebeskoj Srbiji, krivotvorenja Vidovdana, pokušaja nametanja nekih navodnih„veberovskih“ vrednosti Srbima i, na kraju, pristanka na nemački uslov broj 6: „Kontinuiran uticaj Beograda na Srbe na severu Kosova u cilju ostvarenja aktivne saradnje sa Euleksom i Kforom i promena svesti“[8]– o kakvoj se to posvećenosti beogradskih vlasti borbi „za očuvanje našeg identiteta“ uopšte može više govoriti?

Nameće se zaključak da je delovanje određenih krugova u Patrijaršiji usredsređeno ne na to da se očuva nekakvo „jedinstvo“ Crkve i države – već da se otupi ili relativizuje svaka suštinska kritika upućena iz redova jerarhije na račun sadašnjeg državnog vrha. Već smo imali iskustva sa čuvenim pismom koje je Patrijarh srpski uputio predsedniku Srbije još 30. novembra 2012, a koje je ugledalo svetlost dana tek na proleće 2013,[9] iako se radilo o stvari od prvorazrednog nacionalnog i crkvenog značaja. Takođe, bili smo svedoci i zajedničkog pojavljivanja ispred Patrijaršije Episkopa bačkog Irineja i prvog potpredsednika Vlade Srbije, Aleksandra Vučića, tokom zasedanja majskog Sabora SPC, kada je, relativizujući prethodni stav Sinoda o tzv. Briselskom sporazumu, Irinej bački otkrio da Vučić na Saboru o Briselskom sporazumu nije govorio u superlativima, ali da je pomogao da u Crkvi shvate ambijent i dimenzije onoga što tim sporazumom ipak kao država i narod obezbeđujemo za budućnost i opstanak našeg naroda, a što ranije nismo imali i što ne bismo mogli da imamo bez tog sporazuma.[10] Inače, naslov vesti o Vučićevoj poseti Patrijaršiji na sajtu SPC glasi: „Zajednički rad za dobro naroda“.[11] Koliko je taj rad „dobar“ za narod najpre treba pitati Srbe sa severa KiM, koje vlast na sve načine pokušava na preda upraviTačijevog terorističkog režima. U isto vreme, mora se pitati deo najviše crkvene jerarhije koja podržava vlast i sledeće:da li je očigledno kršenje Ustava “dobro” i za narod i za državu – i nije li podrška vlasti koja krši ustav na koji je položila zakletvu zapravo najdirektnije mešanje u politiku, ovog puta u vidu podrške kršenju najvišeg pravnog akta u zemlji?Da ne govorimo o tome da to predstavlja i podršku činjenju teških krivičnih dela protiv države i naroda – za koje niko ne može da bude amnestiran.

Unutar dela najviše crkvene jerarhije se očigledno vodi bitka za crkvenu, pa tako i širu javnost. Vlastima je očigledno stalo da, dok do kraja ne izvedu svoju „predaju“ najvažnije srpske teritorije vlada što veća tišina. A delu crkvene jerarhije je očigledno palo u zadatak da im u tome pomognu. No, čak i ako oni sasvim ućute, ili pokušaju da ućutkaju druge, kamenje će povikati. Mimo bilo kakvog “portparola”.

Izvor: Fond Strateške Kulture