Iznenađenja i poruke britanskih izbora

Rezultati parlamentarnih izbora u Velikoj Britaniji, održani 7. maja, su iznenađenje i za pobednike i za poražene. Suprotno svim istraživanjima javnog mnjenja, čak i onima koje su radili pobednici, Konzervativna partija je pobedila sa apsolutnom većinom i sama će formirati novu britansku vladu. Ključno iznenađenje je, međutim, neverovatna pobeda Škotske nacionalne partije (SNP), koja je u Škotskoj osvojila skoro sva poslanička mesta. Pobednički konzervativci će tako vladati Britanijom kao engleska, a ne britanska stranka, pa bi se moglo desiti da su parlamentarni izbori i nagoveštaj kraja Ujedinjenog Kraljevstva. U Škotskoj ta vlada nema gotovo nikakav legitimitet i toliko veliko poverenje Škota dato za SNP je i jasna poruka da političke partije bazirane u Vestminsteru za njih nemaju značaja. Vlada Dejvida Kamerona bi mogla biti i poslednja vlada Ujedinjenog Kraljevstva.

Škotska nacionalna partija je pre pet godina imala samo šest mesta u parlamentu u Vestminsteru, a sada je od 58 poslaničkih mandata u Škotskoj osvojila 56. Među novim poslanicima SNP je i studentkinja Mairi Blejk, koja ima samo 20 godina i koja je sada najmlađi britanski poslanik još od 1667. godine. SNP je sada treća po snazi parlamentarna stranka u Vestminsteru. Pre najnovijih generalnih izbora SNP je izborio i apsolutnu većinu u parlamentu Škotske, a na inicijativu te stranke prošlog septembra je održan i referendum o nezavisnosti, na kome je mala većina glasala protiv. Hroničari tvrde da je upravo ta mala većina posle referenduma postala razočarana i shvatila da su obećanja tadašnjeg premijera Dejvida Kamerona bila obmana i sada su ti ljudi na parlamentarnim izborima glasali za SNP, koja se zalaže za nezavisnost. U Škotskoj je, pored SNP, ostao još samo jedan poslanik Liberal-demokratske partije i jedan iz Konzervativne stranke. Laburistička partija, čiji su centar i baza decenijama bili upravo u Škotskoj, prvi put nema ni jednog poslanika. Sve to je ključna promena na političkoj karti Velike Britanije, koja će, to je sasvim jasno, imati sudbinske posledice za Ujedinjeno Kraljevstvo. SNP je sada apsolutni gospodar političke Škotske, i u Edinburgu i u Londonu, i sa tolikim poverenjem novi referendum za nezavisnost Škotske verovatno neće biti ni potreban. Ovi izbori su ustvari bili ponovljeni referendum za nezavisnost Škotske.

TEŠKO OŠTEĆENI FARAŽ

To je izuzetno ozbiljna senka nad rezultatima britanskih izbora, a ni pobeda konzervativaca ne ostavlja mnogo prostora za veliko veselje. Donji dom parlamenta ima 650 poslanika i za većinu je formalno potrebno 326 mesta. Formalno zato što katolička partija Šin fejn, koja u Severnoj Irskoj ima četiri poslanika, bojkotuje britanski parlament i ne učestvuje u njegovom radu, što znači da je za stvarnu većinu potrebno 322 poslanička mesta. Konzervativci sada imaju 331 poslanika i, pošto će kao pobednici dati i spikera (predsednika) Donjeg doma, a on nema pravo da glasa, vladajuća većina je sa osam poslanika. To i nije komotna većina, i u britanskim parlamentarnim uslovima tako mala prednost obično rađa prilično nestabilnu vladu. Tako mala većina može lako da se u parlamentu istopi jer i unutar Konzervativne partije postoji najmanje trećina poslanika koja ne podržava politiku vladajuće partijske klike na čelu sa Kameronom. Drugim rečima, novoj vladi neće biti lako u parlamentu.

Pored škotskog čišćenja tradicionalnih britanskih političkih partija, rezultati izbora su u do sada najogoljenijoj formi razotkrili besmislenost, prevaziđenost i štetnost postojećeg izbornog sistema u Velikoj Britaniji. Nije reč o sistemu da prvi prolazi, nego o načinu formiranja izbornih jedinica. Sa granicama izbornih jedinica se uvek manipuliše i posle svakih izbora partija koja je pobednik i formira vladu menja te granice kako bi na narednim izborima imala prednost. Najveća žrtva tog sistema na ovim izborima je Partija za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP). Ta partija je u celoj Britaniji osvojila 13 odsto glasova, a dobila je samo jednog poslanika. UKIP je osvojio više glasova nego liberal-demokrate i SNP zajedno, a liberal-demokrate imaju osam, a SNP 56 poslanika. I to zbog sistema granica izbornih jedinica. Ili, na primer, konzervativci su osvojili 34 odsto glasova, i sa tim procentom dobili 331 poslanika. U procentima glasova oni su osvojili dva i po puta više od UKIP, a tri stotine puta više poslanika. Takav sistem ustvari dovodi u pitanje realnu zastupljenost britanskog glasačkog tela i volje glasača u parlamentu. Sastav Donjeg doma tako nije i verna slika volje glasača, što onda ruši njegovo demokratsko ustrojstvo.

Pored političkih gubitnika, na izborima su poražene i agencije za istraživanje javnog mnjenja. Sva istraživanja pre izbora su davala blagu prednost Laburističkoj partiji, od jednog do tri procenta, a, kada su počeli da stižu rezultati, nastao je pravi šok jer su istraživačke agencije promašile. Minulih pet godina Britanijom je vladala koaliciona vlada konzervativaca i liberal-demokrata na čelu sa koznervativcem Kameronom. Ta koaliciona vlada je postala veoma omražena u britanskoj javnosti i istraživanja su zaista odslikavala tu omraženost i prednost je davana laburistima.

PORAŽENI NA SVE STRANE

Predizborna kampanja je bila izuzetno prljava i negativna, to se retko viđa u Britaniji, i štampa je podržavala Dejvida Kamerona i predvodila tu negativnu kampanju. Kako se desilo da je većina javnosti promenila raspoloženje kada je trebalo da glasa, ostaje tajna. Nije jasno kako su u poslednji čas glasači napustili laburiste. Kameron je verovatno jedan od retkih omraženih premijera koji je dobio i drugi mandat. U tom svetlu trebalo bi ukazati da je na neki način među gubitnicima i popularni gradonačelnik Londona konzervativac Boris Džonson. Zbog raspoloženja javnosti i omraženosti prema Kameronu, Džonson je odlučio da se posle sedam godina vrati u parlament i ponovo je postao poslanik. Ideja je ustvari bila da zameni Kamerona na čelu konzervativaca jer se očekivalo da dožive izborni neuspeh, što, po pravilu, povlači smenu lidera, a onda bi tu bio popularni Džonson. Pravilo je, naime, da partijski lider mora da bude i poslanik, pa se zato Džonson i vratio u parlament. Desilo se, međutim, drugačije, pa bi se i Boris Džonson, uprkos partijskoj pobedi, mogao smatrati gubitnikom.

Naravno, najveći gubitnici su lideri poraženih stranaka. Lider laburista Ed Miliband je, što je i pravilo, podneo ostavku. Isto je uradio i lider najvećeg gubitnika liberal-demokratske partije Nik Kleg. Liberal-demokrate su do sada imale 56 poslanika, a sada samo šest. Izgleda da se sav bes javnosti prema dosadašnjoj koalicionoj vladi iskalio upravo na Niku Klegu, koji je bio zamenik premijera, a ne na dominantnom koalicionom partneru Kameronovim konzervativcima. Ostavku je podneo i lider UKIP Najdžel Faraž, koji nije uspeo da postane poslanik u Vestminsteru.

Britanski izbori su tako otvorili mnoga pitanja, i sasvim je sigurno da će vremenom doneti tektonske promene na domaćoj političkoj sceni. Promene u spoljnoj politici Britanije ne bi trebalo očekivati i zanimljivo je da spoljna politika nije bila tema ni jedne političke partije u predizbornoj kampanji. Ta praznina se tumači realnošću da britanska spoljna politika zavisi pre svega od Amerike, bez obzira ko bio na vlasti u Londonu, pa valjda zato i ne vredi o tome raspravljati.

Izvor: Novi Standard