Izbori i nasilje

Šta nam pokazuju izbori u Rusiji i Berlinu danas – juče je to bio referendum za izlazak Velike Britanije iz EU i izbori u Rimu, a sutra je to referendum u Republici Srpskoj? Zapadna ideologija se raspala.

Jedinstvena Rusija, to će reći Putin, ubedljivo je pobedila i ovog puta. Najzanimljiviji rezultat za mene je u maloj izlaznosti (oko 48%). To znači da su sankcije zapada, obaranje cene nafte, monetarni udari itd. dali rezultat i u Rusiji, u tom smislu što skoro 10% biračkog tela, koje ne spada u standardne apstinente, neće da glasa za Putina. Verovatno su istovremeno kritički nastrojeni prema vlasti zbog korupcije i drugih problema. Problem, i to nepremostivi problem za zapad, to će reći SAD, odnosno one koji vladaju tim sistemom, je u tome što, uprkos njihovom potencijalnom nepoverenju u Putina, ti birači neće da glasaju za političke glasnogovornike zapada. Svi takvi pro-zapadni predstavnici su načisto propali na izborima.

Dakle nezadovoljnih Putinom, ili bar vladajućom strankom, itekako ima u Rusiji, ali onih koji bi bili protiv Putina, ali za zadanu ideologiju – nema. I to direktno na liniji očuvanja države.

Zapadna ideologija, sada iz drugog ugla, ona koja je zasnovana na „poštovanju ljudskih prava“, „multikulturalnosti“, „multikonfesionalnosti“ itd., doživela je još jedan udarac na izborima u Berlinu, gde je Alternativa za Nemačku ponovo postigla dvocifreni rezultat. Ono što ideologe zapadne političke paradigme naročito treba da brine je činjenica da su i socijaldemokrate i demohrišćani u padu. Kao i to što u zbiru nemaju ni 40%. Drugim rečima, centralni politički spektrum ideja i ono što uživa daleko najveću promociju u medijima, nije više dovoljno ubedljivo građanima Nemačke. Naravno, videćemo kako će se sve odigrati za godinu dana na izborima za parlament Nemačke, ali tendencija je jasna.

Iz trećeg ugla, na izborima u Rimu, zapadna ideologija je doživela strahovit udarac, sada na talasu snažnog „antiestablišment“ osećanja građana Rima. Tamo je potpuno nepoznata mlađa žena pobedila kandidata premijerove opcije sa skoro dvostruko više osvojenih glasova. Biračima je očigledno bilo manje važno za koga glasaju, od toga protiv čega glasaju. I čim su dobili mogućnost da svoj bes ukupnim političkim stanjem iskažu, ujedinili su glasove u korist „novog lica“.

Sasvim suprotno globalističkoj ideologiji, nacionalno se kao odlučujući politički faktor, na velika vrata, vratilo na političku scenu Evrope referendumom u Velikoj Britaniji, gde su Englezi suštinski odlučili ishod. Upravo na osnovi nacionalnog samopoštovanja, za koje je vladajuća zapadna ideologija mislila da je relikt samo u brutalno vojno potčinjenim zemljama kojima vladaju.

Predstojeći referendum u Srpskoj, po svojoj političkoj suštini, temeljno dovodi u pitanje podrazumevajuću političku postavku zapada, koja kaže da „periferija“ ne može da bude subjekt uopšte. Dozvoljeno je da iskazuje političke stavove samo i isključivo po odobrenju zapada. Inače je to zabranjeno. Otuda, suština tog predstojećeg referenduma nije u „destabilizaciji“ BiH, nego u političkom osamostaljenju srpskog naroda od tutorstva modernih kolonizatora. Nije problem u tome kako u Ustavnom sudu glasaju predstavnici Bošnjaka, nego u tome što suštinski glavnu reč imaju stranci.

Naravno, u istoj meri u kojoj je potkopan politički skup ideja zapada-SAD, toliko se to isto događa i na ekonomskom polju, slabljenje uticaja neoliberalnih mantri u toj oblasti.

I tu sada dolazimo do paradoksa: što su izbori više fer, što su bliži nekom idealu demokratije, što je referendumsko izjašnjavanje građana dostupnije i sa više vremena za debatu – to su šanse zapadne ideologije da zaustave promene i sačuvaju svoju monolitnu-okamenjenu strukturu manje. U tim, makar iole fer uslovima, ta ideologija nema šanse i zato se povećavaju mogućnosti da zapad pribegne nasilju. Brutalnoj destabilizaciji.

Takav pristup nije naravno svuda moguć, ali svuda pokušavaju sa nasiljem. Pa dokle stignu. Ne samo što ta zapadna politička postavka ima nesavladive unutrašnje protivrečnosti, što je čini da je sve manje ubedljiva građanima veoma različitih država i društva, ona je ujedno i bezalternativna. Ne postoji „plan B“.

Oni bukvalno hoće da 1% ljudi vlada svetom. A već 10% je za njih potpuno neprihvatljivo.

Zato su pametni svi koji se pripremaju za period poraza te ideologije i njene političke prakse, a sumnjivi ili naivni svi koji govore o tome da je „najvažniji mir“. Na žalost cele planete, najvažnije je pripremiti se za borbu, sa nadom da će se sistem toliko raspasti unutar sebe da neće biti sposoban da nanese štetu kolosalnih razmera.

Ključna slabost te ideologije i političke prakse koja je sledi je u tome što ima mnogo protivnika. Izuzetno mnogo, veoma moćnih protivnika. Od većine građana same Amerike, preko Kine do Rusije. Koliko sutra, lako može da se dogodi da nemaju više oslonac ni u Francuskoj ni u Nemačkoj i celom jugu Evrope.

Smanjivanje verovatnoće da će nasilje uslediti postiže se jedinstvom u otporu i razumevanjem da se svako „pomirljivo“ rešenje, sa njihove strane, tumači samo kao slabost i poziv da isprovociraju nasilje.

Prevedeno na naš lokalni teren, to znači da danas treba na svaki način biti uz Republiku Srpsku, jasno i bez relativizacija. I to ne zbog hrabrosti, nego strogo racionalno.

Izvor: Fond Strateške Kulture