Kako se minira vojno savezništvo s Rusijom

Izjava potpredsednika Vlade Ruske Federacije gospodina Dimitrija Rogozina koja je više puta izgovorena prilikom nedavne posete – da Srbiju vidi kao ruskog saveznika na Balkanu, izazvala je pravu pometnju ne samo u srpskim političkim već i u intelektualnim prozapadnim krugovima. Srpska kvislinška vlast našla se u svojevrsnom nebranom grožđu, u neplaniranoj i neprijatnoj situaciji. Da je drugačije ne bi se premijer Vučić odmah ograđivao standardnom floskulom o izmišljenoj vojnoj neutralnosti Srbije.

Razumljivo, jer NATO program „Partnerstvo za mir“ u najvišoj IPAP instanci, zatim SOFA sporazum o tranzitu i boravku trupa, brojni sadržaji u okviru „partnerske“ saradnje ili savezništva kako to neprestano ponavljaju funkcioneri Alijanse, tako nešto – eventualno vojno približavanje Rusiji ili savezništvo – jednostavno ne dozvoljavaju. Samo se takav ultimatum još uvek vešto krije od javnosti.

Zajednička spoljna i bezbednosna politika sa Evropskom unijom koja je identična politici NATO i koja nam je „na stolu“, najnoviji pristanak Srbije da učestvuje ne samo u mirovnim već i u borbenim operacijama EU u kojima su po pravilu komandanti borbenih grupa NATO generali na najvišim dužnostima u svojim savezničkim komandama i niz drugih obaveza (Poglavlje 31), potvrđuju napred navedeni stav.

Međutim, pometnja (ili će pre biti osrednja gluma!) koja je nastala povodom Rogozinovog stava o savezništvu u rodoljubivim i tradicionalno proruski orjentisanim krugovima, koji objektivno imaju veliki uticaj na široke „napredne“ mase, pomalo je iznenađujuća. Bar onima koji nisu shvatili igru najkasnije 2012. godine, a u stvarnosti glavnu karakteristiku pojedinaca iz tih krugova a to je – makijavelizam. I ono najvažnije – za novac, moć, funkcije i (lažni) ugled sve je na prodaju.

Najoriginalniji primer kako se od strane navedene i trenutno, na žalost, najopasnije kategorije, po zadatku i drsko manipuliše javnošću i kako se neskriveno brani podanička vlast, moguće je pronaći u tekstu „Politike“ od 18. januara pod nazivom „Da li je moguće savezništvo s Rusijom po izraelskom receptu“ [i]. Tu su interpretirani komentari i stavovi trojice sagovornika, koji najbolje odslikavaju na koji način se planski i uporno neguje defetizam i letargija u širokim masama. A to je, u stvari naš osnovni problem i protivnik.

Glavna teza je da su ekonomska saradnja i odgovarajući politički odnosi (pomoć Rusije oko Kosmeta i R. Srpske) na realnim osnovama i ono što je moguće ostvariti sa tom zemljom, da su u skladu sa tim „neki veliki iskoraci van toga nemogući“ (misli se na vojno savezništvo), da je razlog tome što smo „opkoljeni članicama EU, izolovani u odnosu na Rusiju, kontinetalno zarobljeni“, a da su Rusi „prioritetno zaokupljeni postsovjetskim prostorom“

Da vidimo o čemu se ovde radi i da priupitamo režimske glasnogovornike, recimo sledeće – zašto bi se Rusija trudila oko Kosmeta i R. Srpske i koju to političku (i ekonomsku) korist od tako nečega ima, ukoliko je zvaničan državni stav Srbije da je Krim sastavni deo Ukrajine? A ako je tako, a to je pre neki dan po ko zna koji put potvrdila Jadranka Joksimović, ministar za evropske integracije[ii], to znači da je prema stavu zvanične Srbije – Rusija agresor u Ukrajini? I da sledstveno tome mi ne priznajemo teritorijalni integritet upravo Rusije.

Ili će biti da zbog „poznatih razloga“ (kako se inače vade) a to je Kosovo i Metohija, ne možemo priznati vraćanje Krima matici? Bez obzira što ta dva slučaja nemaju ama baš nikakve veze – na Krimu se dogodio referendum naroda nakon klasičnog državnog udara u Kijevu, zatim, vratili su se tamo odakle su komunističkom odlukom mimo svoje i volje sovjetske Rusije isterani i niz drugih okolnosti, dok se na Kosmetu odigrala oružana pobuna, a zatim i nelegalna oružana agresija NATO, kojom je, nakon što je prekršena Rezolucija 1244 počev od 2008. godine, ta teritorija dovedena u stanje ratne okupacije.

Zbog čega su „neki veliki iskoraci van toga (ekonomske saradnje) nemogući” i na kojim to međunarodnim ili domaćim propisima se temelje izrečeni stavovi, odbacujući unapred vojno savezništvo kao mogućnost?

Ukoliko je uporište Rezolucija Narodne skupštine R. Srbije iz decembra 2007. godine gde se u tački 6. nalaže izmišljena vojna neutralnost države ali i obaveza koja nikada nije realizovana, a to je raspisivanje referenduma o tom pitanju, onda to nije nikakav dokaz i reč je o najobičnijoj prevari.

Vojna neutralnost kao kategorija ne postoji u međunarodnom pravu. Jednostavno, reč je o iskonstruisanom i od strane NATO eksperata podmetnutom terminu, kako bi se u vreme proglašenja kosovske nezavisnosti i sveopšteg anti-NATO raspoloženja u Srbiji, sačuvao program „Partnerstvo za mir“ i dostignuti nivo evroatlantskih integracija bez većih posledica. Događaji koji su sledili godinama nakon toga neoborivo potvrđuju navedeno tumačenje. Jesmo li ostali u PzM i jesmo li podigli nivo odnosa sa NATO?

Ukoliko su takve ocene i zaključci bazirani na međunarodnom pravu, odnosno, još preciznije na međunarodnom ratnom pravu ili pravu oružanih sukoba, to je tek potpuni promašaj. Međunarodno (ratno) pravo ne samo da poznaje, već i te kako priznaje vojna savezništva i kao takve ih tretira. Brojne Haške konvencije o tome govore a najpoznatija je ona iz 1907. godine.

Evo samo jednog primera. Opšteprihvaćena definicija „ratišta“ u međunarodnom ratnom pravu i u međunarodnim odnosima je – to je teritorija na kojoj strane u sukobu mogu da pripremaju i izvode borbena dejstva. Ratište predstavljaju područja koja su pod suverenitetom zaraćenih strana i njihovih saveznika.

I naravno, sledi glavna teza koja totalno sluđuje široke srpske mase: „mi smo sa svih strana opkoljeni članicama EU, izolovani u odnosu na Rusiju, kontinentalno zarobljeni, a Rusija ipak prioritetno gleda na okupljanje postsovjetskog prostora…“

Šta znači fraza „opkoljeni članicama EU“? Da li je navedena organizacija po definiciji agresivna i ima li prava na tako nešto? Kako se oni deklarišu i nije li njihova osnovna deviza – mir, demokratija, evropske vrednosti, saradnja, ekonomski prosperitet i slično? Otkuda to, osim ako posmatramo geografske atlase (pa čak i tu nismo potpuno „opkoljeni“) da se forsira floskula – izolacija od Rusije?

Da li smo se vratili u neki rani srednji vek? I po kom to međunarodnom propisu, pogotovu ako se protumači Povelja UN, bilo ko ima pravo da nekoga izoluje? Podsetimo se šta kaže član 2. tačka 4. Povelje – države su obavezne da se uzdržavaju od pretnji silom ili od upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti ma koje države.

Utiska radi, šta li, opkoljavanje i izolacija se od strane režimskih analitičara pojačava sa još žešćom odrednicom – „kontinentalno zarobljeni“ u odnosu na Rusiju. Znači, malo je što smo izolovani i opkoljeni, već smo i zarobljeni. I to ne mala teritorija, država, matični narod, etničke zajednice i pripadnici nacionalnih manjina.

Naravno, potrebno je pravdati i braniti suludu (nepostojeću) vojnu neutralnost i dobrovoljnu pripadnost evroatlantskoj sferi uticaja (obavezujući ugovor sa NATO pod nazivom „Okvirni dokument“ član 1. i član 2), kao i defetističko i podaničko držanje ovdašnjeg kvislinškog režima.

Ako je tako – a jeste, onda vojno savezništvo kao potpuno legitimna i, imajući u vidu događanja na globalnoj sceni, jedina realna opcija, podrazumeva se da iz kvislinškog ugla – ne dolazi u obzir. Jer, pobogu, kako ćemo mi to protivu severnoatlantskog i zapadnog sveta, jednom smo tako nešto iskusili, vreme je da se pokrijemo ušima, ćutimo i trpimo. Pa makar nam i definitivno, uz naš pristanak i konstruktivnu asistenciju, oteli Kosmet i nastavili da čereče ostatak teritorije, tako što će pre toga proizvesti još nekoliko kriza i manjih ratova.

Dakle, režimsko i polazište uigrane ekipe tumača je – Rusija je daleko (bez obzira što je 21. vek), mi smo opkoljeni, čak i da potpišemo ugovor o vojnom savezništvu, kako da nam dopreme naoružanje, kako da sutra dođu trupama i da li bi došli, zašto bismo ljutili zapadne sile i tako dalje i tome slično. Naravno, priča o eventualno vojnoj bazi Rusije u Srbiji kao potpuno legitimnoj aktivnosti, a vidimo kako to izgleda u Siriji, pa primer Jermenije, je fatamorgana i nemoguća misija. I bili bismo „ruska gubernija“, pod obavezno.

To ne bi bilo „in“, u skladu sa mirotvoračkom politikom premijera, to bi naljutilo gospođu Angelu koju volimo iznad svega. I pogotovu bi poremetilo prijateljske i savezničke odnose sa američkom vojnom bazom „Bondstil“ koja nam „čuva“ Kosmet. Bondstil dakle: da – Rusi: njet, jer oni nisu Ameri (Nemci, Turci, Italijani, Francuzi…).

Kako je to Izrael bliži Americi (iz naslova navedenog teksta) nego što je Srbija Rusiji, na to pitanje nemaju adekvatan odgovor. Ili su tumačenja navedenog savezništva krajnje banalizovana, smešna i iznad svega manipulativna – „Izrael, kao manja i slabija država, logično je pod američkim uticajem, a s druge strane, ona preko svog lobija u Americi uspeva da kontroliše spoljnopolitičke poteze Vašingtona“, naglašava jedan od sagovornika. Dakle, Izrael je nešto posebno, a Srbija na takav lukzus nema (i ne želi) isto pravo. E, pa gospodo, baš zato je Izrael snažna i slobodna država i tamo živi dostojanstven narod.

Valja priupitati ove glasnogovornike režima, pored već pitanog, da li su kojim slučajem čuli (i ne daj Bože videli), recimo – „Konvenciju o međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu“ koja tretira čak i vojne vazdušne transporte u miru (jer slobodne države savezništva potpisuju puno pre rata) i jasno određuje pravila u prebacivanju oružja, oruđa, opreme i drugog materijala, kao i ljudstva. Teško da o tome pojma imaju ili namerno ignorišu nešto što je još 1944. godine usvojeno i potpisano u Čikagu, a zatim, u narednim decenijama ratifikovano od strane svih država sveta.

Ili, jesu li se upoznali sa „Evropskim sporazumom o glavnim unutrašnjim vodenim putevima od međunarodnog značaja (AGN)“? Ili možda namerno ignorišu da je reka Dunav, isto onako kako su i reke Sava i Tisa, međunarodni plovni put. U miru posebno. I da je na njima dozvoljena trgovina i prevoz. Pa tako i poslovi transporta vojnog aresenala, ukoliko se time ne krše važeća međunarodna pravila i ne ugrožavaju okolne države neposredno.

Čemu u stvari mi u Srbiji prisustvujemo?

Neviđenim prevarama i udžbenički vođenom psihološko-propagandnom ratu. U toj nečasnoj (a za lične interese korisnoj) raboti sva su sredstva dozvoljena. I poželjna. Manipulacija javnim mnjenjem koja je neophodni uslov tog posla, postavljena od strane severnoatlantskih partnera u realizaciji plana porobljavanja Srbije, mora biti intenzivna i maštovita. A glavno obeležje manipulacije je laž.

Jedna od najboljih definicija laži i laganja može se naći u „Maloj enciklopediji“ (Prosveta, 1978) gde stoji – laganje je svesno izricanje neistina, namerno izvrtanje činjenica, neistina uopšte, obmana.

Pa da time i završim – na šta nas onda podseća stav jednog od sagovornika u navedenom tekstu „Politike“, koji – „smatra da je takvo srpsko-rusko savezništvo malo realno, jer Rusi nisu zainteresovani da budu saveznici s nama na tom nivou“.

Rečeno samo nekoliko dana nakon one Rogozinove, da je još jednom citiramo[iii]: „Vojno jak saveznik Srbije odvratiće bilo kog agresora…“

Ipak, pravde radi, da ne svaljujemo glavnu krivicu na analitičare, komentatore, politikologe, publiciste, NVO menadžere, moderne istoričare…. Poznato je „u kom grmu leži zec“. I odatle ga što pre treba isterati. Sve drugo i svi drugi će doći na svoje mesto. Kao i uvek – makijavelistički.

______________________________

Odrednice:

[i] http://www.politika.rs/scc/clanak/347345/Da-li-je-moguce-saveznistvo-s-Rusijom-po-izraelskom-receptu

[ii] http://www.nspm.rs/hronika/jadranka-joksimovic-srbija-priznaje-teritorijalni-integritet-ukrajine-ukljucujuci-i-krim.html

[iii] http://rs.sputniknews.com/intervju/20160111/1102429280/Ekskluzivno-intervju-sa-Dmitrijem-Rogozinom.html

Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari

Jedan komentar na Kako se minira vojno savezništvo s Rusijom