Kako je moguće menjati Srbiju ili vreme je da se dela

Stvari u Srbiji su došle u pat poziciju. Potpuno se slažem sa procenama koje je više puta izneo Željko Cvijanović – i ne samo on – da se situacija u svetu poslednjih godina menja nabolje, ali da razmere unutrašnjeg uništavanja Srbije dobijaju ubrzanje, znatno brže od promena u svetu. Ukoliko se nešto brzo ne promeni na šahovskoj tabli pri ovako postavljenim figurama, naša zemlja i društvo, a samim tim i bilo kakva perspektiva naroda, biće veoma tamna. Stvari su danas čak možda i lošije nego u zadnjim mesecima žutog režima jer je tada postojao širok front opozicije, pre svega u političkom sistemu. Jedan od glavnih mat-poteza bila je rokada na vrhu SNS.

Obrazlaganjem tih stvari, međutim, ne postiže se mnogo, i to će mnogima biti jasno za koju godinu. Otuda neću ulaziti u brojne nedostatke na političkoj sceni Srbije niti u celom društvu, koji bi mogli da objasne zašto je ona u daleko povoljnijoj poziciji od, recimo, Republike Srpske, a poslednjih bar pet godina doživljava strašne havarije i autogolove, dok se naši sunarodnici zapadno od Drine u daleko nepovoljnijim okolnostima znatno bolje drže. Ovde se dakle radi o tome da treba spasiti što se spasiti može i preokrenuti dosadašnji planski izvođen sunovrat.

Dakle o čemu se radi? Vladajuće strukture, pre svega u vladi, izložile su se proteklih više od sedam meseci otvorenom riziku u odnosu na moral, svrhu sopstvenog postojanja pred Bogom, i iznad svega – pošto im izgleda to sve napred nije bilo posebno važno – riziku od udara opozicionog delovanja, pre svega političkih stranaka koje su takvom režimu realno u opoziciji – DSS, Dveri i SRS (pošto se to od grupacije stranaka potčinjenih ideološki i na druge načine inicijatorima naše destrukcije koji su preko bare i La Manša, kojima treba dodati i centre moći u Nemačkoj, nije moglo očekivati). Ponoviću da su Dinkić i G17 u ovoj grupi atlantističkih snaga iako su sada u vlasti.

Ovakva ranjivost vladajućih stranaka bila je posebno izražena kada se ima u vidu da su njihova ideologija i ogromno opredeljenje njihovih birača, čak i većinskog dela članstva, na patriotskoj liniji, kontinentalnoj geopolitici (Rusija, BRIK, Pariz-Berlin-Moskva i dr., nasuprot od atlantizma sa akcentom na oslonac pre svega u Rusiji), da su na suprotnoj ekonomskoj koncepciji od u svetu i kod nas propale pogubne neoliberalne ekonomije, da su za oslobađanje medija. I – veoma važno – više od 60 odsto građana Srbije nije više, uprkos svim spinovanjima protekloj deceniji i kusur, za nastavak pristupanja EU pod ovakvim okolnostima i diktatima. Jednom rečju, mnogi od onih birača i čak članova partija na vlasti (osim G17) uznevereno su gledali tokom perioda dužeg od pola godine neku alternativu vlasti ili bar organizovanu kritiku i opoziciju. Oni su spremni poput žene koja je nezadovoljna svojim mužem da odu, ali traže priliku i, ukoliko je ne nađu, ostaće do daljnjeg, a često i do kraja života.

Dakle, da bi opozicija iskoristila slabosti režima nije dovoljno da značajan deo birača i članova stranaka vlasti (pre svega SNS i SPS) bude primamljen i opredeljen da glasa samo za DSS ili SRS ili Dveri. Neki od njih će i promeniti svoje biračko opredeljenje, ali ne toliko masovno kao kada bi imali jasniju alternativu.

DVE ALTERNATIVE Ta alternativa za masovniji prelaz birača i članova iz SNS, SPS i drugih stranaka vlasti moguća je samo u dva slučaja:

1. Ako bi se formirao patriotski blok, u koji bi ušli DSS, Dveri, SRS i patriotske organizacije i pokreti poput Nikad granica i dr., zatim intelektualci, studentski pokreti, sindikati i dr. To bi bio cement za objedinjavanje, time bi se dobila sinergija, odnosno to bi bilo znatno više od pojedinačnog zbira ovih stranaka. To bi motivisalo brojne dosadašnje birače stranaka vlasti da se opredele upravo za ovaj blok;

2. Ako bi se formirala neka izuzetno jaka grupacija, nadstranački poktret ili vremenom čak i stranka od u javnosti prepoznatljivih kvalitetnih i časnih ljudi, koji bi obavezno bili svojim programom i opredeljenjem u okviru imaginarnog patriotskog bloka. Čak i ako se on de iure ne bi formirao, on bi postojao između redova, svojim programskim ciljevima i zajedničkim ciljevima oko KiM, ekonomskim pitanjima, odnosom prema EU, geopolitičkoj orijentaciji zemlje, prema medijima. Ovaj pokret ili stranka bi morao posebno da razradi ekonomski i socijalni program, da ima jake ljude u tim oblastima i da učini dodatni napor da poveže razjedinjenu nacionalnu opozciju, da što više privuče intelektualce, sindikate, studentske pokrete i druge ugledne i poželjne grupacije.

Jednom rečju, oni bi putem ovog pokreta-stranke predstavljali jednu vrstu cementa za patriotski blok, podigli bi njegov ugled i nivo, a u isto vreme supstituisali trenutno nepostojanje patriotskog bloka kao konstituisanog. Mogli bi, međutim, mnogo lakše nego stranke DSS, SRS i Dveri sa otmu deo birača i članova od SNS i SPS i njihovih koalicija.

G. Cvijanović je, rekao bih, na jedan virtuozan način, posebno u svom četvrtom nastavku analize Tri pogleda i jedan narod ili kuda ide Srbija posle Briselske kapitulacije, ukazao da su stranke stvarne patriotske opozicije ustvari razapete na dva pola. Jedan oko SRS, koji se zalaže za radikalnije suprotstavljanje režimu, i drugi oko g. Koštunice i DSS, koji je za uzdržaniji način opozicionog delovanja i ne čini dovoljno za objedinjavanje patriotskog bloka. Ovde ne bih trošio energiju, ni čitaočevu ni moju, da dalje analiziram ovo. To je jednostavno tako, i – iz prostog pragmatizma, gde je protivnik višedimenzionalan i prilično jak i gde nam je svaki oblik otpora i svaki protivnik daljem rastakanju zemlje dragocen – uzdržavam se od bilo kakvog vredononsnog suda. Jednostavno, svakom onom ko bilo šta hoće da promeni, u obilju protivnika, kolaboranata i plaćenika različitih profila, DSS, Dveri i SRS su jednostavno saveznici u svakom od tih pokušaja promene – ne savršeni i svakako i sa manama – ali saveznici. Oni, nažalost, pojedinačno nemaju taj kapacitet da obore moćnog protivnika niti da izrazito poboljšaju postojeće stanje.

DSS, Dveri i SRS nisu možda učinili dodatan napor da već odavno ili makar sad bude formiran patriotski blok, ali, svejedno, one su izuzetno važne i sa njima se može i mora računati.

Pored toga, u svim ovim inače patriotskim strankama i pokretima ima bar po neki pojedinac ili grupa („spavači“) koji su zaduženi da blokiraju udruživanje, saradnju i stvaranje novih subjekata koji bi težili ovoj grupaciji i koji bi uključivali ugledne i pune elana i spremnosti za promene pojedinaca i grupa. Neki to čine i iz straha od konkurencije, raznih dilova koje imaju sa predstavnicima vlasti, ali i oni bi trebalo da se otrezne pred blizinom ponora ispred koga se kao zemlja i narod nalazimo, i čemu smo mnogo bliži nego pre godinu dana.

To je važan razlog zašto nije nešto konkretnije urađeno na ovom pitanju u poslednjih sedam meseci, otkad je postalo uočljivo da će postojeća vlast u najvećem nastaviti kontinuitet sa prethodnom. Ovaj patriotski pol ima „jedanaesterac“ koji ne znam u kojoj meri će moći da iskoristi ukoliko nešto ne koriguje, a to je da je više od 60 odsto biračkog tela protiv daljeg ponižavajućeg i besmislenog hoda po žici iznad EU provalije. Posle debakla nove vlade za ovih godinu dana po svim najvažnijim pitanjima, taj penal je velika šansa, ali za sada se patriotska „antineoliberalna“ grupacija u Srbiji veoma teško snalazi u inače za nju stvorenim okolnostima.

JEZGRO-POKRET Dakle, što više vreme prolazi, sve je jasnije da će biti neophodna druga mogućnost – da se stvori jezgro-pokret, koji bi imao kvalitetne odgovore i rešenja i u oblasti ekonomije, socijalnih pitanja, kriminala, zatim bi imalo formu umerenih ali čvrstih argumenata i stavova po pitanju EU i drugih važnih pitanja. Akcenat bi bio na stručnosti i ponuđenim rešenjima, a ne samo na kritici i konfliktima, dok bi se u odnosu na ostale pripadnike i one koji teže patriotskom bloku zauzeo ne konfliktan, već okupljajući stav. Naročito bi bilo značajno okupiti brojne intelektualce, studente i studentske grupe i pokrete, po mogućnosti sindikate, patriotske NVO i NVO sa kojima postoje dodirne tačke.

U odnosu na režim poželjna je argumentovana kritika, korektan odnos, zatim pragmatičan pokušaj da se što više ljudi ubedi u ono što će, uz sav spin medija, stvarnost sama pokazati, da ih ubedi da treba napustiti tu opciju jer ne nudi ništa bitno novo za Srbiju u odnosu na srušeni Tadićev režim. Sa funkcionerima stranaka vlasti bi komunicirali korektno u granicama demokratskog parlamentarnog sistema, davali argumente, ali jasno stavljali do znanja da su te stranke prešle crtu i da su delovale van Ustava i nanele neprocenjivu štetu državi i narodu, zbog čega sam njihov vrh mora da ima moralnu odgovornost, a najodgovorniji i odgovornost po zakonu.

Moramo znati da u tim strankama ima mnogo ljudi koji bi nam se približili i napustili svoje stranke, što bi odjeknulo u javnosti i oslabilo protivnika. To su uglavnom ljudi koji su ceo život delali kao patriote i sada su u teškim dilemama, moralnim i egzistencijalnim. To ide dotle da je – moje je mišljenje na osnovu saznanja – da čak i među trojicom sadašnjih vodećih političara na vlasti postoji bar jedan koji bi nam se pridružio ukoliko se makar malo promene uslovi i stvori alternativa, što bi moglo mnogo da znači za ukupan spas Srbije, koja lebdi iznad provalije.

Iznad svega treba delovati organizovano i na adekvatan način, povezano i praviti mrežu. Svako može da deluje na svoj način. Nekad razlika između jalove politike i one koja daje rezultate nije toliko u retorici, već u delovanju, koje ne samo da se ne koristi dovoljno već često ni na adekvatan način. Treba uključiti što šire strukture stanovništva, koje su planski apolitizovane i preko medija i poroka se planski debilizuju, posebno mladi. Setimo se 1999, kad je bilo bombardovanje, svakodnevno su se desetine, stotine hiljada ljudi okupljale na trgovima, gde su pevali, manifestovali i nosili target na srcu, pokazujući spremnost na otpor i odbranu. Potrebno je samo pokrenuti ljude u Srbiji, koji su uglavnom kvalitetni svako na svoj način u Srbiji, samo treba zbaciti koprenu kojom je okupacioni sistem prekrio svakog od nas za period duži od decenije. Građane naročito debilizuju televizije, a ne zaostaje ni organizovano otvaranje kockarnica, uništavanje pivom, cigaretama, alkoholom, drogama i sl. Uostalom, predstoji Egzit…

Na političku scenu i društvenu arenu treba uključiti što više i novih ljudi, uspešnih u različitim sferama delovanja i na svaki način neokaljanih, koji se možda i nisu direktno bavili politikom, a imaju potencijal i dobru volju da se patriotski blok poveže i konstituiše, i zemlja spase ispred provalije.

Dakle, nije čak toliki problem što će patriotski blok delovati možda u dve kolone, treba osvežiti i povezati redove, ojačati ključna pitanja pravim odgovorima i rešenjima koja se ne koriste dovoljno (ekonomski koncept pre svega, socijalna pitanja i dr.) i smanjiti konflikte unutar patriotske opozicije, a pojačati front prema nosiocima naše destrukcije, dakle „Drugoj Srbiji“ i nosiocima režima. U isto vreme potrebno je na krajnje liberalan način otvoriti kapije prema zavedenim širokim masama, koje su uz vladajuće stranke iz neznanja i obmane, i boriti se za ideje i rešenja koja će Srbiju što pre podići, a ne delovati iz lične osvete i drugih motiva.

Dakle, potrebne su nove ideje, osveženje, povezivanje i sinergija za patriotski blok. Tada će on moći da postigne ključne uspehe, uključujući ne samo pobedu na parlamentarnim izborima, već i da pre toga svojom snagom utiče na režim i njegovu politiku i na menjanje stanja u zemlji.

Možda i zato jer bilo koji odgovoran, normalan i moralan čovek na neku drugu stranu više i ne može. Doterani smo i kao narod i kao zemlja do zida, moramo napred. Verujem da je takvih koji su spremni da idemo napred još uvek u Srbiji i našem narodu daleko više od onih koji su nas pred zid doterali. Stoga je vreme da se dela.

Izvor: Novi Standard