Исламски Калифат на Балкану – од мреже до државе

„На Балкану се не ствара Велика Албанија. То је само покриће за стварање нове исламске државе (…) после Македоније сви су на удару. Већ су оивичене границе у Грчкој (Јањина), Македонији (Илирија), Србији (Дарданија) и Црној Гори (Малесија). Проблем је само што се границе некада Велике Албаније а данас некакве „нове европске исламске државе“ скоро свакодневно надимају и шире у струку па су, рецимо, у Србији некада биле закључно са Прокупљем поред Лесковца и Врања и сада проширене на сам Ниш, са нишко-лесковачком котлином и све јужно од Ниша. У Црној Гори та „граница“ некада је ишла са Рожајем, Плавом, Тузима до близу Бара, а сада су у близини Будве са Петровцем, зетском долином и Подгорицом са Беранима. Тако и у Македонији-требало је са Кумановом прећи аутопут и обезбедити залеђину Прешеву и Сурдулици. Мало су спорији у наступу према Грчкој. То ће бити нека задња фаза“, говори Стеван Ђуровић, бивши начелник Службе безбедности Приштинског корпуса за недељник Сведок.[1]

И, заиста, теледириговани догађаји на простору Балкана (Република Српска, Македонија), инциденти са јасним порукама о повратку пројекта Велике Албаније (дрон са заставом Велике Албаније на фудбалској утакмици у Београду), запаљиве поруке албанског премијера и званичника тзв. Косова, упозорења наводних припадника ИДИЛА у Црној Гори-све упућује да овај пут сведочимо много ширем пројекту који прети да по верском основу радикализује Балкан, и тако га запали. И, не само то. С, значајне геостратешке позиције Стари континент тако постаје лака мета. Циљ јасан. Потенцијалне безбедносне претње давно обрађене. Одлуке носиоца власти, правовремено обавештеним о растућем вехабијском покрету, припадницима Ал-Каиде, везама са ИД, и незанемарљивој логистичкој мрежи, најблаже речено су проблематичне. Или нису? Када се балканска политичка елита проматра кроз перспективу инсталирања Западу лојалних извршиоца одлука које се доносе у вашингтонској централи, онда је и потпуно јасно зашто поједини чланови клуба „одабраних“ нису предузимали адекватне мере у супростваљању процесу који је сада почео да метастазира и  за који прави одговор нема ниједна појединачна безбедносна служба на Балкану.

А, све је почело (макар у фази којој сведочимо) на српском Косову и Метохији када су терористе пресвукли у борце за слободу а онда тај нови бренд тероризма извезли у свет гдегод је требало остварити геостратешки циљ: „Иза тероризма и побуњеника на Балкану и режираног сценарија свих дешавања стоји пре свих Америка која хоће да преко овог простора управља Европом (…) ми данас на Балкану имамо око сто хиљада ратника који су ратовали за идеале и неке своје циљеве на просторима бивше велике Југославије, посебно БиХ, Хрватске и КиМ, а они су ту у нашој близини“[2], прецизира Ђуровић. Али не само он. Наиме добар део обавештајног кадра, како бивше велике Југославије, тако и новонасталих република у последње време износи скоро идентичне ставове и упозорава да је Балкан на корак од амбиса у који ће га (и овај пут) увући теледириговани терор. Иван Бабановски, бивши високи функционер обавештајне службе СФРЈ, после Македоније, данас професор безбедности у Скопљу, подсећа на план „Балкан 2020“ једног од лидера Ал-Каиде Ал Завахирија који је Балкан видео као полигон за продор џихада ка срцу Европе- Француској, Немачкој, Данској и Енглеској.

„План исламизације Балкана је у суштини доспели рачун за паре које су примале поједине политичке и невладине организације и појединци на име спонзорства и финансирања политичких кампања одређених муслиманских кадрова“[3], истиче Бабановски. Предраг Ћеранић, бивши високи функционер угашене обавештајно-безбедносне службе Републике Српске везу између ИДИЛ-а и Велике Албаније види као споједе посуде које активира даљински управљач који се налази у истим рукама: „Пошто запале Балкан, следи завршна фаза-пребацивање борбених група ИДИЛ на Закавказје и ширење калифата на простору Русије. Контекст је, значи, шири и упућује на геополитичко одмеравање снага између САД и ЕУ с једне, и Русије и Ирана, с друге стране“, закључује Ћеранић.[4] У, свему томе, свака појединачна бивша југословенска република, данас после толико пропуштених прилика и са пуним сазнањима о перспективи која нам је постала ужасна свакодневица представља олупину коју на дно геостратешког мора може погурати талас осредње јачине.

Где је Србија у свему томе? Да ли је чека крвави Видовдан? Колико је успела америчка операција „Орао“? Какав је сценарио спремљен за српског премијера у Вашингтону и Тирани? Колико нам је времена остало до (још једне) балканске буктиње.

„Када је реч о енергетској сигурности, енергетској безбедности, спремни смо да диверзификујемо изворе гаса за Србију, што је такође важно и за наше америчке пријатеље“ рекао је премијер Србије, током разговора за  Асошијетед Прес (АП)[5] у Тирани (Албанија). И, како америчка агенција у лиду чланка констатује у „великом политичком заокрету, српски премијер је рекао да ће његова земља прихватити позив САД да смањи зависност од руског гаса тако што ће додати гасовод који подржава Америка, а који би допремао гас из Азербејџана у Европу“[6]. Тим поводом премијер Србије поновио је своје раније ставове, о ЕУропском путу и доброј сарадњи с Русијом, подсетио новинаре да је о спољнополитичкој орјентацији то рекао и јавно на конференцији за новинаре пред „самим Путином“ али и закључио да су односи с Вашингтоном врло важни за ЕУропски пут Србије:

„Вашингтон је енормно важан и надамо се да ће подржати наш ЕУропски пут као и наше економске реформе, које су врло важне за нашу земљу“[7], рекао је Вучић. Тиме је порука о геополитичком (за)окрету одјекнула медијским простором. Тако су то разумели новинари АП. Тако је то разумела јавност у Србији. Коначно, то је сасвим јасно у Москви. Какве везе, неко би питао, ова „вест“ има са балканском мрежом исламског калифата и потенцијалном државом у зачетку? Рекли бисмо, врло тесне и сада видљиво јаке. Наиме, сведоцимо смо теледиригованих безбедносних инцидената на територији, БиХ, Македоније, најаву сличног сценарија у Црној Гори, као и у осталим балкaнским државама. Али којим? Оним које су изразиле вољу, првобитно за Јужни, потом, и за Турски ток. Какве су то претње биле? Батином не тако новијег датума-тероризмом који може прерасти у грађански и верски рат. Уосталом, крваво разбијање велике Југославије управо је био полигон за представљање сценарија који је после био амерички извозни бренд на Блиском и даљем Истоку, у Африци-уосталом, гдегод је њихов корпоративни интерес био угрожен.

Кроз ту перспективу ваља посматрате и скорашње најаве које „тресу“ увек турбулентни Балкан који је лако споља удавити у његовим специфичностима. Од америчке операције „Орао“ о којој је на прошлонедељној конференцији за новинаре говорио лидер радикала Војислав Шешељ, па све до вести које су пуниле странице домаћих и светских медија о Исламском калифату на Балкану.

Сада, можемо да претпостављамо који су све разлози утицали на актуални (гео)политички заокрет, али се две дилеме намећу као главне: Да ли је Турски ток већ миниран? Јер, чему нагла „диверзификација“ ор руског гаса. И, да ли је званична Србија одабрала америчке „партнере“ како би избегла њихов терор и обезбедила новце из ЕУропских фондова? Опет, да ли је (гео)политичка одлука донета из политичке „практичности“, страха или некаквог савеза далеко испод  радара пажње јавности-питања су чији би одговори кристално разјаснили с чиме све имамо посла и шта се све може очекивати. Међутим, то је ипак тема за неки други пут. За нашу тему од значаја је неколико чињеница: прво, треба подсетити рецимо, да је некадашњи српски и југословенски председник, Слободан Милошевић, планирао да отвори тему Клинтоновог „администрирања српског питања“ то отварањем теме каква је Осама бин Ладен и Ал-Каида на Балкану.

За медијске „јастребове“ ове најаве биле су смешне или патетично опортунистичке: „али за оне који су пратили Милошевићеву каријеру или што је важније догађаје деведесетих на тлу Југославије, сасвим сигурно нису. Те оптужбе су биле утемељене на догађајима о којима САД нису желеле да расправљају пред међународним судом. После совјетског пораза осамдесетих у Авганистану, многи муџахедини своју пажњу окрећу ка Југославији где су одлазили да се боре на страни босанских муслимана против православних Срба и католичких Хрвата. Још једном су САД и бин Ладен били у истом тиму. До данас постоје извештаји о тренажним камповима у Босни, који су остали и под окупацијом. Такође је јасно да се ради о тренажној основи за неке будуће догађаје“[8], пише не тако давне 2006, Џереми Сахил у ауторском тексту Rest Easy, Bill Clinton: Milosevic Can’t Talk Anymore и подсећа на  уводну реч Слободана Милошевића којом је и наговестио да ће током одбране посебну пажњу посветити Ал Каиди на Балкану, од Босне до Косова:

„1998, када нас (Клинтонов изасланик Ричард) је посетио Холбрук у Београду, рекли смо му да располажемо информацијама да на северу Албаније ОВК помаже Осама бин Ладен, Да наоружава, обучава и спрема припаднике ове терористичке организације, ОВК у Албанији. Ипак, одлучили су да сарађују с ОВК, па тако и индиректно са бин Ладеном“.[9] Сахил, подсећа да је Милошевић тада рекао да ће „једнога дана све ове везе изаћи на светлост“, иако је тај дан пролонгиран самом „смрћу“ некадашњег српског и југословенског председника у Хагу. Али, сасвим сигурно не заувек.

Друго, данас, скоро десет година касније, Балкан ЕУропа маркира као место где се налазе „јатаци“ ИСИЛ-а, њихова добро организована мрежа, и где треба очекивати „калифат“ у блиској перспективи. Како би заштитила транзит ка својим границама, ЕУ опредељује 10 милиона евра, а бројне анализе упућују на оно што сви знамо: кад затреба Балкан ће опет горети. Наиме, застава ИСИЛ-а која се завиорила у планинском селу Горња Миоча[10] постала је вест у западним медијима, бројем џихадиста у „транзиту“ манипулисала су бројна интернет издања од Слободне Европе које је баратала цифром од 221[11], до извештаја ЦИА из септембра прошле године који је број џихадиста са Балкана свео на око 700. Сва та лицитирања недавно је димензионирао италијански новинар Доменико Квирико, који је изнео своја сазнања те саопштио јавности да је прави број џихадиста који ратују у Сирији и Ираку далеко већи али да се крије од јавности како би се избегла паника. Док је Илир Куља, албански аналитичар који се бави овим питањем, рекао да се број може изражавати у хиљадама јер многи искључују дијаспору са Балкана која такође мобилише џихадисте.[12] Домаћи медији у последњих два дана интезивно пишу о селу Ошва код Маглаја где се интезивно одвија куповина некретнина и земље. Ошва од раније позната као упориште вехабија иначе је место стратешки добро смештено на висоравни до које непримећено не може да се допре, а калкулише се да ће то место бити или сабирно-тренажни центар или станиште повратника са ИСИЛ-ових ратишта.[13] Подједнако како се као сличне тачке-центри наводе простори у Рашкој, на Космету, Албанији.

Тек ове две чињенице или паралеле, савршено говоре о пројекту кога још нисмо сасвим свесни а који сваког момента може бити „укључен“. Уосталом, то нам је показано у већ поменутим теледиригованим инцидентима. Када се овоме дода: да је ИСИЛ, у једном моменту зарађивао око два милиона долара ДНЕВНО од нафте са налазишта која су била под њиховом контролом, да су ту нафту „неопажено“ и безбедно превозили до Турске одакле су је продавали даље, да су припадници ИСИЛ-а добро обучени, технички добро опремљени онда је план и програм јасан. Уосталом, корпоративни западни ВИП „клуб“ није се мног трудио да учини блурованом ту слику. Напротив! Њихова „интервенција“ у Сирији, сарадња са ал-Нусра фронтом, против Башара ел Асада, почетак је радикализације покрета светских размера познатијим као ИСИЛ. Који се као хоботница шири, некако баш по шавовима интереса око којих су сукобљени Исток и Запад. И, то више нема апсолутно никаквих веза са верским, племенским или било којим другим атрибутима који им се приписују. Од Ал-Каиде, вехабија, муџахедина, ОВК, Ал Нусре, ал Шабаба, Боко Харама, или како већ себе називају испоставе једног пројекта, реч је о само једном заједничком именитељу: исказаној лојалности према прекоокенаским корпоративним интересима. Пре њихових (и њима лојалних западних савезника) „интервенција“, тероризма оваквих размера није било, зар не?

А они су још давно показали како свет виде: попут стада оваца које ће „чувати“ вукови.

_______________________________________

Одреднице:

[1] Сведок, 19. мај 2015, број 982-983, страна 5

[2] Исто стране, стране 5 и 6

[3] http://www.glassrpske.com/plus/teme/Ivan-Babanovski-Balkan-kapija-za-prodor-Al-Kaide-u-Evropu/lat/54892.html

[4] http://www.tvmost.info/vesti/albanija_i_islamska_drzava_kao_spojene_posude_/19779

[5]http://hosted.ap.org/dynamic/stories/E/EU_SERBIA_US?SITE=FLTAM&SECTION=HOME&TEMPLATE=DEFAULT&CTIME=2015-05-28-04-46-49

[6] Исто

[7] Исто

[8] http://www.antiwar.com/orig/jscahill.php?articleid=8692

[9] http://www.antiwar.com/orig/jscahill.php?articleid=8692

[10] http://www.dailymail.co.uk/news/article-2940244/A-far-welcoming-village-Entrance-Bosnian-mountain-hamlet-branded-Islamic-State-emblem-homes-fly-terrorists-flag-group-s-influence-spreads.html

[11] http://www.rferl.org/contentinfographics/foreign-fighters-syria-iraq-is-isis-isil-infographic/26584940.html

[12] http://www.todayszaman.com/interviews_albanian-expert-turkey-waypoint-for-balkan-jihadists_353477.html

[13] Недељник НиН, 28. Мај 2015, страна 8

Извор: Фонд Стратешке Културе