Izbori i američka „duboka država“

U vreme objavljivanja ove kolumne, već će biti poznati rezultati „super utorka“, dana u koji je održano stranačko glasanje u najvećem broju država tokom čitave američke predsedničke predizborne kampanje (ove godine ukupno 13), a koje može da bude i odlučujuće za izbor kandidata dve vodeće američke političke partije, Demokratsku (konvencija 25-28.7.2016) i Republikansku (konvencija 18-21.7.2016), koji će se zatim, uz eventualno učešće nekog (ne)zavisnog kandidata, boriti za izbor predsednika SAD na opštim izborima 8. novembra ove godine.

Međutim, da li se američki glasači zapravo bilo šta više i pitaju? Ili su tamošnji izbori odavno već postali samo fasada, dok se realna moć odavno preselila na druga, neformalna mesta, iza kulisa prividno demokratskih institucija, koje se osvajaju više glasovima već novcem?

To pitanje nije od juče, ali se sve češće postavlja, od strane sve većeg broja ljudi, što i pokazuju dosadašnji rezultati stranačkog glasanja, u kojem, osim unapred proglašenog favorita američkog establišmenta, Hilari Klinton, vodeće uloge igraju dva „autsajdera“ – Berni Sanders i Donald Tramp, iako sa radikalno različitih pozicija. I nije, za potrebe analize, toliko bitno ni to da li su oni to što tvrde da jesu i kako se predstavljaju, već to što su njihove kandidature naišle na tako masovni odjek, što govori da je samo američko biračko telo u dovoljno velikom broju postalo svesno činjenice da je nešto trulo u njihovoj „izuzetnoj“ državi, i da traže nešto novo, novi pristup, nove ljude koji odudaraju od klasične ponude establišmenta.

U julu 2015. je bivši američki predsednik Džimi Karter privukao pažnju američke javnosti, kada je u jednom intervjuu izjavio da se američki politički sistem pretvorio u „oligarhiju, gde je neograničeno političko podmićivanje suština osvajanja partijske kandidature za predsednika ili za izbor predsednika“.[i]

Karterova izjava nije bilo puko teoretisanje ili moralisanje, već njegova ocena odluke Vrhovnog suda SAD iz 2010. godine, po kojoj su ukinuta ograničenja na individualno i korporativno finansiranje američkih izbornih kampanja. Tu odluku je jedna od sudija koja je glasala protiv okarakterisala kao „najrazočaravajuću“ u svojih 22 godine staža u Vrhovnom sudu, „zbog onoga što se desilo sa izborima u Sjedinjenim Državama i ogromnih količina novca koje su potrebne za vođenje izborne kampanje“.[ii]

Malo pre Karterovog intervjua, 2. juna 2015. Njujork tajms je objavio zanimljivo istraživanje američkog javnog mnjenja o uticaju novca na izborni proces. Zaključak?

„U retkoj demonstraciji jedinstva, Amerikanci se, bez obzira na svoju političku pripadnost, slažu da novac ima preveliki uticaj na izbore, da bogati imaju veći uticaj na izbore, i da pobednički kandidati promovišu politiku koja ide u prilog njihovih donatora“.[iii]

Čak 84% ispitanika je izjavilo da novac ima „preveliki uticaj“ na američke političke kampanje. Još indikativnije, na pitanje šta bi trebalo uraditi sa postojećim sistemom finansiranja izbornih kampanja, svega 13% je izjavilo da su potrebne samo „sitne promene“, dok je 39% smatralo da su potrebne „temeljne promene“, a čak 46% da sistem treba „kompletno renovirati“.

Na pitanje da li grupama koje nisu neposredno povezane sa kandidatima treba dozvoliti da daju neograničene novčane priloge za izborno reklamiranje – što je suštinski predstavljalo i svojevrsni plebiscit o već pomenutoj odluci Vrhovnog suda, čak 78% ispitanika je smatralo da priloge treba ograničiti, a 75% da identitet donatora političkih kampanja treba da bude javno objavljen.

Zanimljiva su i razmišljanja dvojice već pomenutih „anti-establišment“ kandidata na ovu temu.

Donald Tramp je tokom prve republikanske javne debate, održane u Klivlendu u avgustu 2015. izjavio sledeće:

„Davao sam mnogim ljudima. Pre ovoga, do pre dva meseca, bio sam poslovni čovek. Davao sam svima. Kad oni zovu, ja dam. I, znate šta? Kada mi od njih nešto zatreba dve godine kasnije, tri godine kasnije, nazovem ih, i oni mi izađu u susret. To je jedan razbijen sistem“.[iv]

Svega nekoliko dana pre toga je objavljen intervju sa Bernijem Sandersom, u kojem budući najveći rival Hilari Klinton za kandidaturu ispred Demokratske partije ocenjuje:

„Klasa milionera i milijardera u sve većoj meri poseduje politički proces, i oni poseduju političare koji im se obraćaju za novac… od jednog demokratskog društva, u kojem je jedna osoba jednako jedan glas, krećemo se veoma, veoma brzo ka oligarhijskom obliku društva, u kojem milijarderi određuju ko će biti izabrani nosioci funkcija u ovoj zemlji“.[v]

I oni nisu jedini koji ovako govore. Na primer, još jedan učesnik predsedničke izborne kampanje, i jedan od glavnih preostalih Trampovih takmaca, senator Ted Kruz, izjavio je u govoru iz juna 2015:

„Lobisti i političari od karijere danas čine ono što ja nazivam Vašingtonski kartel… Oni svakodnevno učestvuju u zaveri protiv američkog naroda… Uši i novčanici političara od karijere su otvoreni za one koji nude najviše novca“.[vi]

Čak je i sadašnji američki potpredsednik Bajden, u govoru iz jula 2015, rekao:

„Moraš da ideš tamo gde je novac. A tamo gde je novac, skoro uvek ima i uslova koji su s njim povezani… Veoma je teško uzeti veliku količinu novca od neke grupe za koju znaš da zastupa određeni stav o nečemu, a onda zaključiti da oni ipak nisu u pravu i glasati protiv toga“.[vii]

Naravno, treba imati u vidu da je i Tramp jedan od tih milijardera za koje se smatra da kontrolišu američki politički sistem, dok su ostala trojica političari od karijere. Ali je bitno to da oni osećaju potrebu da to kažu, jer im, ako ne savest a ono politički nagon govori da je to ono što prosečni američki glasač oseća i želi da čuje.

Možda je, ipak, najbolju i najpouzdaniju ocenu sadašnjeg američkog političkog sistema dao Majk Lofgren, koji je 28 godina radio u američkom Kongresu kao profesionalac, na raznim važnim funkcijama, u naslovu svoje nove knjige, čije je objavljivanje početkom januara ove godine tempirano upravo da se podudari sa početkom ovogodišnje izborne kampanje: „Duboka država: pad Ustava i uspon vlade u senci“.

Po rečima najave njegove najnovije knjige – a prethodno je već objavio bestseler o američkom političkom sistemu:

„Uprkos svim nečasnim radnjama i jurnjavom za novcem tokom izborne kampanje, moć političara koje biramo da promene politiku jednaka je moći koju imaju komunistički aparačici. Dobrodošli u Vašington, grad u kom političko pozorište o kojem se beskrajno tvituje i bloguje nema nikakve veze sa stvarnim donošenjem odluka. Pravi posao se pravi iza scene, od strane nevidljivih birokrata koji rade za nepreglednu mrežu agencija koje zapravo diktiraju našu spoljnu politiku, odbrambenu politiku i odluke o nacionalnoj bezbednosti. Da li ste se ikad zapitali zašto Obamina politika toliko liči na Bušovu? Ne pitajte se dalje: trka između Hilari i Džeba (Buša) je samo lepo ukrašen izlog. Prava moć leži u Dubokoj državi, moćnoj vašingtonskoj eliti u senci, u džepovima korporativnih interesa, i zavisi od mogula iz Silikonske doline, čiji sistemi za prikupljanje podataka omogućavaju američkoj vladi da špijunira svaki naš pokret, učitavanje kartice i klik“.[viii]

Kako je Lofgren istakao u nedavnom intervjuu za časopis Salon, ne radi se ni o kakvoj „zaveri“, već o ljudima i institucijama koje rade na očigled svih: na prvom mestu, tu je već svima poznati vojno-industrijski kompleks, zatim Ministarstvo finansija, Ministarstvo pravde, Sudovi za nadzor strane obaveštajne aktivnosti (tzv. FISA sudovi), određeni savezni sudovi (u južnom Manhatanu i istočnoj Virdžiniji), kao i vrh Kongresa i čelnici komiteta za odbranu i obaveštajnu aktivnost.[ix] Ali sastavni deo „duboke države“ takođe čine i privatni interesi, koncentrisani na Vol stritu i u Silikonskoj dolini. I tako će biti dok god, po Lofgrenovim rečima, prosečnog Amerikanca više zanimaju najnovija dešavanja na rialiti šouovima od onoga šta stvarno radi njegova vlada, kako na domaćem tako i na inostranom planu.

Kako će se sve, po Lofrenovom mišljenju, završiti?

„Sve može kolabirati poput Sovjetskog Saveza, ili skrenuti u pravcu fašizma sa populističkim likom“.

O svetlosti na kraju tunela – osim onih koji i dalje polažu svoje nade u američki izborni proces, ili su interesno vezani za opstanak sadašnjeg sistema – retko ko u SAD ovih dana govori. I teško da će neki Super utorak, ili bilo koji drugi dan u nedelji, to promeniti.

________________________________

Uputnice:

[i] https://theintercept.com/2015/07/30/jimmy-carter-u-s-oligarchy-unlimited-political-bribery/

[ii] http://www.nytimes.com/politics/first-draft/2015/07/30/today-in-politics-polls-keep-bolstering-a-trump-seemingly-impervious-to-scrubbing/#post-mb-4

[iii] http://www.nytimes.com/interactive/2015/06/02/us/politics/money-in-politics-poll.html?_r=1

[iv] https://www.washingtonpost.com/news/post-politics/wp/2015/08/06/annotated-transcript-the-aug-6-gop-debate/

[v] http://www.vox.com/2015/7/28/9014491/bernie-sanders-vox-conversation

[vi] http://www.cruz.senate.gov/?p=press_release&id=2363

[vii] http://everyvoice.org/featured/joe-biden-money-politics-hell-way-run-democracy

[viii] http://www.amazon.com/gp/product/0525428348?tag=randohouseinc11578-20

[ix] http://www.salon.com/2016/01/05/controlled_by_shadow_government_mike_lofgren_reveals_how_top_u_s_officials_are_at_the_mercy_of_the_deep_state/

Izvor: Fond Strateške Kulture