Овдашња али и шира јавност која не прати детаљно дешавања у Црној Гори шокирана је сценама које су стизале током викенда са Цетиња. Онакве сцене гледали смо из Палестине, Либана, или током дешавања у Украјини 2014. године: запаљене гуме, барикаде, каменовање чак и пријатељски настројених новинара, насиље према полицији, и пре свега огромна количина мржње.

На страну што је један део насилника и изгредника несумњиво плаћен и доведен са стране. Но и поред тога несумњиво је да је оно одраз свега што се на Цетињу дешава већ дуго времена. Небројени су инциденти у којима су Цетињани малтретирали свештенство, ученике богословије, или ретке преостале Србе на том простору. Покојни историчар са Цетиња Пеђа Вукић волео је да збија црнохуморне шале о положају Срба тамо говорећи: „Сад је одлично, само нас пљују. Више не бију.”

Савремено Цетиње је заиста специфичан друштвени и етнопсихолошки феномен. Један мој пријатељ с правом тврди да је Цетиње нека врста уметничке инсталације, експеримента ин виво, који се рационалним терминима не да објаснити. Народ који ту живи, бескрајно је духовит, интелигентан, елоквентан, какви су катуњани кроз историју и били. Но тамо ништа више не ради, нема нормалног посла одавно јер су све озбиљне фирме попут „Обода” одавно позатваране. Неки ће се сетити како је пре десeтак година на табли са натписом града, пре уласка у њега, неко од домаћих духовито написао: „Цетиње – не ради”, алудирајући на то да се тамо заиста ништа и не ради. Проглашавање Цетиња за престоницу и измештање неких државних служби тамо између осталог имало је за циљ да се бар некима обезбеди посао који не укључује шверц и криминал.

Други велики извор фрустрација јесу озбиљно изневерена очекивања од независности. Као и сви првоборци покрета за одвајање, Цетињани су очекивали да ће им припасти некакве рентијерске принадлежности, пензије или шта слично. Но док је Подгорица наставила да се развија, делимично и Никшић, а о приморју да не причам, Цетиње је остало по страни, и наставило да егзистира као градић ван свих озбиљнијих токова. Уместо да свој бес усмере ка Ђукановићу, они су и даље наставили да за све окривљују Србију, Србе и цркву и као и сви конвертити постали су носиоци патолошке мржње према свему што су сами некада били.

Ту долазимо управо до највећег извора овог беса. Цетиње је данас без сумње најусташкији град у бившој Југославији. Подсетимо се, учесници Божићне побуне на којој они граде свој идентитет данас, управо тако су се називали. Но уз то су придошле и касније идентификације са екстремним хрватским покретима тако да је сасвим нормално постало да они на својим скуповима певају Томпсонове песме, скандирају о клању Срба и све оно што чини стандардни репертоар савремене усташке традиције и иконографије.

Барикаде на Цетињу током устоличења митрополита Јоаникија – Фото: Побједа

Наравно, невероватна је историја процеса, којим је најсрпски град на свету постао легло патолошке мржње према Србима. Ову историју смо у својим радовима колеге Терзић, Раковић, Алексић, ја и други прилично детаљно реконструисали. Извор је наравно напољу, код бечких „спин доктора” који су радили половином претпрошлог века попут Талоција, Калаја и њиховог круга. Но већ у доба касне владавине, у то доба краља Николе интерес и борба за примат у српству и будућој обједињеној држави, код цетињске елите створили су ону врсту патологије која ће експлодирати у текстовима Секуле Дрљевића чије конвертитство од великог Србина до усташе почиње када су му изневерена очекивања да постане министар правде у Београду.

Свака следеће етапа после Николе доносила је померање границе, и све ближу сарадњу са свим непријатељима Београда, при чему су дуго катуњани за себе и даље тврдили да су Срби, само већи и бољи од Србијанаца и осталих и да би стога требало да им припадне сваки примат и достојанство. И Крсто Зрнов Поповић, на кога се данас ови огрнути у измишљену заставу Црне Горе позивају, јасно је себе одређивао Србином. Тек су заправо комунисти у пуној мери развили аустроугарску индустрију идентитета у којој су током деценија сузбијали и ћирилицу и српски идентитет православног становништва Црне Горе, и на силу терали људе да граде некакву посебну црногорску нацију. Мило Ђукановић је као вешт трговац дао простор странцима да то максимално развију са све увођењем посебног писма, језика и другим измишљеним одликама идентитета.

Но упркос свему, традиционална, што по правилу значи српска Црна Гора опстала је и како су литије показале јача је него икада од када су комунисти дошли на власт. Храмови у Подгорици, Бару и стотине других које је покојни митрополит обновио сијају величином и снагом праве Црне Горе која се ослобађа од ове патолошке лажи у којој Цетиње живи и наопако васпитава своју децу. Попис који на све начине покушавају да одложе показаће да је Срба убедљиво највише, да је ту и један део људи који одржавају двојни идентитет исказујући се као национални Црногорци а говоре српским језиком и верници су СПЦ, и тек од 10 одсто до 20 одсто ових конвертита који граде некакву посебну црногорску нацију. Цетиње је нажалост климакс те патологије: простор на коме обитава и даље се зове Обилића пољана.

Али Црна Гора срећом није Цетиње.


Извор: Политика

Оставите коментар

Оставите коментар на Како је Цетиње постало србофобни град?

* Обавезна поља