Избор Јункера на чело ЕУ и последице

Лидери земаља Европске уније (ЕУ) су се по први пут без консензуса а већином гласова определили да нови председник Европске комисије (ЕК) буде бивши премијер Луксембурга Жан-Клод Јункер. Најмоћнијег човека у бриселској бирократији формално бира Европски парламент (ЕУ), што ће у овом случају бити само формалност јер је Јункер кандидат највеће политичке групације у том парламенту. У одсуству дилема и неизвесности избора, кључно је питање шта ће долазак Јункера на чело ЕК значити за ЕУ и за оне који упорно следе политичку религију Уније. Да ли ће се десити неке промене и којим путем ће Јункер предводити и ЕК и Унију?

Мало је вероватно да ће доласком Јункера на чело ЕК бити било каквих промена у односу на досадашњу политику. Опредељење за Јункера је само још једна потврда да ће односи у ЕУ остати као што су и до сада били и да бриселска бирократија није изложена било каквим новим ризицима. Врх ЕУ се, наиме, поново определио за стари принцип – да лидер ЕК постане човек који припада политичкој класи, значи особа која никада није радила неки конкретан посао него је цели живот у политичким коридорима и да буде неко ко је у својој земљи изгубио изборе. И да буде из мале безначајне земље. Тако је било и са претходним „комисионаром“ Барозом, који је после пораза у својој Португалији добио место у Бриселу.

За разлику од Бароза, Јункер је далеко искуснији у европским политичким пословима а и у самој политици. Уз то, Јункер је немачки кандидат а Барозо је био амерички. Реч је о вештом и искусном политичком играчу иако долази из мале земље. Жан-Клод Јункер, рођен 1954. године, је по образовању адвокат, али никада није радио тај посао. По завршетку студија ушао је у политичке воде, прво у парламент Луксембурга у име Партије хришћанских демократа а 1989. постаје министар финансија. То место је задржао све до 2009. иако је 1995. постао председник владе Луксембурга. На месту премијера је остао све до 2013. и био је председник владе са најдужим стажом у ЕУ. У децембру прошле године његова партија је изгубила на изборима.

У време његове дуге власти Луксембруг је постао познат па закулисним финансијским манипулацијама као и један од највећих светских финансијских центара. Посебно је био атрактиван за светске богаташе и финансијске шпекуланте који су избегавали пореске обавезе. Истовремено је био активан и у ЕУ, па је тако од 2005. до 2013. био председник Еврогрупе, моћног тела Уније које се бави финансијама, пре свега јединственом валутом (евро) и државним дуговима. У Бриселу се тврди да је тих година постао познат као човек који се опредељује за тајне договоре, за расправе иза затворених врата и генерално за избегавање јавних дискусија. Другим речима, човек из врха и политичког и финансијског естаблишмента ЕУ.

Са Јункером би се, међутим, једина видљива промена могла десити у снажењу Европског парламента. Он је први председник ЕК који представља највећу политичку групацију у ЕП, блок народњачких партија (ЕПП). Тај блок је на нивоу ЕУ победник недавних европских избора, па је и логично да та групација да „европског премијера“. То јесте политичка логика, али до сада тако није било, па се очекује да та промена обезбеди нешто већу улогу и значај Европском парламенту. Уз ЕПП, Јункер има подршку и социјалиста, либерала и зелених. Они чине двотрећинску већину у ЕП.

Других политичких промена заиста не би требало очекивати. Званично, Јункер подржава дубљу интеграцију ЕУ, стварање неке врсте „Сједињених држава Европе“, па је тако назван федералистом, затим централизацију власти Брисела, што подразумева потпуно маргинализовање локалних парламената и, наравно, опстанак евра. Када је реч о проширењу ЕУ, Јункер верује да у његовом петогодишњем мандату тог проширења неће бити. Његов је став да ЕУ има доста проблема и да је најважније решавање тих изазова, а да проширење треба да дође тек после тога. У сваком случају, то је став Јункера тек у време после његовог садашњег мандата. Мада, и то не мора да буде тако. ЕУ се шири пре свега због стварања јавног утиска да она као интеграција још увек постоји а ширење је најбољи знак да је Унија још важна и моћна. Уз то, финансијски и економски проблеми ЕУ инспиришу ширење, без обзира на критеријуме јер проширење на нове државе је, најблаже речено, уносан посао, а, директно говорећи, права пљачка.

ИНЦИДЕНТ СА ВЕЛИКОМ БРИТАНИЈОМ

Иако Јункер представља највећу политичку групацију у ЕП, начин његове кандидатуре и предлога од стране лидера земаља чланица сугерише да се ништа није променило нити да се мења. Он је кандидат моћних, уствари, најмоћнијих земаља, које онда иза затворених врата тргују са мањим земљама, и ту нема разговора. Тако је увек и било. Додуше, овога пута су несугласице европских лидера, захваљујући Британији, постале јавне, сада је потпуно јасно да ЕУ није јединствена, да је изнутра политички поцепана и да се мање-више све кључне одлуке доносе под притиском појединачних интереса важних земаља. У преводу: не постоји европска политика. Али, јавно признање тога је ипак некакав искорак.

Тај искорак у јавном признању подела ће бити везан за почетак Јункеровог председавања Комисијом, али далеко важнији би могао бити „инцидент“ са Великом Британијом који је пратио његову кандидатуру. Британски премијер Дејвид Камерон је од почетка био одлучно против Јункера као председника ЕК. Јавно објашњење је била оцена да је Јункер федералиста, да је склон смањењу суверенитета земаља чланица и њихових парламената и да је због тога неподобан. Камерон је покренуо неуобичајено велику кампању против Јункера и сакупљао је савезнике. Успео је и да убеди европске лидере да се, што није до сада био случај, о Јункеру гласа у Европском савету. Како се ближио дан одлуке, један по један обећани савезник, предвођени Шведском и Холандијом, је напуштао Британију којој је остала верна једино Мађарска. Камерон је чак запретио да ће Велика Британија напустити Европску унију ако лидери Уније предложе Јункера. На крају је Британија доживела пораз и јавно понижење. Неки то зову и европском катастрофом Британије.

Тај инцидент је, оцењује се у Лондону, разоткрио стварни положај Британије у ЕУ и чињеницу да Лондон нема стварне савезнике у Европи. Утисак је да је лидерима ЕУ некако постало доста британског условљавања а, како тврди стари бриселски инсајдер, европски посланик Камеронових конзервативаца Даниел Ханан, дошло је дотле да су и они лидери који су били против Јункера гласали за њега управо зато што је Британија била против. То је посведочио и премијер Камерон на конференцији за штампу после пораза у Бриселу изјавом да Британија више неће јавно саопштавати ни када некога подржава како тај кандидат због британске подршке не би био поражен.

Што се тиче „стилских вежби“ премијера Камерона, утисак је да је цела драма створена за домаће, унутрашње политичке потребе јер сам Камерон је велики заговорник ЕУ. На недавним изборима за Европски парламент у Британији је победила евроскептична Партија за независност Уједињеног Краљевства (УКИП) и премијер Камерон и његови конзервативци су у озбиљним проблемима а до наредних генералних избора остало је мање од годину дана. Победа УКИП је сигнал расположења гласача, па би оштрија позиција према ЕУ могла помоћи Камерону, који баш не ужива велику подршку. У јавности је, међутим, покренута велика антиевропска кампања и права хајка против Јункера, па је, без обзира да ли је реч о Камероновој политичкој игри или некој другој трговини, тешко видети како ће Британија заиста остати у ЕУ.

ШТА ТО БРИТАНИЈА ЗНА?

Медији не говоре о политичким ставовима Јункера, него га блате као великог пушача и човека склоног пићу, готово алкохоличара. Али у јавности је већ распаљена ватра, па, према најновијем истраживању листа Дејли мејл, 47 одсто Британаца жели да Британија напусти ЕУ, а останак у тој интеграцији подржава 39 процената гласача. Истовремено, чак 50 одсто Британаца верује да је стварни лидер и стварни газда ЕУ немачка канцеларка Ангела Меркел, па зашто би онда био проблем неко ко је биран на чело Европске комисије. Подигнута је температура јавности и медији указују да је Британија заиста на излазним вратима ЕУ јер ништа више не може да буде као што је било. Премијер Камерон је чак поручио да би европски лидери „могли да зажале“ што су подржали Јункера и понизили Британију.

Политички аналитичари тврде да је сада, после бриселског понижења и подизања температуре у јавности, све могуће и да би се заиста могло десити да Британија напусти ЕУ. Садашња влада је званично и обећала европски референдум, али тек 2017. а сада је, тврди се, све извесније да би то изјашњавање могло бити знатно раније. Тешко је поверовати да би Британија могла да потпуно раскине са ЕУ, али могуће је, како се сугерише, да под легитимитетом референдума промени свој статус. Углавном се, чак и у круговима бриселске бирократије, говори о томе да Британија остане део јединственог економског тржишта, али да изађе из свих политичких структура ЕУ. Нешто слично Швајцарској. У таквом статусу, објашњавају заговорници те могућности, Британија би могла да у заједничко трзиште и финансијски систем окупи земље које нису чланице ЕУ, и то не само на европском него и другим континентима.

Нешто ће се са Британијом па и са ЕУ ипак десити и зато би избор Жан-Клода Јункера на чело ЕК могао бити изузетно важан догађај. Иако за Британију све личи на понижење, на наивну и невешту политику њене владе, тешко је поверовати да је све то тако детињасто. Тачно је да је садашња политичка елита Британије неспособна и далеко испод тренутка, али још увек у Вестминстеру има нагомилане политичке лукавости, па се намеће питање зашто је то онда Лондон урадио јер ко је председник ЕК заиста није толико ни важно. Да ли то Британија има процене о скорој будућности ЕУ, о нечему што ће се неизбежно догодити, па се на време позиционира за ту нову ситуацију и настоји да предводи могуће историјске промене? Све личи да се Британија управо припрема за оно што долази.

Извор: Нови Стандард