Janičar kao mesija

Upravo zahvaljujući činjenici da je Srbija pod kvislinško-medijskom okupacijom, nije nimalo teško dešifrovati šta se krije iza svakodnevnog upravljanja utiscima. Propaganda je do te mere bezočna da njeno odgonetanje ne zahteva veliki mentalni napor. Prosto rečeno, koga ovakvi mediji na sav glas hvale, ne može da valja.

Najnoviji primer su panegirici upućeni „geniju“ i „svetskom stručnjaku“Lazaru Krstiću (29), koji je ovih dana „stigao u Srbiju“ na poziv Državnog Dna da preuzme resor finansija.

Šta je plan ovog „genijalnog stručnjaka“, onako svežeg sa „konsultacija“ u trans-nacionalnoj firmi Mekinsi? Prema Kuriru: „Kao najveće probleme Srbije, Krstić u svom planu navodi nezaposlenost, poresku nedisciplinu, komplikovane procedure i korupciju. “ Tri od četiri problema tiču se naroda, a jedan države. Šta mislite šta je Krstiću prioritet? Dabome: „Kao jednu od prvih i najvažnijih [mera] mladi stručnjak predlaže zavođenje nulte poreske tolerancije, što znači da će svi morati da plaćaju sve poreze.“

Nema veze što gorenavedeni nezaposleni nemaju od čega da plate. Ili što i ono što se prikupi (a ubitačni PDV se prikuplja itekako efikasno) pojede gorenavedena korupcija. Srbi nekako žive uprkos činjenici da bi to, na osnovu zvaničnih ekonomskih statistika, trebalo biti nemoguće. Zato se dovede „stručnjak“ koji će iz kamena da iscedi krv. Ili, kako veli aga u pesmi: „Harač rajo, harač treba.“

Da bi slika navodnog plana izbavljenja bila potpuna, dodaje se da Krstić predlaže „formiranje posebnih kancelarija za brz i efikasan rad na izradi dokumentacije potrebne stranim investitorima“. Znači, još više birokrata na državnim jaslama, koji bi se izdržavali od tog silnog uteranog poreza, a „brze i efikasne procedure“ samo ako ste iz Fiata, Emirata ili nekog drugog osvedočenog „prijatelja“ Državnog Dna. Dok će „sirotinji raji“, ako su srećni, ostati dosadašnji šalterorizam.

Kritike koje će rodoljubivi mediji da upute Krstiću najverovatnije neće biti zasnovane na ekonomskoj neodrživosti njegovih predloga, nego će se baviti njime lično: mlad je, neiskusan, američki student. Ali nijedna od te tri stvari sama po sebi nije problem. Ako iko uspe da današnje raspamećeno srpstvo izvuče iz kaljuge, biće to mlađi ljudi koji nisu zadojeni samomržnjom. Političari i ekonomisti odgovorni za sunovrat Srbije su pokazali da dugogodišnje iskustvo u pogrešnim stvarima može da bude itekako štetno. A u Americi se zaista može naučiti mnogo toga korisnog. Problem je što je, barem na prvi pogled, novopečeni ministar omanuo u sva tri aspekta.

Prema biografskim podacima iz štampe, Krstić je posetio Ameriku 2001, u okviru programa SYLP (Serbia Youth Leadership Program, Program mladih lidera Srbije) koji vode osvedočeno srboljubivi Stejt department i ambasada u Beogradu. Dve godine kasnije, upisuje se na Jejl (Yale), univerzitet koji pohađa američka politička elita – ne toliko da bi tamo nešto naučila (Buš Mlađi je tamo diplomirao) nego da bi sklopila poznanstva sa budućim partnerima u oligarhiji koja upravlja SAD.

Na Jejlu, Krstić osniva „Asocijaciju evropskih studenata“ – ne srpskih, čak ni jugoslovenskih – i radi (kao student, za minimalac) u „Odeljenju za razvoj“. Ova mistična američka sintagma u stvari označava univerzitetsku birokratiju zaduženu za skupljanje donacija od države i nekadašnjih studenata (alumni). Možda otud potiče njegova opsesija porezima. U svakom slučaju, više je nego očigledno da je Krstiću namenjena uloga imperijalnog janičara. A nema nikakvih naznaka da se on tome usprotivio.

Lazar Krstić je već deset godina u Americi. I za tu celu deceniju nije ostavio skoro nikakav elektronski trag, osim jednog naučnog rada na kojem je sarađivao. Jednom je spomenut u režimskim medijima 2005, i to kada je kudio Srbiju što mu ne plaća školovanje. I to je to. Od „stručnog“ angažmana, jedino se priča – i to je nemoguće naći išta više od glasine sa B92 – da je 2009. učestvovao u „ekspertskom timu“ Mekinsija (McKinsey), masno plaćenog da napravi plan „restrukturisanja“ NIS.

Dakle, za sve ove godine, ni traga od rodoljublja, ali ni nekog naučnog, kulturnog ili poslovnog aranžmana. I kao student i kao diplomirani „konsultant“, Krstić je „ispod radara“ – dok nije odabran za ministra. Uzalud mu sva pamet, kada nije naučio ništa korisno. Čak štaviše, ako je suditi po ranije navedenim poreskim predlozima, njegovo znanje i iskustvo su demonstrativno štetni.

Da je Lazar obraćao malo više pažnje tokom svog američkog obrazovanja, naučio bi da država postoji kao nužno zlo, struktura stvorena da bi štitila Bogom-dana prava svojih stanovnika na život, slobodu i imovinu. To lepo piše u američkim osnivačkim dokumentima, koji su svima dostupni. Naučio bi i da je Amerika stvorena u poreskoj pobuni protiv Londona, i da bar na papiru, država ubira porez kako bi mogla da izvršava svoju osnovnu dužnost: zaštitu života i imovine građana.

Tu dužnost je Srbija, posle 5. oktobra 2000. godine, ne samo potpuno napustila već se njeni „lideri“ – od Vrhovnog Žutnika do Državnog Dna – time hvale kao svojim najvećim dostignućem. Srbija, dakle, već odavno nije država, nego kompradorska kleptokratija, koja stranim neprijateljima daje sve što od nje traže, a sopstvenom stanovništvu direktno ukida pravo na slobodu, imovinu i život.

Od čega taj narod da plaća namete o kojima Krstić sanja? I za šta – da plaća ogromnu parazitsku birokratiju koja samo smišlja načine da ga dodatno opljačka, ponizi, preumi i konačno zatre? Finansiranje takve vlasti je zločin, a ne rodoljubiva dužnost.

Ali ako već hoće da popuni budžet te i takve vampiroidne „države“, Krstiću bi bolje bilo da ukine jednostranu primenu SSP sa Briselom, za koju čak i režimski mediji priznaju da je posle skoro pet godina uništila srpsku privredu. Ali pošto je EUropstvo sveti gral Državnog Dna, nema teoretske šanse da se to desi. Sprečavanje stranaca da opljačkaju Srbiju? Iju, pa da mu neko iz Mekinsija – ili Stejt departmenta – zameri! Šta bi tek rekla bratija iz „Lobanja i kostiju“?

Srbi koji u Krstiću vide spasitelja  – ako ih uopšte ima, tj. ako sve ovo nije tek primer medijskog upravljanja utiscima – zaboravili su izgleda prethodnog „stručnjaka“ koji je tako došao da „uvede red“ u poreski sistem. Božidar „Boža Derikoža“ Đelić uveo je drakonski PDV, sa tetkinog kauča „zaradio“ vile i limuzine, i – otišao. Sada svoje „pošteno“ stečene milione troši opet kao „konsultant“ negde na Zapadu, Srbija je opljačkana, okupirana i ponižena, a medijsko-kvislinški kompleks narodu servira novog haračliju, koji se sad zove Lazar. A bolje bi mu pristajalo ime Smail-aga.

Izvor: Vaseljenska TV