„Južni tok“ u epicentru energetskog rata

Dugo očekivani početak izgradnje srpskog dela gasovoda “Južni tok” simbolički je podvukao crtu nad višegodišnjim diskusijama oko realizacije ovog projekta i položaja Srbije u njemu. Nesolidnim su se pokazale pesimističke prognoze onih koji su govorili o nesposobnosti strana da sprovedu realizuciju projekta u praksu, iz različitih razloga (finansijskih, geopolitičkih ili ekonomskih). Temelje za takve prognoze davao je značajan zaostatak u radovima na “Južnom toku”, još od 2008. godine kada su usaglašeni parametri. Za to vreme Srbije je doživela više promena vlada i vladajućih garnitura na vlasti, a u EU (glavnom oponentu projekta) nastala je finansijsko-ekonomska kriza, a tokom poslednjih nekoliko meseci pojavila se i u srpskoj vladi nova opozicija po pitanju energetske saradnje sa Rusijom, koju predvodi ministar energetike, gospođa Zorana Mihailović – Milanović.

Da navedemo samo spisak glavnih događaja u okviru realizacije srpskog “dela” projekta “Južni tok”, koji svedoče o nesumnjivom ubrzanju događaja upravo u poslednje dve godine:

U novembru 2011. godine u Srbiji je svečano pušten u rad prvi objekat “Južnog toka” – skladište podzemnog gasa “Banatski Dvor”, koje je po ocenama stručnjaka, treće skladište po veličini u jugoistočnoj Evropi. Nešto manje od godinu dana posle toga – u oktobru 2012. godine, doneta je konačna odluka o investiranju izgradnje srpskog dela gasovoda. Narodna Skupština Republike Srbije potom je u februaru 2013. godine dodelila projektu specijalan status, a mesec kasnije, u martu iste godine, Rusija i Srbija su potpisale dugoročni desetogodišnji ugovor o snabdevanju Srbije ruskim gasom u obimu od 1,5 milijardi kubnih metara gasa na dan. Transport prirodnog gasa obavljaće se po postojećoj maršruti, a u budućnosti – gasovodom “Južni tok”. Ovaj obim isporuka izračunat je na osnovu isporuka ruskog gasa Srbiji tokom 2012. godine (on je iznosio 1.5 kubnih milijardi metara gasa).[1] Neposredna korist od projekta “Južni tok” iznosi dve milijarde evra direktnih investicija i više od 300 miliona eura tranzitnog plaćanja svake godine. Pored toga, izgradnja gasovoda će omogućiti upošljavanje u ovom ili onom vidu, oko 100 hiljada radnika – što predstavlja veliku cifru za srpsko društvo koje preživljava ogromnu socijalno-ekonomsku krizu. Tako da reči Premijera Ivice Dačića “da se može reći da je Srbija prvi put za poslednjih 40 godina učinila nešto krupno” ne izgledaju kao preterivanje.[2] Isto važi  i za njegovo konstatovanje činjenice da se “radi o jednom od najkrupnijih investicionih projekata u Srbiji za poslednjih nekoliko desetleća”.[3]

Međutim, imajući u vidu promenjivost političke klime na Balkanu i u Evropi u celini – još je preuranjeno reći da je stavljena tačka na borbu oko “Južnog toka”. I ovde ključnu ulogu može da odigra zloglasni “faktor Kosova” – upravo uključivanje teritorije ove samoproglašene države u infrastrukturu srpskog dela gasovoda. To će omogućiti da se stvore temelji za realno  – a ne “probriselsko” – poboljšanje srpsko-albanskih odnosa, poboljšanje pozicije kosmetskih Srba (i finansijske i ekonomske), iznalaženje zajedničkih tačaka između Beograda i Prištine bez pozivanja na pitanje statusa i više nego sumnjive perspektive o prijemu Srbije u EU.

Dok vlasti na Kosovu energično odbijaju da potvrde informaciju o početku pregovora o prolasku gasovoda “Južni tok” preko teritorije pokrajine, šef “MIP-a Kosova” Enver Hodžaj požurio je da izjavi da Priština “ne namerava” da učestvuje u projektu. Međutim, dolazak “Južnog toka” i pratećih ruskih investicija na Kosovu, uopšte ne izgleda nerealan. Treba napomenuti da je takva mogućnost prethodno već razmatrana pre samoproglašenja nezavisnosti Kosova – kada je u novembru 2006. godine u Moskvu na konsultacije u Državnu Dumu i MIP Rusije došao tadašnji šef prelazne vlade na Kosovu Agim Čeku. Po informacijama kojima raspolažemo, tada je ruska strana predložila Prištini projekat usmerenja na Kosmet investicija u iznosu od 200 miliona dolara – razume se uz poštovanje određenih političkih uslova. Dato pitanje tada nije dalje razvijano usled momentalne dreke iz Vašingtona – za koji je saradnja Beograda, Prištine i Moskve u finansijskoj i energetskoj sferi predstavljala svojevrstan košmaran san.

Danas je tu ulogu SAD na Kosmetu, umnogome preuzela EU. Međutim, razmera njihovog uticaja nije uporediva. EU ne raspolaže ni sredstvima, ni potrebnom političkom voljom, da za kosovare reši problem Kosmeta. Nije slučajno da glavne investicije u pokrajinu dolaze od zemalja (koje predvodi Turska) koje nisu članice EU. A Turska je sa svoje strane aktivan učesnik u ruskim energetskim projektima, uključujući i sami “Južni tok”. Turska vlada je još u decembru 2011. godine donela odgovarajuću odluku o izdavanju dozvole za izgradnju gasoovoda “Južni tok” u izuzetno ekskluzivnoj ekonomskoj zoni Turske u Crnom moru.[4]’

No, ako su konkretno na Kosovu, SAD izgleda oslabile svoj uticaj, a politiku Evropske Unije ne odlikuje niti odlučnost, niti promišljenost – na frontu globalnog energetskog rata Amerikanci ne nameravaju da ustuknu. Po tom pitanju američki kurs ima jasan kontinuitet nezavisno od ličnosti sledećeg stanara Bele kuće ili partijske “obojenosti” Kongresa. Pored toga, Vašington tradicionalno upisuje enrgetske probleme i perspektive Balkana u širi geopolitički kontekst. U kontekstu tekuće energetske borbe, nije suvišno pomenuti indikativnu posetu Ašhabadu Roberta Blejka, tadašnjeg pomoćnika Državnog sekretara SAD, koja je održana još u februaru 2011. godine. On je pozvao Turkmenistan da snabdeva sirovinama gasovod Nabuccokoji potencira EU i istovremeno je započeo forsiranje još jednog globalnog gasnog projekta –  TAPI– čiji su učesnici Turkmenistan, Avganistan, Pakistan i Indija. “Projekat će služiti našim zajedničkim ciljevima – integraciji Centralne i Južne Azije” – istakao je Robert Blejk, podvukavši da “Centralna Azija leži na kritički važnoj strateškoj raskrsnici koja povezuje Avganistan, Kinu, Rusiju i Iran. Zbog toga SAD žele da rašire uzajamni uticaj i saradnju sa tim važnim regionom”.[5] Karakteristično je da je ovako postavljeno pitanje praktično sahranilo projekat EU Nabucco. Uostalom, u istočnom pravcu zatvoreni projekat TAPIpodriva sirovinsku bazu zaNabucco. U svakom slučaju, prvi zavareni šav na srpskom delu projekta “Južni tok” zatvara jednu stranicu “energetskih ratova”, istovremeno otvarajući njihovo novo poglavlje.

Izvor: Fond Strateške kulture