časlav kuzmanovicА ти Србијо, куда си пошла за Европом?
Ти никада ниси ишла њеним путем и никада за њом.
Назад, на своје, ако хоћеш да се спасеш и живиш…“

Владика Николај Велимировић

Одржавање Прве међувладине конференције између Србије и Европске Уније, 21. јануара 2014. године, формално означава почетак приступних преговора који одређују како и када ће Србија усвојити законодавство ЕУ. Ово је нужан али вероватно и не довољан услов да постане члан Евроуније.

Тим поводом режим је обавестио грађане Србије да су богатији за још један „историјски“ дан. Потписивање Енергетске повеље и Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) са ЕУ наговештавало је овакав исход. До њега ипак не би дошло да Србија није на свом „безалтернативном путу“ у периоду од потписивања ССП (29. априла 2008) до почетка преговора о придруживању (21. јануара 2014) урушила свој територијални интегритет и суверенитет на Косову и Метохији.

Истовремено је послушношћу у заштити интереса страног, пре свега финансијског капитала, допринела дуплирању властитог јавног дуга и незапослености, и губитку више милијарди евра само на основу смањених прихода од царина.

Информациони центар Европске Уније у Београду је почетак приступних преговора обележио издавањем и бесплатним дељењем пригодне брошуре под насловом Преговарачка поглавља — 35 корака ка Европској Унији. Овај својеврсни водич кроз преговарачки процес обилује набрајањем разноразних права и осталих благодети које чекају нове чланове ЕУ.

Најширој српској јавности се смишљено ставља у пажњу само пар од ових 35 поглавља, како би стекла лажни утисак да ће преговори кратко трајати и да су европски новци на дохват руке. Процена британског посланика Вилијама Дармута да ће Србија испунити све услове за пуноправно чланство у Евроунији 3000. године не морају нужно бити плод британског хумора или цинизма.

Најкрупније, суштинске и дугорочно неотклоњиве неповољне последице на путу ка ЕУ се у предизборној кампањи просто називају „изазовима“ који ће бити савладани реформама.

Уместо да се разлуче и разложе чиниоци политичке, економске и институционалне реформе — лаконски се тврди да су пред народом болне и тешке одлуке. Зашто болне и зашто тешке? Зато што све одлуке које је режим преузео као обавезу према евроатлантским партнерима, треба да непосредно и посредно, на краћи или дужи рок, служе превасходно увећању богатства већ пребогатих.

Ако евроунијати на изборима приграбе довољно власти, тек онда немају потребе да народ обавештавају о било чему, нити да га питају за било шта, већ ће поступати по већ припремљеној „скраћеној процедури“, као што су то неуспешно покушали са новим Законом о раду.

Зато смо наумили да сва преговарачка поглавља редом представимо и покушамо да их осветлимо са становишта интереса грађана и државе Србије.

Вучићево виђење разлога за улазак у Евроунију

Мада ЕУ поручује да кандидати морају показати да су у потпуности способни да играју улогу чланице — за шта је потребна широка подршка њихових грађана, као и политичка и техничка усаглашеност са стандардима и нормама ЕУ — србијански режим се није усудио да референдумом провери подршку грађана и њихову политичку вољу за отпочињање приступних преговора.

Није случајно потпредседник српске владе А. Вучић изјавио да ће воља грађана Србије за улазак у ЕУ бити проверена референдумом тек након завршетка приступних преговора (и реформи).

Досадашње искуство мањих и сиромашнијих периферних држава које су сада чланице ЕУ — показује да се највеће и дугорочне штете националној економији наносе управо уступцима учињеним у току преговора а пре самог приступања ЕУ. Практично, ако се приступни преговори успешно заврше, са становишта страног капитала потпуно је свеједно да ли ће Србија постати или неће постати чланица ЕУ. Мораће да отвори сва врата и прозоре и званим и незваним гостима снабдевеним свеже одштампаним новчаницама и расположеним да купују све што је на продају — а дотле ће све морати бити на продају.

srbolek-vladimir-milovanovic_ocp_w380_h300

Друга једна Вучићева изјава изазива још већу нелагодност и зебњу. Исти је изјавио да ће после избора бити испуњени сви преузети задаци имајући на уму актуелна дешавања у Украјини. Недавно је Србији припрећено јер не уважава Трећи енергетски пакет ЕУ тј. што избегава да ради у корист своје штете, а против неометане изградње Јужног тока — против Руса. Шефица српског преговарачког тима за приступање ЕУ обећала је преиспитивање односа са Русијом. Од Србије се бесрамно и јавно захтева да каменом одговори ономе ко јој нуди хлеба.

Имајући такође на уму Украјину, не желимо да поверујемо да Србија може постати члан ЕУ само у оквиру некаквог антируског пројекта. У том случају, претпостављамо, уместо најављеног српског „ферарија“ који граби миље ка Бриселу, ЕУ би се задовољила и српским „фијакером“ а под условом да српски коњи нису претерано сипљиви и да се како тако могу довући до тог истог Брисела.

Са вредностима или без њих

На другој страни, економска наука одавно уважава преимућства управљања помоћу вредности као најстабилнијих управљачких категорија.

Кључна вредност је могућност правог дугорочног приступа развоју. Вредности нам омогућавају успостављање објективних мерила шта и колико можемо да мењамо и колико евентуално одступамо од постојећег система вредности, сазнање шта можемо а шта не можемо да прихватимо, могућност за постизање велике објективизације критеријума, могућност да разликујемо суштинске од њима супротних промена, да одредимо степен деформације појединих вредности или целог система вредности приликом трансформације вредности у циљеве, као и могућност да делујемо мобилизаторски на све актере друштвеног развоја.

Разлог више за управљање помоћу вредности је и тај што је алтернатива таквом управљању или бирократија или технократија у разним појавним облицима.

Недефинисање вредносног система или прећуткивање вредносног система који нам је наметнут санкцијама, ратним разарањима и делимичном окупацијом НАТО–а има за последицу то да не увиђамо јасно место и улогу свих слојева становништва у процесу грађења будућности Србије. Такође, прикривена је суштина конфликтности јер се она не јавља при формулисању циљева развоја , већ увек почиње формулисањем основних вредности.

Предизборна парола „да свима буде боље“ и став да онима који се не мире са постојећим стањем треба променити свест — не могу прикрити непостојање друштвеног договора о вредностима и циљевима.

Да би се ова тема избегла, господин Вучић је изјавио да Србија (већ) дели вредности Европске Уније. А то је изјавио у држави чији су војници у Србији изводили децу из школских клупа да би их масовно стрељали. И чији су војници први после Другог Светског рата убили једног цивила, Европљанина, Србина на Косову и Метохији приликом окупације 1999. године.

Али, нека му буде.

Ко може да се придружи ЕУ?

А она евроунијска брошура нам вели:

„Уговор о Европској Унији прописује да свака европска земља може да поднесе захтев за чланство уколико поштује демократске принципе Европске Уније и уколико је посвећена њиховом даљем унапређењу заједно са другим чланицама европске породице.“

Осим овог ганутљивог виђења себе као породице, Унија себе дефинише и као политички и економски пакт и као тржиште, тј. јединствено тржиште.

Чланом 6 (1). Уговора о Европској Унији речено је следеће: „Унија је утемељена на принципима слободе, демократије, поштовања људских права и основних слобода и владавине права, што су принципи заједнички свим државама чланицама.“ Лепо речено.

Према „Критеријумима из Копенхагена“, чланство у Европској Унији значи да земља која жели да се прикључи ЕУ мора да има:

1) стабилне институције које гарантују демократију, владавину права, људска права и поштовање и заштиту мањина;

2) функционалну тржишну привреду и способност да се носи са тржишним притисцима унутар Европске Уније;

3) способност да преузме и успешно испуни обавезе које произилазе из чланства, укључујући придржавање циљева политичке, економске и монетарне уније.

Поред ових политичких, економских и правних критеријума, за земље Западног Балкана уведен је и „Процес стабилизације и придруживања“ који има три циља:

1) политичка стабилизација земаља и охрабривање њихове брзе транзиције ка тржишној (читај: капиталистичкој) економији;

2) унапређење регионалне сарадње;

3) чланство у Европској Унији.

brisel-foto-dacic

Мутне и мучне етапе придруживања

Уз све ово, сетимо се и да се процес придруживања Европској Унији састоји од три етапе:

1) Земљи се додељује статус званичног кандидата за чланство.

2) Следећи корак је када кандидат започне процес званичног преговора о чланству који укључује усвајање важећих закона ЕУ, припрему за њихову адекватну примену и спровођење као и спровођење правосудних, административних, економских и других реформи неопходних како би земља испунила критеријуме за приступање.

3) Када преговори и пратеће реформе буду окончани на задовољавајући начин за обе стране, земља може приступити Европској Унији након што су све земље чланице ратификовале Уговор о приступању.

А о чему се то преговара?

„Земља кандидат за чланство у ЕУ мора да усвоји, спроведе и примени сва важећа правила и законе ЕУ (acquis communautaire — правна тековина ЕУ). Правна тековина ЕУ представља корпус заједничких права и обавеза које повезују све земље чланице Европске Уније.

Земље кандидати морају да у целости прихвате правне тековине Заједнице пре него што им буде омогућено да приступе Европској Унији. Да уврсте право ЕУ у своје национално законодавство и спроводе га од тренутка њиховог приступања. Ова правила су подељена на 35 различитих области права ЕУ, опште познатих као поглавља.

Преговори о приступању не могу почети све док се све владе Европске Уније не сагласе око оквира или мандата за преговоре са земљом кандидатом, у форми једногласне одлуке Европског савета.“

Иза ове наводне јасноће се ипак не види најважније. Наиме, оквир или мандат за приступне преговоре са Србијом је и даље велика тајна за саме грађане Србије.

Поставља се питање — зашто? Одговори ће бити занимљиви

Мада су демократија и развој високо рангиране вредности Европске уније, у случају придобијања Србије за приближавање евроатлантским структурама, пошло се некако наопачке. Од нарушавања суверенитета.

Наиме, у периоду од парафирања Споразума о стабилизацији и придруживању (2007) па до његовог потписивања у Луксембургу 29. априла 2008. године „задесило се“ нелегално проглашење независности Косова и Метохије.

Улога ЕУ и њених водећих држава–чланица у том дешавању и каснијем признавању је кључна. А штета која је нанета српским националним интересима је немерљива.

Ове чињенице морамо имати на уму док траје преговарачки процес о приступању Србијице у ЕУ.

Темељне слободе Евроуније — прећутана поглавља за Србе

Кључни принципи на којима је заснована ЕУ садржани су у прва четири од укупно 35 преговарачких поглавља. То су: „Слобода кретања робе“, „Слобода кретања радника“, „Право пословног настањивања и слобода пружања услуга“ и „Слобода кретања капитала“.

Мада су преговори званично отпочети отварањем Поглавља 23 (правосуђе и основна права) и Поглављем 24 (правда, слобода и безбедност), јер су теме згодне за коришћење у предизборној кампањи, прва четири принципа су сасвим довољна да малу, периферну и осиромашену земљу држе у вечитој унутар-колонијалној покорности.

Широко најављене реформе у Србији нису ништа друго до склањање државе у ћошак, да би овај проток несметано функционисао на корист међународног капитала. Државу замењују агенције, невладине организације и ко се већ нађе. Уместо да врши власт, држава Србија ће према додељеној „позитивној“ улози да „уређује пословни амбијент“.

На први поглед видимо да се ради о слободама и правима фактора производње. Није Достојевски олако проценио да је тржиште највиши домет Западне цивилизације у погледу слобода.

Тако нам Евроунија у свом најпрвијем Поглављу, О слободи кретања робе, изричито каже: „Ово поглавље подразумева да се свим робама мора трговати слободно са једног на други крај Европске уније. Јединствено тржиште помаже да се уклоне баријере, отворе нова радна места и повећа свеукупни просперитет у ЕУ. Током преговора о овом поглављу, земља кандидат мора да хармонизује свој регулаторни оквир са оним који се примењује у ЕУ. Поред тога земља ће морати да располаже задовољавајућим административним капацитетом ради обавештавања о трговинским ограничењима и примени мера о стандардизацији, процени усклађености, акредитацији и надзору над тржиштем.“

У пракси, ово значи већу изложеност тржишним притисцима фирми из Србије на тржишту ЕУ. Такође — и додатне трошкове прилагођавања прописима и стандардима ЕУ, раскидање посебних трговинских уговора са билатералним партнерима и забрана државне помоћи која фаворизује домаћа предузећа.

eu-ne-hvala 1

Кад се робе ослободе

Слободно кретање роба подразумева укидање царина и других оптерећења са једнаким учинком.

У пракси то изгледа овако: 2008. последње године пре него што је Влада Србије одлучила да једнострано примени ССП, од царина је наплаћено око 800 милиона евра а у 2013. приход од царина износио је око 280 милиона евра. Све ово време растао је увоз из ЕУ и у 2012. је износио 8,6 милијарди евра. Дефицит у размени има тренд сталног раста. У 2012. износио је 3,5 милијарди евра. Две године раније износио је 2,8 милијарди евра. Сада је јасније зашто је овај принцип кључан за ЕУ.

Најкрупније последице за Србију по основу овог принципа биле би раскидање Споразума о слободној трговини у Југоисточној Европи (ЦЕФТА) који нам обезбеђује стални трговински суфицит, као и Споразума о слободној трговини са Русијом.

Споразум са Русима нашој земљи омогућава извоз 97% домаћих производа у Русију — без царина. То је највећа конкурентска предност Србије у односу на све земље ЕУ. Истовремено, овај споразум је и велика шанса за привлачење страних инвестиција и запошљавање. Знатан број инвеститора из ЕУ жели да отвори производњу у Србији искључиво зато да би своју робу могли да извозе на велико руско тржиште без царина.

Дозволивши масовну пљачку од стране финансијске олигархије, Евроунија је ушла у кризу која — између осталог — има за резултат јачање антиевропских политичких странака и сепаратистичких покрета у самој ЕУ. Бранећи уздрмано поверење у ову заједницу, становницима се поручује да их само ЕУ може заштитити од заједничких изазова као што су енергетска зависност од иностранства и развој држава континената као што су Русија, Кина и Бразил.

Просто да се човек запита зашто би ми ишли тамо када нама таква заштита није потребна. И Русија и Кина су Србији поуздани и драгоцени привредни партнери, пријатељи без политичког условљавања. А и чврсти бранитељи целовитости Србије у Уједињеним Нацијама.

Слобода кретања пролетера и пролова

Правна тековина ЕУ у оквиру другог поглавља, Слобода кретања радника, омогућава радницима из једне земље–чланице да ради у другој земљи–чланици. Такозвани радници–мигранти у ЕУ морају бити третирани на исти начин као и домаћи радници када су у питању услови рада, социјалне и пореске олакшице.

Ово правно наслеђе такође подразумева и механизам за координацију националних правних одредаба у делу социјалног осигурања за осигурана лица и чланове њихових породица који прелазе из једне у другу земљу чланицу.

Недавно је Швајцарска прекршила уговоре са ЕУ, организовала референдум и народном вољом ограничила права имиграната. Слично размишљају и становници у другим земљама ЕУ у условима велике незапослености и пада стандарда, те зато њихове државе и не смеју да распишу референдуме.

Што се тиче Србије, и до сада су наши квалитетни и образовани људи проналазили пут до посла у земљама ЕУ. У условима екстремне незапослености, поготову међу младима, и хроничног недовољног издвајања за науку — ова правна тековина ће у одсуству корективних чинилаца, највероватније убрзати ионако велики одлив високообразованих људи из наше земље.

Искуство Бугарске и Румуније показује да најчешће долазе образовани људи и раде послове испод нивоа својих квалификација. Понеко их назива — „Европљани у пола цене“.

Значајан удео у економији ЕУ чини сива економија тако да велики број радника никада и не покуша да оствари напред наведене слободе.

У оквиру овог поглавља занимљиво је да Србија има и додатну обавезу да „обезбеди кретање сопствених грађана по својој територији“ — укључујући и Косово и Метохију.

Пословно настањивање, слобода пружања услуга: заувар је уштинути и од сиротиње

Треће поглавље се зове Право пословног настањивања и слобода пружања услуга. Ово подразумева да земља кандидат мора обезбедити право пословног настањивања за држављане ЕУ и правна лица ЕУ у било којој земљи–чланици.

Поред тога, земља мора да обезбеди и слободу пружања прекограничних услуга. Иако се рекламна брошура ЕУ осврће само на поштанске услуге, у суштини се ради о свим услугама које суштински и свакодневно утичу на живот сваког појединца.

Да је живот нешто сложенији показује и недавни покушај (26. фебруара 2014) либерализације услуга железничког транспорта у ЕУ. Предлог реформи је садржавао и раздвајање оператера и управљача железничком мрежом. Француска и Немачка су блокирале реформу овог сектора, мада и од нечланица ЕУ траже да се придржавају оваквих прописа.

Што се тиче Пошта Србије, кључни захтев Евроуније јесте да се обезбеди приступ мрежи јавног поштанског оператера и елементима поштанске структуре за друге учеснике на тржишту. У процедури је већ доношење новог закона о поштанским услугама. Поштанске услуге чине око 0,5% БДП и око 1,2% запослених у земљи. Тржиште поштанских услуга у Србији вредно је око 250 милиона евра. Посрнулој ЕУ заувар је да од ове своте открњи колико било.

У овом светлу треба гледати планове да до 2016. године Пошта Србије постане акционарско друштво, за почетак у државном власништву.

evro--foto-acus-org_f

Капитал као бог, најслободнији од свих

Поглавље четири, Слобода кретања капитала, односи се на најмлађу од четири темељне слободе. Наиме,  до потпуне либерализације капитала дошло је тек 1990. године, ступањем на снагу Директиве Већа 88/361/EЕЗ.

Уговор о функционисању ЕУ у члану 63. изричито наводи: „забрањена су сва ограничења за проток капитала између држава чланица, те држава чланица и трећих земаља“ као и „забрањена су сва ограничења за платни промет који се одвија између држава чланица, те држава чланица и трећих земаља“

Слобода кретања капитала у ЕУ је широк појам. Није у питању само пренос новца преко границе. Појам обухвата прописе из подручја улагања, кредита, инвестиционих фондова, трговања хартијама од вредности, текућих рачуна, депозита, штедних рачуна, осигурања и преноса имовине. Препреке за стицање некретнина (земљиште, станови, …) морају бити уклоњене из националног законодавства. Правна тековина ЕУ такође садржи правила о прекограничним плаћањима и извршавању налога за пренос хартија од вредности. Део права се односи на борбу против прања новца и финансирања терориста.

Повредом слободе кретања капитала сматра се и понашање државе као регулатора у привредним субјектима у којима има власништво. Држава се мора понашати искључиво као власник и не сме се ауторитетом државне власти уплитати у доношење предузетничких одлука. Социјалне циљеве јавна власт може спроводити искључиво кроз јавне политике које су прошле кроз парламент.

Очигледно, суштина слободе капитала је неслобода за оне који га немају.

Крајњи циљ „реформи“ је промена власника над имовином, без обзира у којем облику се та имовина налази. Приватизација је одавно мантра ММФ–а и Светске банке.

Претпоставља се да је аргумент за приватизацију ефикасност. Међутим, врло обимна студија професора са Кембриџа а за потребе Конференције о трговини развоју, у организацији УН — нуди следећи закључак: „у друштвима која добро функционишу, и приватна и државна предузећа показују тенденцију да буду ефикасна; у друштвима која су корумпирана и функционишу лоше, исто важи и за приватна и државна предузећа.“ (Ноам Чомски. Снови и надања, Београд, 2013, стр. 95.)

Може се закључити да са ове четири европске слободе које смо овде разматрали, чланице Европске уније нису више државе већ економске јединице.

А новац? Новац се штампа у Франкфурту.


Извор: Фонд Стратешке Културе

Коментари

Један коментар на Избори и ЕУ – будућност у коју не верујемо

Оставите коментар

Оставите коментар на Избори и ЕУ – будућност у коју не верујемо

* Обавезна поља