Kako je Đukanovićev režim ugušio volju naroda

Već dugo vremena režim u Crnoj Gori ignoriše volju naroda i „prekom“ procedurom bez referenduma uveo je slobodarsku Crnu Goru u agresivnu vojno-političku organizaciju NATO. Takođe, to je učinjeno suprotno dogovoru i volji R. Srbije i R. Srpske. Režim Mila Đukanovića je izopštio Crnu Goru iz vrednosnog slobodarskog kruga i srpskog etničkog prostora, raskidajući istorijske, nacionalne, etničke, verske i kulturne veze unutar srpskog nacionalnog bića. Uporedo, u celom tom procesu rasrbljavanja Crne Gore, režim Mila Đukanovića i njegove partijske vrhuške učinio je sve da se udalji od Rusije i da urušava njene legtimne interese na Balkanu, bez obzira što je Rusija istorijski, može se reći, stvorila slobodu Crne Gore i omogućila joj da preživi i dobije status nezavisne države. Korumpirana vlast Mila Đukanovića ucenjena je od Zapada da ispuni sve naloge pa i uključenje Crne Gore u NATO, zarad opstanka na vlasti i izbegavanja sudskog procesuiranja.

Vladavina Mila Đukanovića je u suštini jedna bahata tiranija, gde je demokratija samo formalna reč jer su ugušeni svi oblici demokratskih procesa i izražavanja volje naroda. To se posebno manifestuje kroz nasilan odnos vlasti prema opoziciji i kroz gušenje i progon organizacija, partija i pojedinaca koji su javno izražavali volju naroda protiv uključenja Crne Gore u NATO pakt.

Premijer Crne Gore Duško Marković obrazlažući predlog zakona o potvrđivanju Severnoatlantskog ugovora, istakao je da poslanici prisutni u sali na Cetinju imaju istorijsku privilegiju: „Ovakva odluka se niđe osim na Cetinju nije mogla donijeti. Današnji dan upisujemo u najsvjetliju istoriju Crne Gore. Nije Crna Gora članstvom u društvu 28 najrazvijenijih zemalja dobila nešto što nije zaslužila, nešto što joj ne pripada“. Lider Demokratske partije socijalista Milo Đukanović, istim povodom istakao je nakon sednice, da „…biti član kluba 29 visoko razvijenih zemalja u svakom pogledu, predstavlja čast svakoj državi.“ Ranko Krivokapić, kao poznati separatista, srbomrzac i rusofob otišao je i korak dalje u hvalisanju NATO-a: „NATO je rašćerao naše ratne huškače na Balkanu. Nijedna zemlja nije imala toliko propadanje i nazadovanje, od dobijanja datuma do članstva„.

Nasuprot izjavama režimlija i „natoljubaca“, većinski deo Crne Gore je ostao postiđen, obespravljen i osramoćen jer se njihova reč ne čuje niti vrednuje. Samo su pojedini predstavnici naroda Crne Gore uspeli da iskažu stav u medijima. Predrag Bulatović iz Demokratskog fronta kazao je da se danas „… u političkom smislu završava jedan ciklus koji je počeo u martu 1999. kada je NATO napao a u tom ciklusu je učestvovao Milo Đukanović“. Dodao je da „..kada postanemo dio nove većine poništićemo odluku i raspisati referendum. Za nas je ova odluka neobavezujuća i privremena. Kako je danas usvoje 42 nelegetimna poslanika, poništiće je 41 poslanik DF-a i drugih koji se zalažu za referendum“. Bivši predsjednik Crne Gore Momir Bulatović kazao je da kao „Crnogorac ovaj dan dozivljava kao veoma tužan dodajući da je „sjednica parlamenta o NATO članstvu pobjeda sile i laži“.[1]

Diplomatski predstavnici zemalja članica NATO u Podgorici ocijenili su da predstojeći prijem Crne Gore u NATO jeste „… rezultat posvećenosti dostizanju najviših standarda modernih demokratija“. Ministar odbrane Crne Gore, Predrag Bošković naglasio je da „Kao 29. članica NATO, Crna Gora će imati podršku saveznika za dalji razvoj i unapređenje svojih institucija i kroz kolektivni sistem bezbjednosti za obezbjeđivanje sigurnosti i bezbjednosti njenih građana“, piše u saopštenju iz Boškovićevog kabineta.[2]

Najveći problem prijema Crne Gore u NATO jeste u tome što tu staru srpsku državu dovode u okrilje i savez sa tradicionalnim neprijateljima srpskog naroda, pre svega sa Hrvatskom i Albanijom, koje imaju sve više izražen neprijateljski odnos prema srpskim nacionalnim interesima. Zato nije isključena mogućnost da se u složenim balkanskim okolnostima Crna Gora nađe sa druge strane vrednosne linije podele. Postoji niz indikatora koji ukazuju na jačanje „prijateljskih veza vlasti Hrvatske i Crne Gore“. Uspostavljanje tih veza teče paralelno sa raskidanjem i slabljenjem veza prema R. Srbiji i R. Srpskoj. To se vidi u svim oblastima, posebno u domenu bezbednosti i odbrane. Verovatno je Hrvatska ispred NATO pakta dobila taj zadatak da „mentoriše“ Crnoj Gori i da je udaljava od srpskog naroda, a to je saglasno i njihovim nacionalnim interesima od NDH do danas. Crna Gora je suštinski interesna zona velikohrvatske politike oduvek, kako bi ih postepeno primili u svoj „civilizacijski i kulturni krug“ koji ih udaljava od srpstva i pravoslavlja.

Takav odnos Hrvatske je očigledan u sadržajima i formatu saradnje Crne Gore i Hrvatske. Prilikom sastanka ministara odbrane, hrvatski ministar Krstičević je čestitao Crnoj Gori na predstojećem punopravnom članstvu u NATO-u, a crnogorski je ministar zahvalio Hrvatskoj na velikoj pomoći koju pruža Crnoj Gori u približavanju euroatlantskim integracijama. Istaknuo je da je crnogorsko članstvo u NATO-u „dobra prilika da zajednički pokažemo da je budućnost cijelog zapadnog Balkana u euroatlantskim integracijama, da je to nešto što će dugoročno donijeti mir i stabilnost na ovom turbulentnom Balkanu“. „Crna Gora i Hrvatska imaju otvorenu partnersku saradnju u području odbrane. Mi smo prisutni u NATO-ovoj misiji u Avganistanu. Vojska Crne Gore je u hrvatskom kontingentu pod hrvatskim zapovijedanjem. Ta suradnja je dobra i razgovarali smo da se nastavi i ubuduće“, rekao je Krstičević. Slično su govorili i poglavnik i vodeće ustaše NDH.

Ministar odbrane Crne Gore Predrag Bošković je tu saradnju nazvao“… primjerom svima i mi ćemo je nastaviti razvijati. Crna Gora je mala i ima male vojne kapacitete, ali razvijamo usko specijalističke niše i na taj način ćemo dati svoj najveći mogući doprinos u skladu s kapacitetima“.

Oficiri i podoficiri Vojske Crne Gore školuju se sada u sistemu hrvatskog vojnog školstva a ne više u Srbiji. Taj proces vezivanja za Hrvatsku je nastavljen do te mere da su ministri potpisali i sporazum o školovanju kadeta. „Mislim da je to dobro i za Vojsku Crne Gore i za Hrvatsku“, kazao je Krstičević dodajući da postoji potencijal za saradnju u obrambenoj industriji. Takođe, izrazio je nadu da će Hrvatska, kada „riješi svoje ratno zrakoplovstvo“, moći ponuditi tzv. „air policing“ Crnoj Gori. Crnogorski ministar odbrane Predrag Bošković je posetio i  Hrvatsko vojno učilište „Dr. Franjo Tuđman“.[3] Iz ovih informacija se vidi potpun zaokret Crne Gore ka Hrvatskoj i da dugoročno postaje nedopustivo zavisna od Zagreba. Sramno je da se crnogorski oficiri i podoficiri školuju u školskom cenru „Dr. Franjo Tuđman“, koji nosi ime jednog od najvećih zločinaca nad srpskim narodom u Republici Srpskoj Krajini i R. Srpskoj. Veliko je pitanje kako će se ponašati ti oficiri i podoficiri koji usvoje hrvatski sistem vrednosti u toku školovanja. Mnogima od njih neće biti teško da se u određenim istorijskim uslovima zajedno sa „hrvatskim kolegama“ nađu rame uz rame protiv svoje istorijske srpske braće.  Bog i narod će suditi režimu Crne Gore za ovakvu i ovoliku veleizdaju srpskih nacionalnih interesa.

U Srbiji narod je svestan da je prijem Crne Gore u NATO veliki gubitak za srpske nacionalne interese. Međutim ima puno i onih koji dugo i otvoreno rade na veličanju NATO pakta i promovisanju tzv. „vrednosti evroatlantskih integracija“. Taj krug ljudi iz akademske zajednice i penzionisanih generala je poznat u narodu ali je njihovo delovanje štetno i pogubno i danas zbog kontinuiteta delovanja i zbog dostupnosti njihovog rada u medijima sa nacionalnom frekvencijom. Oni koji su bili NATO glasnogovornici u Crnoj Gori, sada svoje delovanje i težište rada prebacuju u Srbiju. To se posebno odnosi na generala u peziji Blagoja Grahovca, koji je profitirao od svake vlasi, u SR Jugoslaviji a potom u Crnoj Gori, šireći jednu lažnu mantru o tzv. evroatlantskim vrednostima. Jedan od neumornih propagandista je i Vuk Drašković. I jedan i drugi su videli iste krivce za razbijanje SFR Jugoslavije, oličene pre svega u JNA i Slobodanu Miloševiću. I jedan i drugi zbog sramote ne smeju da se kreću u mestima gde su rođeni i odakle su potekli.

Potpuno se odbranaški odnose prema NATO-u, SAD-u, Nemačkoj i EZ, koji su u suštini razbili Jugoslaviju, zajedno sa rukovodiocima separatističkih pokreta, pre svega u Hrvatskoj, Sloveniji i na prostoru Kosova i Metohije. Otud nije čudno što ti isti „proroci svetle NATO budućnosti“, čestitaju režimu Mila Đukanovića prijem Crne Gore. Vuk Drašković je na prijemu Crne Gore u NATO čestitao predsjedniku Demokratske partije socijalista Crne Gore Milu Đukanoviću, kao i članovima vlade i poslanicima: „Čestitam svim zastupnicima, članovima Vlade i narodu Srbiji uvijek najbliže Crne Gore – naveo je Drašković. On je ocenio i da je parlamentarna većina u Crnoj Gori odgovorno odbacila i domaće i strane pritiske, pa i otvorene prijetnje, da Crna Gora mora da bude „neutralna prema svojoj sigurnosti, stabilnosti i demokratskoj evropskoj budućnosti. U borbi za svoju sigurnost, stabilnost i evropski preobražaj, Srbija će, nadam se, slijediti Crnu Goru“[4],  kazao je Drašković.

Gostujući u emisiji „Odgovoran odgovor“ na Radiju Crne Gore, predsednik Vlade Marković je EU integracije izdvojio kao drugi veliki cilj, dok je kao treći, po mišljenju premijera, izgradnja auto-puta. „Mi smo golgotu prošli zbog stavova Rusije povodom članstva u NATO-u. To je rezultiralo uplitanjem u naše političke procese. Nećemo uraditi ništa da pogoršamo odnose“, poručio je Marković.

„Naša istorija je bila takvog sadržaja da i danas osećamo negativne posledice istorijskih događaja, kad Crna Gora nije mogla slobodno da odlučuje, nego su to činili drugi i uvijek na štetu Crne Gore“, rekao je Marković, navodeći da je ova generacija političara uspela da Crnoj Gori vrati dostojanstvo i mogućnost da samostalno odlučuje o svojoj sudbini.[5]

Očigledno je da crnogorski režim najveću pretnju vidi u Rusiji i Srbiji, kao istorijskim saveznicima. To je put izdaje aktuelnog režima, kome narod želi što pre da vidi kraj i da zatraži odgovornost za štetočinske strateške odluke, koje je bahato i samovoljno doneo.

Nekadašnji predsednik Crne Gore i bivši premijer SR Jugoslavije Momir Bulatovicć, koji smatra da je granica između Srbije i Crne Gore neprirodna, vraća se u politiku i postoji mogućnost da bude predsednički kandidat opozicionog Demokratskog fronta na izborima naredne godine, pišu podgoričke „Dnevne novine“. List podseća da je povratak u politiku najavio i sam Bulatović: „Kada sam na Dan pobjede protiv fašizma bio u Moskvi, obećao sam sebi da ću, kad se vratim u Crnu Goru, da se pridružim političkim snagama i pokretima koji će se mirnim i demokratskim sredstvima boriti protiv sramne odluke o ulasku Crne Gore u NATO. Jer baš NATO je vojni savez koji predstavlja savremeni vid fašizma“, naveo je Bulatović nedavno u intervjuu za Sputnjik.

Jasno je Momir Bulatović istakao da „…Crna Gora ne pripada istočnom svetu, već antifašističkom bloku na čijem čelu je bila i ostala Rusija. Sve drugo su prolazne pojave. Neko je dobro opisao, bio je 12. jul kad je osnovana nezavisna Crna Gora, kvinsliška tvorevina pod patronatom Italije, ali se posle desio 13. jul i svenarodni ustanak. Nažalost, neće samo jedan dan posle odluke o ulasku Crne Gore u NATO doći i do njenog izlaska, ali sam siguran – doći će i taj trenutak. Nemam dilemu.“

„Protiv NATO-a ne žalim nijedan trud jer sam siguran da je to u korist sadašnjih i budućih generacija. NATO nije ni dobio ni izgubio ulaskom Crne Gore, a Crna Gora je izgubila mnogo svojih duhovnih, kulturnih i istorijskih vrednosti. U suštini, nije ovo borba protiv NATO-a, nego za Crnu Goru i njene vrednosti“, smatra Bulatović.[6]

Momir Bulatović je stvorio i doveo na vlast Mila Đukanovića, zato treba da ima motiv i moralnu odgovornost da narod Crne Gore oslobodi od njegove tiranije. To je moguće aktivnim njegovim uključivanjem u politički život Crne Gore i kandidaturom za predsednika na narednim izborima. Na taj način bi se pokrenuo proces demontiranja korumpirane vlasti i utvrđivanja odgovornosti, kao i poništavanja odluka koje su duboko usmerene protiv srpskog naroda, kao što su priznavanje lažne države Kosovo, urušavanje srpstva u Crnoj Gori, pre svega jezika, nacije i vere i ulazak u NATO pakt, mimo volje naroda.

______________________________________________________

Odrednice:

[1] Radio Slobodna Evropa, 28.april.2017.

[2] www.glasamerike.net/a/nato-dobio-kredibilnog-i-pouzdanog-saveznik

[3]direktno.hr/domovina/krsticevic-zajednicki-interes-rh-i-crne-gore-su-mir-i-stabilnost-81908/

[4] Faktor, 28.april 2017.

[5] Radio Crne Gore, emisiji „Odgovoran odgovor“, 13.01.2017.

[6] Informer, 20.maj 2017.

Literatura:

1. Radio Slobodna Evropa, 28.april.2017.
2. www.glasamerike.net/a/nato-dobio-kredibilnog-i-pouzdanog-saveznik
3. direktno.hr/domovina/krsticevic-zajednicki-interes-rh-i-crne-gore-su-mir-i-stabilnost-81908/
4. Faktor, 28.april 2017.
5. Radio Crne Gore, emisiji „Odgovoran odgovor“, 13.01.2017
6. Informer, 20.maj 2017.

Izvor: Fond Strateške Kulture