Када ће Русија престати да губи политичке битке?!

Западна група за подршку“ је наступила отворено: влада је почела  да предузимаче плаши повећањем пореза (кривицом „злог Путина“ и због санкција, за који је разлог његова политика), Силуанов је пензионерима објаснио да је део њихових пензија који се формира одузимањем једног дела званичне основице за пензије (до 6%), а за шта је пензионерима законом дато право да њиме могу да располажу на различите начине – тзв.“уштеђене пензије“,  неповратно баченна Крим, те их за сада неће ни примати, Набиулина је почела да повећава стопе баш у тренутку када је индустрија тек „почела да дише“, па је чак  и Кудрин, незванични руководилац „западњака“ и, по потреби, лични Путинов пријатељ, запажен када  је рекао да ће због санкција народ  изгубити двадесетак процената од плате…   

Русија губи политичке игре. То уопште није случајно. Почетком 90-тих проблем вођства наше државе је био у губљењу идентитета, па је као најједноставније решење изабран „западни“ – онај који одговара зацртаној идеологији западног глобалног пројекта. Мука је само што је та идеологија створена у „слободи“ која се подразумева као право сваке јединке да самостално бира за себе шта је то што чини основу свих вредности. Али се притом као механизам социјалне стабилности користи закон.

Такав прилаз је у основи супротан нашем јер се он код нас заснива на традиционалним (библијским) вредностима, савести и моралу (очигледно је да у западном друштву, које је у потпуности засновано на „слободи“, никаквог морала не може да буде), у коме су друштвени интереси увек били ништа мање важни (ако не и много више) од приватних и у коме је правда увек била изнад закона. Као резултат смо добили најжешћи могући социјални раскид који је довео до уништења свих механизама саморегулације друштва и економског развоја земље. Они људи који су прихватили западни систем вредности нису могли а да не виде да друштво то не прихвата, те према томе никако нису могли своју будућност да везују за Русију. А то је, са своје стране, довело до њихове потребе да уништавају све што могу, све чега се дотакну.

Класичан пример представља приватизација, у оквиру које се група прозападних чиновника и њихових саветника, углавном америчких, бавила потпуним уништењем совјетске економије, черупајући оно што није могло да се уништи. Док сам радио, нисам успео да пронађем ниједан пример да су приватизациони чиновници поштовали макар само правила која су сами поставили – без обзира што су их они писали, чак и ако су често била супротна важећем законодавству.

ШТА САД ДА СЕ РАДИ?

Да приметимо и да у том смислу постоји невероватна противречност између оног што осећа руско друштво и што осећа западно. За наше друштво свака прича о „правима акционара Јукоса“ представља бунцање јер је комплетна имовина Јукоса још у старту покрадена. А људи који су стекли – апсолутно сигурно – украдену ствар немају баш никаквог права на њу. Позивања на „закон“ ту немају баш никаквог смисла јер је тај исти закон већ толико пута до сада се мења нагоре из политичких разлога, при чему увек у корист Запада. Изузетак је баш „предмет Јукос“, у коме је, макар и делимично, правда поштована. А то значи, како на то гледа руски човек, да су напади на „предмет Јукос“ само ко зна који пут доказали дубоко неправедан и отворено русофобски прилаз Запада према свему што се односи на Русију. Или, ако се то колико-толико уопшти, почетком 90-тих је, када је прављен цивилизацијски избор за будућност наше земље, учињена озбиљна грешка.

Али ту се поставља питање: шта сад да се ради? Кад је генерација којој су објаснили да у природи не постоји другачији избор већ стасала. А како она сама не би открила да избор ипак постоји, њој су одузели право образовање и могућност за лични развој. Како данас да се раскину оне хиљаде веза које су нас повезале са западним идеолошким системом када у Русији постоји не неколико стотина хиљада, већ неколико милиона људи који су сасвим прожети тим истим западним моделом постојања. Шта да се ради?

Питање је довољно компликовано, али је, срећом, њега почео да решава сам Запад. Ствар је у томе да је свој комад колача у оквиру доношења „правилног“ цивилизацијског избора Русија добила у могућности да енергенте продаје по врло високим ценама. Али сада, када је економски модел Запада при крају, од нас – уосталом и од свих који не спадају у базичне територије Западног глобалног пројекта – тај комадић колача хоће да одузму. Али то ствара не само масу проблема већ и масу могућности.

Хајде да погледамо истини у очи: кидисање на Путина се не врши зато што је он лично лош. Путин је преко таласа западног цивилизацијског океана руски брод водио сасвим добро, и само је желео да у оквиру западног света Русија остане целовита. Та позиција била је прихватљива све док су постојали извори, али данас она Западу више не одговара јер и Русију и све остале виде само као хранљиву средину, која би требало да омогући да „златна милијарда“ опстане (а у последње време и та милијарда има тенденцију осипања).

Као што је и ред, проблем ће бити пребачен на технолошку раван. У том смислу не треба ни да се помисли да ће на Западу неко озбиљно да се узбуди због путника, изгинулих у „боингу“. Шта су они ако се сетимо задатка спасавања цивилизацијских основа Западног глобалног пројекта? Добро, хајде, можда се овог пута баш и није успело, по свему судећи, украјински извршиоци су подбацили, али нема везе – поновићемо колико год пута буде потребно.

ЗАВЕРА ПРОТИВ ПУТИНА

Притом, Запад има заиста важан задатак, то се види по томе, што су запослене све његове резерве. Практично се исказала комплетна западна „група за подршку“: наша влада је почела да плаши предузимаче повећањем пореза – кривицом „злог Путина“ и санкција због његове политике – а Силуанов (Антон, министар финансија Руске Федерације; прим. НС) је пензионерима објаснио да су њихове тзв. „уштеђене пензије“ бачене на Крим, па је Набиулина (Елвира, гувернер Централне банке РФ; прим НС) почела да повећава каматне стопе баш у тренутку кад је индустрија тек почела да дише“ (а за све санкције лично је крив сам Путин!). Чак је и незванични шеф „западњака“ и, по потреби, лични Путинов пријатељ Кудрин (Алексеј, бивши руски министар финансија, прим. НС), запажен кад је рекао да ће због санкција народ да изгуби двадесетак одсто своје плате.

И сад, нека ми неко каже да су све то случајности и да је и то само „лично мишљење“ које никог не занима. Не, то је очигледан тајни споразум, завера која се координира из Вашингтона и чији је циљ да се ликвидира Путин као председник Русије. Наравно, може да буде препирки о томе да ли је он добар председник или није, али мени, као патриоти своје земље, баш никако није јасно зашто нешто тако треба да се решава у Вашингтону.

А сада долази и оно главно питање. Да ли је могуће да се из свега тога искључимо? И то не у смислу да Путин занемари Обаму, а Русија САД. Одговор је потпуно јасан: све док смо у оквиру западне цивилизацијске парадигме – не. Немогуће је. Правила игре не правимо ми, а то значи – ако се искључимо по данас важећим правилима, та правила ће врло брзо бити преправљена – свакако не у нашу корист. Па шта онда да радимо?

Одговор се намеће: мора да се потражи други модел. И то врло брзо. За сада се наша власт уклања од те перспективе, али већ сад им је остало још врло мало времена. У том задатку морају да се испоље и воља и одлучност, и то не само да би се донеле одлуке већ и како би се угушио отпор оних који би се противили. А до отпора ће свакако доћи, и боље је пажљиво погледати шта то жели већина друштва. У супротном ћемо имати велике проблеме.

Извор: Фонд Стратешке Културе