Izvinjenja i pomirenja ili ko kome duguje?

Da izvinjenja ne završavaju neminovno u pomirenjima, nego postaju povod zaoštravanja već postojećih sukoba, pokazalo je obeležavanje dvadesete i sedamdesete godišnjice značajnih datuma u istoriji naroda na Zapadnom Balkanu. Usled brojnih lokalnih i međunarodnih političkih manipulacija, Srebrenica je poslužila kao detonator.

Premijer Srbije kamenovan je od Bošnjaka u Potočarima. Na hrvatskoj proslavi „Oluje“ nije se čulo izvinjenje Srbima prognanim iz zavičaja. U Prebilovcima nije bilo nikog od pozvanih hrvatskih i bošnjačkih zvaničnika. Dan kasnije hrvatski premijer je odbio predlog beogradskog kolege da se utvrdi datum zajedničke žalosti zbog svih žrtava.  “Ne ide nam nekako sa izvinjenjima i pomirenjima”, rekao je lider Srpske u Prebilovcima, iako je podržao ili nije osporavao mirovne inicijative premijera u matici.

A zašto nam ne ide ? Prema jedinstvenoj stručnoj oceni mirovnjaka i mirologa, nema izvinjenja i pomirenja ako se akteri ne vrate na početak priče. Kao što nema ratnih zločina bez rata, tako nema ni rata bez prethodnih političkog sukoba. U konkretnom BiH slučaju, neposredan uzrok građanskog rata, pa i zločina leži u muslimansko-hrvatskom negiranju suverenosti i ravnopravnosti srpskog naroda po vitalnom nacionalnom pitanju budućeg statusa BiH. Dakle, izvinjavanje bi moralo da prati uzročno-posledični lanac i počne sa druge strane zbog ponižavanja Srpskog naroda prvih 90-ih.

Prema savremenim studijama mira, ne bi, takođe, smela da se zanemari ni dalja prošlost fašističke NDH, u čijem programu za “konačno rješenje srpskog pitanja” je do `43. aktivno ili pasivno participirala većina muslimana. Pa čak ni daleko dalja prošlost osmanskog uništenja hrišćanske Kraljevine Bosne, vekovne okupacije zemlje i konverzija dela hrišćana na veru okupatora zbog ekonomskih i političkih privilegija.

To je, prema stručnjacima, najteži deo puta do pomirenja, a da je tako, svedoči činjenica da su se istoričari uprkos bratstvu-jedinstvu i zajedništvu i u socijalističkoj BiH sporili da li je osmanski period bio okupacija ili samo “turska uprava”.

Zatim, mirotvorci i mirolozi kažu da je, ma koliko to bilo teško, neophodno egzaktno utvrditi činjenice i “istinom doći do pomirenja”. Komunistička vlast je od 1945. u ime pomirenja i zajedničke budućnosti mnogo toga gurala pod tepih, proizvodila veštačke simetrije u nacionalnim žrtvama i zaslugama i glorifikovala primere međunacionalne solidarnosti. Aktuelne demokratske vlasti čine suprotno. Primer mladića Srđana Aleksića iz Trebinja, koji je ubijen od nacionalno svojih jer je zaštitio svoga druga Muslimana, dostojno je zabeležen kao jedinstven, iako sigurno nije bio jedini.

Dalje, struka kaže da posrednici ne mogu da budu istorijske ili savremene velike sile, opterećene vlastitim kolonizatorskim i neokolonizatorskim hipotetakama za koje se ni same nikom nisu izvinile. Pogotovo ako su još involvirane u lokalne sukobe, kao Holanđani koji dežurajući u demilitarizovanoj zoni niti su sprečili kaznene ekpedicije Nasera Orića po okolnim srpskim selima, niti su zaštitili muslimane u enklavi.

Pa onda, često se ističe Vili Brant, iako je tek izuzetak koji potvrđuje suprotno pravilo, a takvih kao on u BiH bi trebalo čak trojica. Političari generalno, sem izuzetni, u određenom periodu i posthumno, ne uživaju za života dugo i stabilno poverenje naroda. Pripisuju im se demagogija, nedoslednost i neiskrenost čak i kada se radi o izvinjenjima, pa nisu najbolji promotori pomirenja i mnogo je bolje da to ide odozdo. Majke Srebrenice sa majkama Bratunca koje su, takođe, vrlo brojne i majkama Vozuće koje u medijima i danas gledaju odrubljene glave svojih sinova, sigurno bi se najbolje razumele.

Napokon, u studijama mira uvek se ističe da izvinjenja ne vode pomirenju ako ne dolaze iznutra, spontano i postepeno nego su pod spoljnim pritiskom i spoljnim razlogom. Brisel pritiska Srbiju na izvinjenje Hrvatima i Bošnjacima jer je normalizacija odnosa sa susedima proglašena za uslov napredovanja ka EU. Ali, Hrvatima to ne treba jer su već tamo, a Bošnjaci su uvereni da su apsolutni pravednici kojima su svi krivi i dužni. Vašington, koji je od Alije “naručio” spektakularnu žrtvu od najmanje pet hiljada Muslimana kako bi animirao javno mnjenje za intervenciju i zato je i blokirao podršku avijacije holandskom bataljonu, hoće srpskim izvinjavanjem da zapečati sva dalja istraživanja o “genocidu u Srebrenici”.

Najbolje bi bilo da Bošnjaci, Hrvati i Srbi, i pre međusobnog izvinjavanja i mirenja, zajedno temeljito istraže ulogu “međunarodne zajednice” u izbijanju i dugom trajanju rata u BiH. Verovatno bi otkrili da se sve događalo po prastarom sistemu “Zavadi pa vladaj”.  Tako bi ne samo saznali celu istinu, nego bi se i lakše međusobno izmirili kada bi pravog krivca identifikovali u nekom četvrtom.

Izvor: Press RS