Internet, Večnost i Strašni sud

Šta je savremeni rat? Evo, čujte. Svakog dana na stotine miliona ljudi u celom svetu – i dece, i mladića, i žena, i muževa – sedi ispred monitora i igra se rata u njegovim različitim modifikacijama. Satima. I apsolutno ih je nemoguće odvojiti od ove zabave. «Igranje rata» je, naravno, uslovan pojam, ali se neki zaista igraju rata i čini im se da su brutalni i nepobedivi vojnici; drugi se bave manje militarizovanim stvarima, ali je glavno da su zauzeti. Protivniku je to glavno. Zato što je u toku rat za ljudske duše, a za neprijatelja je glavno da veže dušu, da je zaokupi nečim što je beskorisno za večnost i da je tako pogubi bez ijednog hica. Ovde meci uopšte nisu potrebni, zato što smrt tela radi istine, radi odbrane pravde, smrt, uslovno govoreći, od zlog metka – ovakva smrt čovekovu dušu čini učesnicom u najvišoj istini i duhovnom blaženstvu, a upravo to je ono što naši neprijatelji nipošto ne žele da dozvole. I oni vode drugi, koliko god je to moguće neprimetan i tajni rat. Koji izaziva raspad. Uostalom, on ostaje tajna samo za one koji ne žele da razmišljaju o sebi, o cilju svog postojanja u ovom svetu i u večnosti. A cilj je jednostavan – čovek ovde treba da se potrudi u poslušanju Bogu kako bi u večnosti nasledio Carstvo Božije. Definicija je jednostavna, ali da bi se shvatili njeni dubina i smisao treba se mnogo potruditi, zato što riznice duhovnog života Gospod otkriva onima koji su Mu poslušni, koji Ga uporno traže i podstiču sebe na svako dobro delo.

Dakle, sve one stotine miliona ljudi različitog pola, godina i karaktera, koji sate provode na internetu, izgledaju sebi kao učesnici u velikim događajima, pobedama i otkrićima, a zapravo… zapravo su ljudi umornih, izmoždenih lica, crvenih očiju, pogrbljeni ljudi koji danima i noćima nepokretno sede ispred informacionih idola. I onaj ko vlada ovim idolima pobeđuje ljude bez ijednog hica. Čini ih besposličarima koji ni za šta nisu sposobni, koji su umislili da su, ako ne gospodari sudbine, u svakom slučaju ljudi koji žive raznovrsno i bogato. Život ovih ljudi je otrovan maglom, opsednutošću, duhovnim snom, koji im izvesno vreme daje slatke snove, ali stvarnost, koja je paralelna snu, u međuvremenu postaje sve mračnija i bezizlaznija. Zato što je u pitanju rat. I njegov cilj je da se neprijatelj učini nesposobnim na svaki način. A zatim da bude pogubljen.

Ako se saberu svi sati koje svako od ovih ljudi svakodnevno provodi u svom virtuelnom svetu, dobiće se… strašno je čak i pomisliti koliko je to godina ubijenog vremena. I to je za samo jedan dan. A takvih dana ima na desetine, stotine i hiljade… A zemaljski život je tako kratak… I kad se «rat» završi, čovek će pred Strašnim Sudijom morati da odgovara kako je potrošio ove dragocene i, avaj nepovratne godine zemaljskog života. A one su dragocene upravo zato što ovde, na Zemlji, čovek bira svoju večnost. I bira je samo svojim odnosom prema Istini. On može da je ignoriše, da je zanemaruje, da je ismeva i ne priznaje. Ne može samo jedno – da se konačno sakrije od Istine, zato što će svaki čovek, bio on dobar ili zao, bogat ili siromašan, verujući ili ne, – pre ili kasnije morati da stane pred Istinu. I sud koji će se tada desiti, biće zaista strašan upravo zato što čovek neće moći ni da se sakrije, ni da ga izbegne, ni da se opravda. A glavno pitanje upućeno duši biće apsolutno jasno: a šta si u svom životu učinio iz ljubavi? I u svetlosti prave istine ljubavlju neće moći da se nazove nešto drugo, što smo u svom bezumlju i pomračenosti ili zbog naivnosti ili zablude smatrali ljubavlju. I ispostaviće se da naše pobede nisu ona navodna dostignuća i pobede koji su beskorisno radovali našu taštinu i koji su nas ukorenili u uobraženosti i strastima, već pobede ljubavi nad mržnjom, pažnje prema bližnjima nad ravnodušnošću, marljivosti nad lenošću, vere nad neverovanjem, uzdržanje nad slastoljubljem… I upravo ove pobede, nemoguće bez pomoći Božije, biće u strašnom času glavno nasleđe i sadržaj naše ličnosti, našeg života u večnosti.

A ako ovih pobeda ne bude bilo ili ako njihov broj bude ništavan, ma koliko drugih pobeda da smo osvojili u stvarnim ili virtuelnim bitkama, moraćemo da iskusimo najveći i najtužniji porazu svom životu. Poraz protraćenog života. I «pobednik» u ovom ratu će biti onaj, ko će sam zbog svoje «pobede» nad milijardama duša biti u paklu sopstvene zlobe i mržnje.

Ali dok bitka još nije završena, dok još teku dani našeg zemaljskog života, imamo srećnu nadu i šansu da postanemo učesnici u zaista velikoj pobedi. A za to je potrebno samo da izaberemo za svog vojskovođu Istinu i da idemo za Njom na svim putevima svog srca. I premda će ovaj život biti teži od virtuelnog, on će zato biti Pravi. A u životu je upravo to – glavno.

Naravno, ja nisam protiv interneta. I sam ga koristim. I kad završim s pisanjem ovog teksta verovatno ću ga elektronskom poštom poslati u redakciju, ali… Shvatam da virtuelni život može i treba da bude samo deo mog pravog života, i pritom mali deo. Ali to još nije sve. Ispostavlja se da ovim malim delom treba da umem da upravljam, inače će on početi da upravlja mnome, pa će ovaj mali deo postajati sve veći, dok me potpuno ne proguta i ne učini robom. Odnosno, u virtuelnom svetu onaj rat o kojem smo govorili, – rat za ljudsku dušu – ne prestaje, i svako ko ulazi u informacioni svet treba to da ima na umu i da se bori kako treba. Tačnije, jednostavnije govoreći, treba da koristi internet kako bi služio Bogu i ljudima, a ne da dozvoli internetu da ga koristi u borbi protiv Boga i ljudi. Internet je odlično pomagalo u pravom životu! Pre svega kao informator, priručnik, biblioteka, i naravno, kao sredstvo za komunikaciju. Ali ništa više od toga… Uveren sam u to da nam je pre priključivanja na internet potrebna molitva.

Na primer: «Gospode, zaštiti moj um i moje srce za vreme rada na internetu kako bih ga koristio razumno radi služenja Tebi i mojim bližnjima!»

Ovakva molitva izražava našu slobodnu volju, našu želju da i u virtuelnom prostoru ostajemo s Bogom i da činimo dobro koliko možemo. Ipak, i ovde postoji opasnost, zato što lukavi ljudsku dušu najčešće osvaja upravo pod maskom dobra, tako da čovek, opet, može dane i noći da provodi sedeći bez pokreta ispred svetlećeg ekrana, misleći da neprestano čini dobro, a zapravo će biti u ropstvu demona. Evo zašto život na internetu treba obavezno da čini samo jednu kap našeg stvarnog života (osim života profesionalnih «kompjuteraša»). I čovek treba da ume da isključi svoj kompjuter i da ostane u tišini… da se moli i da gleda sa strane… da deluje i živi u stvarnom, delatnom životu, koji zahteva od nas i veru, i trpljenje, i istrajnost u dobročinstvu. I upravo na ovom poprištu – stvarnog života sa svim njegovim borbama, padovima, ali i pokajanjem i ustajanjem – ostvaruje se delo služenja Bogu i ljudima, delo sticanja večnog blagodatnog života.

A pošto, hvala Bogu, još nismo umrli, pošto možemo da se odvojimo od monitora i da se osvrnemo unaokolo, da razmislimo o onima kojima su potrebni naša pomoć i naše saučešće – naš rat nije završen. I još uvek, uz pomoć Božiju, možemo iz njega da izađemo kao pobednici. Ako budemo umeli da shvatimo izuzetnu važnost trezvenosti, uzdržanja i samoograničenja, između ostalog, i kad je u pitanju ljudski izum – internet. Upotrebimo dragoceno vreme, slobodno od interneta, za pažljivu molitvu, za čitanje reči Božije i dela svetih otaca, za dela milosrđa i ljubavi – i sami ćemo videti kako će očigledno početi da se menja naš život. Da se menja duhovno.

Ima li tajni u ovome? Da, i one su jednostavne. Treba da zavolimo teskobu i tugu i bol, koji se pojavljuju onda kad počinjemo da ograničavamo svoje telo – odnosno telesnog čoveka sa svim njegovim «strastima i pohotama», jer čim počnemo da se odričemo svega onog slatkog i o čemu maštamo, na šta smo navikli, – odmah počinju bol i tuga. Upravo u tome je tajna, što ne treba bežati od ovog bola, već ga treba zavoleti kao spasonosnu i svetlu odeću, obuće se u njega i čak ga zavoleti, ma kako čudno to zvučalo. Jer upravo posle ovog bola tela koje ograničava, sledi neizreciva radost duše, koja stupa u duhovnu oblast poslušanja Bogu. I to nisu izmišljotine, nisu neke bajke. A svako onaj ko to želi, može da iskusi i sam.

I dok imamo to na umu, dok pokušavamo to da ispunimo s molitvom i uzdanjem u pomoć Božiju – niko ne može da nas nazove pobeđenom vojskom, već nepobeđenom vojskom. I neka to za nas bude izvor radosti, nadahnuća i nade. Nade u pravi život.

Prevod – Marina Todić

Izvor: Pravoslavie.ru