Još o poseti Princa Čarlsa …

Zbijmo naše redove. Budimo čvrsti. 
Njih se naš narod ni najmanje ne tiče, pa se tako i ponašaju.
Za njih je ovo Afrika, a mi Crnci. 
Oni će pokušati da kupuju naše ljude i stvore razdor u našim redovima,
pa da nas potčine sebi

Đeneral Dragoljub Mihailović o Englezima 6. jula 1943. godine

NAJAVA POSETE PRINCA ČARLSA

Pre no što je princ Čarls posetio Srbiju, Džejms Ker Lindzi, stručnjak za Jugoistočnu Evropu sa Londonske škole za ekonomiju i političke nauke, dao je intervju „Svedoku“ u kome je jasno stavio do znanja koga Britanci u Srbiji podržavaju: “Predstojeći izbori bi mogli da stvore šansu za Srbiju da načini napredak u pregovorima o pristupanju EU./…/Uz pretpostavku da SNS ostvari veliku pobedu kako svi očekuju, postoji nada da će nova vlada biti formirana veoma brzo i da će zvaničnici moći vrlo brzo da se vrate ključnom pitanju pristupanja EU./…/Dugo se na vladu DS gledalo kao na liberalnu i reformističku. U stvarnosti, veoma malo konkretnog je učinjeno“.(1) Lepo i jasno reče Lindzi, za one koji umeju da čitaju: Vučić je veći izdajnik Srbstva od Borisa Tadića, i Velika Britanija to pozdravlja. Zato mu i ne pominju demokratiju u Srbiji, nego ga puštaju da vlada kao njihov gaulajter, kome je sve dozvoljeno i za koga nema nikakvih pravila (osim onog koje je proglasio čileanski „reformator“, Augusto Pinoče: “Za prijatelje sve, za neprijatelje zakon“). Lindzi je posetu princa Čarlsa najavio kao nadasve „kulturnu“, i uputio nas na činjenicu da ćemo se iznenaditi koliko on poznaje Balkan.

Saznali smo, takođe, da je princ više puta dolazio u naše krajeve: boravio je u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini 1993, pa opet 1996. godine (tada je dva puta bio u Tuđmanovoj „lijepoj njihovoj“)… Čik pogodite – koga je ovaj anglikanac, koji, kako tvrde tabloidi, mnogo „voli pravoslavlje“, podržavao u to doba? Pravoslavne Srbe, rimokatoličke Hrvate, muslimanske Bošnjake?

Princ Čarls je 1998, dok je trajala kriza na Kosmetu, posetio Makedoniju, a u jesen 1999, kad je NATO okupator zauzeo našu Svetu Zemlju, obišao svoje vojnike na toj teritoriji, pa 2004. i 2007. opet Bosnu i Hercegovinu, a sad ga evo u Hrvatskoj, Srbiji, na Kosmetu ( opet na okupiranom delu Srbije prema kome se ponaša kao prema nezavisnoj državi ) i ide u NATO Crnu Goru.

Tako se to radi. Tako se „obeležava teritorija“. Respect, bato! Zbog toga srbijanski političarčići šene pred njim, tako otmenim, tako moćnim, tako Čarlsom!

Potpisnik ovih redova je, svojevremeno, u knjizi „Put u Nigdinu“, pisao o dolasku „Rolingstounsa“, vitezova britanske krune, u Beograd (bilo je to 2007. godine), kao svojevrsnom uvođenju u tajnu Evrope bez Hrista, te, po Svetom Nikolaju Žičkom, „Bele Demonije“: „Zato koncert „Stounsa” nije obični muzički spektakl, nego simvol inicijacije u svet u kome luciferijanstvo postaje ideologija establišmenta. „Čini ono što hoćeš i neka ti to bude jedini zakon”, objavio je Alister Krouli na početku HH veka. A „Stounsi” su to prepevali u pesmi „Simpatija za đavola”, u kojoj se otac laži predstavlja kao neko bogat i sa ukusom, koji traži da mu se ukaže „dolično” poštovanje“. (2)

Zatim nas je, 2014, posetila Trilaterala, čijim gazdama su podnošeni izveštaji od strane lokalnih političkih (ne)moćnika – dokle se stiglo u porobljavanju domorodaca sa ovih prostora. Dolazak princa Čarlsa ove, 2016, nastavak je inicijacije u nebitije, čiji je cilj da nestanemo u ništavilu luciferijanske angloameričke imperije koja počiva na Sitiju i Vol Stritu

I BI POSETA

Poseta princa Čarlsa Srbiji dočekana je sa velikim entuzijazmom: Dačić je usklikivao s ljubavlju kako će naši odnosi s Velikom Britanijom biti kao nekad, vrh SPC je uživao u izjavi da će princ (za koga, ponavljamo, kažu da je „naklonjen“ pravoslavnom hrišćanstvu) pomagati izgradnju hrama Svetog Save, zbog čega je, svečano, u prvoj, „najasketskijoj“ sedmici Časnog posta, primljen na rakijicu u manastir Kovilj, u društvu tri episkopa, kao što je 2009. Džozef Bajden primljen u Dečane s tvrdnjom da se poseta američkog šiptarofila i srbofoba ostvaruje na osnovu „tradicionalnog hrišćanskog gostoljublja“ Srba(3). Ni princ Čarls nije ostao dužan: u Skupštini Srbije – onoj što nas je, Vučićevom većinom, uvukla u NATO, čiju je bazu na okupiranom Kosmetu princ Čarls posetio odmah posle Beograda (4), govorio je malo na srbskom jeziku, pa je, u „jugosfernom“ kontekstu, pominjao Ivu Andrića i njegovu priču o mostovima između ljudi i naroda, i, naravno, Svetog vladiku Nikolaja, koji je, kao jeromonah, prvi pravoslavni kome je dozvoljeno da govori u katedrali Svetog Pavla u Londonu, srcu anglikanstva, čija je poglavarka njegova majka, kraljica Elizabeta.(5) A NATO levičarka (levičari su, valjda, bar su bili oni starinski, protiv zastarelih i reakcionarnih ustanova kakva je monarhija?) Dubravka Stojanović ga je vodila u šetnju Kalemegdanom. (6)

Ah, ah, sheer poetry…

U takvim situacijama, makar nekima princ Čarls i bio simpatičan, nije zgoreg da se posetimo da je on čovek koji – po „opisu radnog mesta“ – živi i dela za interese državne tvorevine čije je krune naslednik. A ta država je, najmanje dva veka, protiv svih vitalnih interesa Srbije i Srba.    

I to samo zato što su Srbi Englezima uvek bili „mali Rusi“,  koje treba svesti na beznačajni faktor na balkanskom prostoru.

PORUKE PROFESORA ŽIVOJINOVIĆA

Da preskočimo 19. vek, kad je Velika Britanija svim silama radila na tome da mrtvačka Otomanska imperija vlada i dalje, da se pravoslavni – na čelu sa Srbima – ne bi oslobodili, i da ne bi sklopili savez sa Rusijom. Setimo se britanske uloge u Prvom svetskom ratu, koju je precizno opisao naš veliki istoričar Dragoljub Živojinović, izloživši prethodno sve potrebne dokaze u svojoj knjizi o Solunskom frontu, „Nevoljni ratnici“: “Englezi su sve drugo bili samo ne prijatelji Srbije. Dakle, nikada prijatelji. Naprotiv, Srbe organski ne vole, ni njihovo javno mnjenje ni njihov establišment. O nama su te 1914. pisali najgore, govorili najružnije. Nije bilo ni dnevnog lista, gotovo ni političara ni generala iole naklonjenog Srbima. Tako su pisali i prema nama se odnosili još od 1903. godine. U našoj najtragičnijoj situaciji vodili su hajku protiv Srbije, otvoreno su je i u najtragičnijim trenucima ucenjivali i optuživali za početak Prvog svetskog rata. Da je svetska klanica upravo nastala zbog nas./…/ Na Solunskom frontu nalazila se i jedna ruska brigada koju je car Nikolaj poslao u pomoć srpskoj vojsci. Englezima je ta brigada strašno smetala, neprijateljski se prema njoj odnosila. Njeni generali smatrali su je pretnjom njihovim interesima. Nisu se smirili sve dok nisu izdejstvovali njeno uklanjanje sa Solunskog fronta. Tu rusku brigadu poslali su čak na istok Grčke kako ne bi imala bilo kakav kontakt sa srpskom vojskom./…/ Britanci su krenuli sa najpodlijim ucenama. U najtežem trenutku tražili smo od njih finansijsku pomoć od 800 hiljada funti u vidu kredita za obnovu naoružanja, lekova i sanitetskog materijala. Odgovorili su ucenom – dobićete zajam pod uslovom da se odreknete svoje teritorije u istočnoj Makedoniji u korist Bugara. Taj dokument prvi sam otkrio u svetu./…/ Ne samo da su hladno odbacivali sve naše molbe za vojnom pomoći, već su iza leđa radili na slabljenju naših položaja. Odustali su od solunskog iskrcavanja. Odustali su od obezbeđenja koridora Niš-Solun, a potom dozvolili Bugarima da prekinu taj koridor, srušivši tako i poslednju nadu spasa za srpsku vojsku i srpski narod.

Kaznili su tako podmuklo Srbiju na najsuroviji način onemogućivši joj čak priliv lekova i hrane. A kada im je Nikola Pašić u očaju odgovorio da će srpska vojska položiti oružje i kapitulirati, u Engleskoj je krenula nova lavina uvreda na račun Srba. Posle toga Pašić je konačno shvatio da je Srbija ostala sama./…/ Po dolasku srpske vojske i izbeglica na albansko more, tek je krenulo kažnjavanje. Grčki kralj Konstantin bio je antisrbin koga su do poslednjeg trenutka podržavali Englezi. I, taman kada su Francuzi posle mnogo igrarija pristali na prebacivanje Srba na Krf, stiglo je najšokantnije iznenađenje. Grčka vlada zabranila je ulazak srpske vojske na njenu teritoriju a samim tim i prebacivanje našeg naroda na Krf. Tek kada je ruski car Nikolaj oštro pripretio da će sklopiti separatni mir sa Nemcima, slomljen je engleski otpor, a Francuzi nisu više Grke ni pitali. No, ni tada Englezi nisu poslali svoje brodove. I to je bila jedna od njihovih ucena/…/ Njeni generali tokom čitave 1916. godine slali su u London najružnije izveštaje o srpskoj vojsci, nazivali je najpogrdnijim imenima. Engleski generali neprestano su radili protiv Srbije i na Solunskom frontu. Minirali su svako kretanje u ofanzivu, svaki pokušaj napada na neprijatelja. Stalno su ucenjivali i pretili da će povući svoje trupe. Tokom čitave 1917. godine neprestano su radili iza leđa Srbiji. Radili na očuvanju Austrijske monarhije, podržavali Italijane oko Dalmacije i Istre, podstrekavali Rumune da uzmu Banat, Bugare da uzmu srpske teritorije severno od Makedonije. A kada je Rusija izašla iz rata, izgledalo je da Srbiji nema spasa. No, tada je došlo do francuskog zaokreta. Na čelu njene vojske dolaze odlični poznavaoci balkanskih prilika Klemanso, Giom i Depere i ishod je bio poznat.“(7)

Toliko o britanskim „saveznicima“ 1914-1918. godine.

IZMEĐU DVA RATA I U RATU

Između dva svetska rata, Velika Britanija je nastavila  srbomrzačku politiku, zasnivajući je, između ostalog, na stavovima jednog od svojih intelektualnih lumena, Sitona – Votsona, koji je smatrao da su Hrvati pravi EUROPEJCI, što treba da dominiraju Jugoslavijom. O Sitonu – Votsonu i njegovom kroatofilstvu u svojoj dragocenoj knjizi „Duh samoporicanja“ pisao je Milo Lompar.(8)

Profesor Lompar nas podseća da je prestolonaslednik Aleksandar morao da ubeđuje ovog „prijatelja Jugoslavije“ da Srbija ne namerava da bude ruska provincija. Još 1913. taj „džentlmen“ kaže da bi „trijumf velikosrpske ideje značio trijumf istočne nad zapadnom kulturom“. Drugom prilikom je dodao da  je to „jedan rezultat kojim bih ja, kao neko ko veruje u zapadnu kulturu, bio duboko ožalošćen“.

Godine 1944, srbski pravnik i političar Mihailo Konstantinović je razgovarao s dotičnim Sitonom-Votsonom: „Nekako smo došli dotle da je on rekao kako je Jugoslavija bila srpska i pošto su Srbi imali birokraciju, oni su sve bili zaposeli. Ja sam to jedva dočekao i onda počeo da se obračunavam sa tim ’vestima ni od kuda’. Izneo sam mu podatak (carine, željeznice, Državna hipotekarna banka, maturanti, učitelji, putevi novi, itd. itd.) iz čega se videlo da je Jugoslavija bila više iskorišćavana od Hrvata i Slovenaca nego od Srba.“

Nije razuverio Sitona – Votsona. Znao je on to, ali je mrzeo Srbe.

Zar je onda slučajno što su između dva rata Englezi uvek bili na strani Hrvata i što su naterali kneza Pavla da 1939. godine stvori Banovinu Hrvatsku, koja je postala osnova ustaške NDH? Zar je slučajno što su nas baš iz Londona gurali u 27. mart 1941, znajući da nam neće i ne mogu pomoći? Baš zato mi danas, ako imamo imalo mozga, u 27. martu moramo da, kako kaže Zoran Čvorović, pažljivo razlikujemo britanske pare date njihovim agentima među Srbima od našeg narodnog etosa, koji je ustao protiv pakta sa Hitlerom, ne očekujući ništa osim elementarnog poštenja za koje „naši“ britanski „saveznici“ nikad nisu bili sposobni.

Zar je onda slučajno što je Ante Pavelić, kako je otkrila Smilja Avramov, bio britanski agent?(9)

Britanski istoričar Gaj Volters je jasan – Britanci i Amerikanci su, posle rata, štitili Pavelića, i omogućili mu da pobegne pred licem pravde.(10)

SLUČAJ DRAGIŠE VASIĆA

Možda je neko zaboravio, ali ja nisam – veliki srbski rodoljub, heroj iz balkanskih i Prvog svetskog rata, jedan od osnivača Srpskog kulturnog kluba i jedan od onih koji nisu, 1941, pobegli u London, nego se pridružio đeneralu Draži u borbi protiv okupatora i 1945. poginuo od ustaša (Dragiša Vasić, pogodili ste!) za vreme rata svima je govorio šta misli o Englezima. Među uzrocima njegovog sukoba sa Stevanom Moljevićem, drugim ravnogorskim intelektualcem, bio je upravo Vasićev stav prema Londonu. Kada je, u Crnoj Gori 1942, pokrenut list „Ravna Gora“, Moljević, anglofil, hteo je da jedan broj posveti Englezima kao saveznicima Jugoslavije. Vasić kaže: “Ja sam se tome odlučno suprotstavio. Objašnjavao sam da Engleze smatram grobarima našeg naroda i da ih zbog toga mrzim do te mere da ću, u oslobođenoj zemlji, svim silama nastojati da osnujem katedru na kojoj će se negovati i izučavati mržnja prema Englezima. Isto tako, rekao sam mu da ću sve male narode nastojati da angažujem u borbi protiv njih. /…/Dok ja činim napore da nađemo zajednički jezik sa Rusijom i pokušavam da nam obezbedim njenu podršku, Moljević smatra i tvrdi da nam je oslonac na Engleze i Amerikance više nego dovoljan, pa prema tome da je moj posao jalov i štetan.“(11)

Zato su Englezi svim silama nastojali da uklone Vasića iz Dražine okoline, u čemu su i uspeli. Njihov pukovnik Bejli o tome javlja pretpostavljenima: “Vasić je odbio da promeni svoju politiku, i kao rezultat dolazećih razlika sa Mihailovićem, mi smo bili u stanju da osiguramo njegovo udaljavanje rano ovog leta./…/On nije opasan i ja mislim da on može da bude izbrisan kao budući politički faktor.“(11)

I onda su Englezi odgurnuli Dražu i bacili nas u naručje Broza.

ČERČIL I SRBI

Pre svega, nikad se ne sme zaboraviti da je Čerčil ustoličio Tita, uništitelja srbskog naroda. Naš veliki istoriosof, Marko S. Marković, u svojoj knjizi „Na smrt osuđeni“, vidi duboku unutrašnju logiku u Čerčilovom postupku. „Najveći Englez svih vremena“ (takvim su ga proglasili sami Englezi) nije slučajno okrenuo leđa kralju Petru Drugom i đeneralu Mihailoviću, nego je postupio u skladu sa vekovnom politikom rimokatoličko-protestanskog Zapada prema pravoslavnom Istoku. Jer, Vatikan i London su „so soli“ protivpravoslavne zapadne mržnje prema nama. Evo šta o tome kaže Marković: „Mi polazimo od pretpostavke da je osnovni pokretač Čerčilove politike prema nama bio strah i to strah od Slovena uopšte, a od pravoslavnih Slovena napose, strah od slovenske genijalnosti, vitalnosti i žilavosti. U tome kompleksu srpski narod je bio izabrana žrtva Čerčilove diskriminacije ne samo kao slovenski i pravoslavni narod nego kao izvanredan i gotovo izazivački primer životne sposobnosti Slovena. Na prvi pogled može izgledati smešna i besmislena sama pomisao da bi premijer moćne Britanske imperije mogao strahovati od Srba. Ali nije tu reč o nekoj političkoj, još manje strateškoj opasnosti. Čerčilu, umnom čoveku, bilo je dobro poznato da su Srbi anglosaksonski prijatelj i da nikako ne mogu ugrožavati Zapad. Nešto je drugo bilo posredi. Srpski narod mu nije smetao kao protivnik Zapada nego baš zbog toga što je za neverovatno kratko vreme dostigao Zapad. Za nepuni vek, Srbi su u kulturnom smislu postali ravni starim narodima Zapada, dali pisce, naučnike, istoričare i umetnike koji su mogli da se mere sa zapadnim, a uz to pokazali veliku državotvornu veštinu i besprimernu borbenost. U Prvom svetskom ratu Srbi su izgubili otprilike jednu četvrtinu svoga stanovništva, a u Drugom jednu petinu, pa su oba puta zadivili svet svojom neustrašivom borbom, a između dva rata još više napredovali. Kao takav, srpski narod je u Čerčilovim očima morao biti otelovljenje slovenske opasnosti, živi dokaz da zapadni narodi ne mogu biti mirni i bezbrižni dokle god postoji ma i jedan slovenski narod slobodan.“(12)

A netrpeljivost koju je Samjuel Hantington definisao kao „sukob civilizacija“ potiče odavno. Marković citira Dostojevskog koji je tvrdio da su ljudi Zapada pravoslavne Ruse i ostale Slovene uvek doživljavali kao „tuđince svoje civilizacije, došljake, samozvance“.

Zapad nikad neće pristati da učestvujemo u izgradnji njihove civilizacije jer taj isti Zapad živi od pljačke i nasilja nad drugima i drugačijima od sebe. Zato nije čudno što tek sada postajemo svesni zbog čega su Koča Popović i Vladimir Velebit u Titovo ime sklapali sporazum sa NATO-om, zašto je Tito dobijao prijem kod kraljice Elizabete i američku vojnu pomoć, i zašto niko na Zapadu nije hteo da čuje vapaje progonjenih pod Brozovom diktaturom. Nije čudo ni to što su nas Angloamerikanci bombardovali 1995. i 1999. godine, kao što su to činili i 1944, niti nas iznenađuje što nas je Dejvid Gompert, ekspert Saveta za međunarodne odnose, nazivao „virusom koji treba uništiti“, i što smo u Hagu optuženi za sva zla ovoga sveta…  

Sve je to moglo da se sluti krajem Drugog svetskog rata, kada je Čerčil odlučio da nam nametne Broza kao vođu. Naravno, zato je „simpatično-simptomatični“ princ Čarls prilikom govora u Skupštini Srbije „zaboravio“ da pomene da je Vladika Nikolaj bio najdublje razočaran u britansku podršku Brozu i sramno okretanje leđa đeneralu Mihailoviću i Srbima. Kao što je „zaboravio“ i da je Kosmet, na kome je posetio NATO okupatorsku vojsku, sastavni deo Srbije. Ali, Srbi to ne zaboravljaju, bez obzira na britanskog„mandžurijskog kandidata“ Vučića & glasačku mu mašineriju.    

A potpisnik ovih redova, pljujući, makar verbalno, u njuške poput Čerčilove, Tonija Blera i Pedija Ešdauna, ponavlja, sa tragičnim Dragišom Vasićem, sa njegove katedre visoko uzdignute u našem istorijskom pamćenju: “Žari, pali, udbinski dizdare, red će doći i na tvoju kulu.“    

_______________________________________

UPUTNICE:

1. Džejms Ker Lindzi: Srbija bolja pod SNS-om nego DS-om, Svedok“, 8. mart 2016, str. 16-17

2. http://borbazaveru.info/content/view/958/52/            3.http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:595987-Princ-Carls-i-Kamila-u-poseti-manastiru-Kovilj 

4.http://www.telegraf.rs/vesti/politika/2054768-princ-od-velsa-posetio-komandu-nato-snaga-na-kosovu-foto                                             5.http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/Politika/2248837/Princ+Čarls%3A+Velika+Britanija+podržava+mir+u+regionu.html

6.http://www.telegraf.rs/vesti/politika/2049305-iznenadili-beogradjane-princ-carls-i-kamila-prosetali-kalemegdanom-i-ucili-srpsku-istoriju-foto                                                                                               7.http://www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/engleska-nikad-nije-bila-prijatel-srbije/                                  8.Milo Lompar, Duh samoporicanja, Catena mundi, Beograd, 2015.

9.http://www.intermagazin.rs/sramota-nasa-deca-u-skolama-ne-smeju-da-uce-o-zlocinima-nad-srbima/

10. http://globus.jutarnji.hr/svijet/churchill-je-spasio-pavelica

11. Dr Kosta Nikolić: Nacionalno – politički rad Dragiše Vasića u Drugom svetskom ratu, Život i delo Dragiše Vasića, Muzej rudničko – takovskog kraja, Gornji Milanovac, 2008, str. 149, 150

12. Marko S. Marković, Na smrt osuđeni/Srpski narod od kralja Aleksandra do Brozovog dolaska na vlast, Hrišćanska misao, Beograd, 2004, str. 125

Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari

2 Komentara na Još o poseti Princa Čarlsa …