Istočna Evropa u čekaonici Evropske unije

Skandalozna situacija nastala oko izbora na severu Kosmeta zasigurno je posvedočila o nemogućnosti regulisanja kosovskog problema na osnovu Briselskih dogovora Beograda i Prištine. Ponovljeni izbori na tri biračka mesta u Kosovskoj Mitrovici, koji su zakazani za 17. novembar, teško da mogu promeniti ovu ocenu.[1] Kosmetski Srbi ne znaju koga da slušaju, u samoj Srbiji vlast i opozicija su se našli u propagandnom klinču, a albanske vlasti na Kosmetu same su se zaglibile u sopstvene političke razmirice u vezi sa predstojećim izborima na svim nivoima. Ovakva situacija predstavlja neuspeh kosovske politike Evropske Unije i njene pogrešne računice na to da mir, stabilnost i saradnja na Kosmetu mogu trijumfovati samo na osnovu ukaza iz Brisela. Komentarišući saopštenja koja su stigla iz sedišta EU, vodeći kosmetski časopis na albanskom jeziku Koha Ditoreje odgovorio potpuno ispravno, da te izjave “ne ulivaju nikakvu iluziju da će Brisel na sebe preuzeti bilo kakve obaveze”.[2]

Nesposobnost EU da sprovede normalo održavanje izbora koji su unapred proglašeni sudbonosnim za čitav proces regulisanja kosmetskog problema, koji svakako nema beznačajnu ulogu u podrivanju njene ukupne politike na istočnoevropskom prostranstvu, ne predstavlja samo krivicu nego i nevolju ove organizacije. Nije slučajno da jemaltene istog trenutka kad su briselski činovnici usaglasili parametre ponovnog glasanja na Kosmetu, Evropska Komisija donela odluku da se praktično na neodređen rok odloži prijem Bugarske i Rumunije u Šengensku zonu. Prvo je predsednik Evropske Komisije Hoze Manuel Barozo u intervjuu francuskoj televitiji TF1izjavio da “sledeće godine ni Bugarska ni Rumunija neće ući u Šengen”, pošto po pitanju prisajedinjenja tih zemalja Šengenskom sporazumu “postoji isuviše veliko protivljenje unutar EU”. Barozo je napomenuo da su u oktobru tekuće godine protiv ovog koraka istupile Nemačka, Francuska i Holandija.[3]

A zatim je Frederik Vinsent, zvanični predstavnik Evropske Komisije, umesto pokušaja ublažavanja situacije samo još više dolio ulja u vatru, izjavivši pred novinarima doslovno sledeće: “Mišljenje Evropske Komisije se nije promenilo: Bugarska i Rumunija su spremne za ulazak u Šengensku zonu. Ali je u ovom trenutku situacija u EU takva, da se šengenski prostor ne može proširiti tokom 2014. godine. Evropska Unija nije spremna za to”.[4] Kada to prevedemo sa diplomatskog jezika na obični, to onda znači da su Bukurešt i Sofija učinile sve što je potrebno za pristupanje Šengenskoj zoni. Međutim, rukovodeća “trojka” EU u vidu Nemačke, Holandije i Francuske (a po nekim podacima i Austrije i Finske) prisvojili su sebi pravo da govore u ime cele Evropske Unije i da dezavuišu prethodnu preporuku Evropske Komisije – koja je pred Bugarima i Rumunima otvarala Šengenska vrata uz uslov da se ispune veoma specifični tehnički uslovi.

Šta reći, situacija je koliko skandalozna, toliko i tipična. Tipična jer demonstrira sumnjivu mogućnost da EU promeni pravila igre i da u cilju političke celishodnosti revidira ranije donete odluke. Sa jedne strane pozivajući delagacije bivših republika SSSR-a na samit “Istočnog partnerstva” u Viljnusu 28 i 29. novembra, Brisel istovremeno pokazuje da ni njihova delatnost po pitanju privrednih reformi ili reformi u pravnoj sferi nije za EU od suštinskog značaja. Sve rešava “trojka”, uzimajući u obzir sopstvene unutarpolitičke obzire, kalkulacije i fobije.

A ukoliko Bugarska i Rumunija kao članice EU, u krajnjem slučaju mogu da računaju na finansijsko-ekonomsku pomoć te iste Evropske Komisije ili MMF-a koji radi zajedno sa njom u istom antikriznom svežnju, tada države-učesnice “Istočnog partnerstva” kao Azerbejdžan, Jermenija, Belorusija, Gruzija, Moldavija i Ukrajina, o tome mogu samo da sanjaju. Predloženo potpisivanje Sporazuma o pridruživanju Evropskoj Uniji, posebno Belorusiji i Ukrajini, ne pruža Minsku i Kijevu nikakve garancije u pogledu njihovog kasnijeg prijema u tu organizaciju – ali zato neizbežno vodi do kraha čitavog kompleksa ekonomskih veza na regionalnom nivou, koje su se stvarale decenijama, pa čak i stolećima.

Prema proračunima savetnika Predsednika Rusije i jednog od vodećih ruskih ekonomista Sergeja Glazova, neučestvovanje Ukrajine u jedinstvenom evroazijskom prostranstvu kao posledica jednostranog kursa na integracije sa EU, koštaće zemlju ogromnog iznosa između 250-300 milijardi dolara.[5] “U čemu je politički smisao te kampanje? Neću otkriti nikakvu tajnu ako kažem da je smisao uvlačenja Ukrajine u EU banalan – smisao je u njenoj izolaciji od Rusije” – uveren je Sergej Glazov. A potpredsednik vlade Rusije Dmitrij Rogozin je primetio da potpisivanje Sporazuma o pridruživanju EU znači veoma dugačak proces tokom koga će Kijev morati da ispunjava mnoštvo bremenitih uslova, u tom smislu i po pitanju svoje privrede, bez ikakvih perspektiva za punopravan ulazak u EU: “To vam je kao ne ići u banju, nego sedeti u čekaonici. I to ceo život sedeti u čekaonici”.[6]

Što se tiče Belorusije – obzirom na trenutni nivo saradnje Brisela i Minska – tamo nije reč čak ni o čekaonicu, nego o “dvorištu” Evropske Unije. A u redu za EU već stoje i Balkanske države – uključujući i napaćenu Srbiju. Kakve će zaključke za sebe oni izvesti po pitanju aktuelnih sukoba oko Bugarske, Rumunije i “Istočnog partnerstva”?

Izvor: Fond Strateške kulture