Успон ИСИЛ-а и нови Блиски Исток

Успеси исламских радикалта – сунита, који себе називају Исламска држава Ирака и Леванта (ИСИЛ), обећавају да озбиљно прекроје политичку карту Блиског Истока. Међутим, шта је то уствари ИСИЛ? Шта је натерало непомирљиве непријатеље, баасисте и вехабите, да се уједине?

Главни финансијери ИСИЛ су доскоро биле земље Персијског залива, али је освајање нафтних налазишта у Сирији и Ираку са циљем препродаје нафте екстремистима омогућило да ИСИЛ почне своје постојање да финансира самостално. Према проценама Сиријске опсерваторије за људска права, сада је у Сирији „под контролом устаника и племена око 60.000 барела нафте дневно, те ИСИЛ контролише производњу од преко 60 одсто сиријске нафте“. На налазишту Омар, на пример, како процењује Economist Intelligence Unit, екстремисти успевају да извуку дневно мање од 20.000 барела, док је пре њиховог освајања то налазиште дневно давало 75.000 барела.

КАКО ИСИЛ ТРГУЈЕ НАФТОМ

Екстремисти се на својим примитивним постројењима, које је ИСИЛ опремио, активно баве и прерадом нафте. Почели су и да продају нафту локалним потрошачима (за производњу малих количина струје), црном тржишту, па чак и Дамаску (размена: нафта уместо ваздушних напада). Осим тога, сирова нафта из Омара се аутомобилским цистернама извози Турској (примећиване су колоне ауто-цистерни дуге два километра). Ту нафту продају по цени 10–22 долара за барел, а посао се врши преко трговинског ланца Манбиџ на северу Сирије, који је такође под њиховом контролом. Постоје подаци да се нафта Турској доставља и директно: јављано је да су екстремисти постављали пластичне цевоводе преко сиријско-турске границе.

И у Ираку су, пошто су заузели два налазишта јужно од Киркука – Адџиил и Хамрин-2 – одмах почели продају нафте. Извори наводе да „они дневно просечно товаре по сто ауто-цистерни и ту нафту продају“. Та нафта има цену од 62 долара. Шверц нафте само са та два ирачка налазишта за ИСИЛ доноси 1–1,4 милиона долара дневно.

Не постоје поуздани подаци ко купује нафту Ирака и Сирије коју продају екстремисти, али постоје претпоставке да се она продаје преко посредника из мафије, који је превозе у петрохемијске комбинате Ирачког Курдистана, Турске и Ирана.

Овако или онако, захваљујући приходима од нафте, ИСИЛ се у областима које контролише већ бави пословима којима се баве државе, нпр. давањем олакшица за прехрамбену робу, па чак и добротворним радом. На пример, локалном становништву продаје робу по нижим ценама и тако добија на популарности и привлачи нове присталице. А недавно је канал Al-Arabya саопштио да је ИСИЛ чак почео да се бави и туризмом: нуди екскурзије аутобусом по територији „калифата“, а страним туристима се гарантује безбедност. Међутим, ИСИЛ је својим поступцима владе у Ираку и Сирији лишио дела прихода од нафте и тако дестабилизовао социјално-економску ситуацију у тим земљама.

ИЗРАЕЛСКА КОРИСТ

Од појаве нове квазидржавне творевине на делу територије Сирије и Ирака и фактичког распада Ирака највише користи имају Израел и САД. Бенјамин Нетанјаху је већ изјавио да је неопходно да се Курди подрже у њиховој тежњи за независност. [1] За Израел је независни ирачки Курдистан користан из два разлога. Прво, он Израелу може да послужи као препрека за могући прилив исламиста, што је постало посебно актуелно после крваве одмазде израелске армије над Палестинцима у сектору Газе. Друго, независни Курдистан би могао да служи као фактор за одвлачење пажње истовремено од три државе са којима Израел нема добре односе – Турске, Сирије и Ирана (у све три земље постоје значајне курдске мањине). Томи Бадран из Фонда за заштиту демократије (вашингтонски аналитички центар, познат по својој произраелској и антииранској позицији) сматра да такав прилаз подсећа на алијансу Израела са маронитима Либана из 80-тих година прошлог века. [2]

Узнемиреност због успеха ИСИЛ аналитичаре упорно враћа на грешке које су Американци чинили у Ираку. Институт за спољну политику и одбрану Аустралије објавио је материјал бившег дипломате Дерила Коупленда, у коме се каже да „велики део садашње катастрофе има непосредну везу са погрешном одлуком САД и њених коалиционих савезника да изврше интервенцију у Ираку 2003-2011. Та колосална стратешка грешка је коштала око 1,7 билиона долара, у њој је изгинуло преко 150 хиљада Ирачана и 4.800 војника коалиције, а, заједно са Великом рецесијом, она је означила крај униполарности света, односно америчке доминације“. [3]

Улога Турске у формирању ИСИЛ за сада није довољно анализирана. У вези с тим се праве различите претпоставке. Било је извештаја да у финансирању ИСИЛ (претпоставља се) учествује и Фетулах Гулен и његова религиозна секта Нурџулар, а његови људи помажу ИСИЛ муницијом, чак и шивењем униформи. Али паралелно су се појавиле приче да помоћ ИСИЛ даје и суфијски ред Накшбандија, који политички контролише Ердоган. Нама се чини да је највероватније да ИСИЛ подржавају заједнички Ердоган и Давутоглу. Извор близак саудијско-либанском бизнисмену Саду Харирију већ је јављао да је одлука о реорганизацији ИСИЛ била донета у Анкари за време самита Атлантског савеза за енергетику 22-23. новембра 2013, и да је у Анкари и штаб за оперативну управу тим пројектом. [4]

_________

Упутнице:

[1] Tovah Lazaroff. Netanyahu: I support Kurdish independence/ Jerusalem Post, 06.30.2014

[2] Lee Smith. What Kurdish Independence Would Mean// Tablet magazine, July 1, 2014

[3] Daryl Copeland. Blowback: Iraq and the law of unintended consequences. June 23, 2014

[4] Christof Lehmann. U.S. Embassy in Ankara Headquarter for ISIS War on Iraq – Hariri Insider.

Извор: Фонд Стратешке Културе