Kako smo, prevareni i poniženi, prihvatili da budemo gubitnici

Pisati o agresiji na Jugoslaviju, Srbiju i Republiku Srpsku, koja traje od 1992. godine do danas, deluje „pomalo „upitno“ kada to radi neko ko se izjašnjava kao Bošnjak i živi na teritoriji Bošnjačko-Hrvatske Federacije tj. Vašingtonske Federacije BiH.

Forma agresije nije uvek bila ista: prvo je to bilo antiustavno otcepljenje od SFRJ, a u BiH nadglasavanje konstitutivnog naroda, zatim referendumi koji su u formalnom smislu bili nezakoniti i nisu mogli proizvesti one pravne i političke posledice koje su uz podršku zapadnih sila proizveli. Posle toga, sledili su masakri mladih regruta JNA – praktično dece, u Sloveniji i Hrvatskoj. U Bosni i Hercegovini nastavilo se zločinima u Sijekovcu, Dobrovoljačkoj i Tuzlanskoj koloni, potom i terorističkim akcijama koje je režim Alije Izetbegovića sprovodio sa svojom radikalnom, fundamentalističkom i ekstremnom braćom iz afro-azijskih zemalja napadom na rudare iz Tuzle koji su protestvovali pred Skupštinom; zatim napad ručnim bacačima i zoljama (što je gotovo isto) na Rijaset Islamske zajednice Jugoslavije u Sarajevu, pa terorističke akcije u ulici Vase Miskina, na Markalama, Tuzlanskoj kapiji, ubistvo Nedžada Ugljena, Joze Leutara…

U pauzi ovih masovnih zločina zabeleženih okom i interesom zapadnih tajnih službi, predstavljenih u potpuno lažnom sadržaju i suštini, bili su i snajperski napadi i nemilosrdna međusobna ubijanja koja su provodile Alijine ubice nazvane od milja „Ševe“, kao i ubijanja vlastitih komandanata, u principu razbojnika poput Cace, Ćele, Juke, pa i pokušaji ubistva komandanta muslimanske vojske generala Sefera Halilovića. Nezaobilazan i najvažniji sukob „Šiita i Sunita“, „Hamasa i Fataha“, „Al Kaide i ISIL-a“, u biti Istoka i Zapada, bio je sukob „Babe i Dede“ – Fikreta i Alije.

I drugi događaji, puni identičnog zločinačkog sadržaja, odvijali su se kao na filmskoj traci, i za sve njih bili su okrivljeni Srbi, Republika Srpska, Srbija čak i Jugoslavija, koja je vlastito samouništenje prihvatila i njime upravljala; SFRJ pa SRJ pa Zajednica SCG, pa Crna Gora za sebe i Srbija sama, sa svima protiv nje i srpskog naroda.

Ostaje pitanje: kako se zvalo vezivno tkivo svih ovih procesa u kojima su Srbi vređani, anatemisani i popljuvani u svakom smislu; koja je bilo osnovica događaja, smisao, suština i organizacija – pozadina svega, koja diktira pojavu a zatim je tumači?!

PROPAGANDA!!! Potcenjena ali izuzetno efikasna delatnost.

Razorni dalekometni projektil koji se brzinom svetlosti prenosi sa jednog na drugi kraj zemljine kugle i kreira, proizvodi i usmerava političke posledice svake pojave, brzinom koja prevazilazi sve što je ljudskom rodu poznato, zove se: PROPAGANDA!

Da je NATO pakt bacio nuklearnu bombu na Srbiju ona nikada ne bi izazvala tako razorne i štetne posledice po državu, njen međunarodni ugled i perspektivu kao što je to uradilo najefikasnije, nemilosrdno oružije zapada: PROPAGANDA!!!

Prvi korak u propagandi je uvek ODVLAČENJE PAŽNJE od ključnih procesa u društvu i usmeravanje pažnje javnosti sa važnih problema na nevažne. Zatrpavanje javnosti poplavom nebitnih informacija, uz pomoć unutrašnjih političkih snaga i medija, preduzima se sa ciljem da ljudi ne razmišljaju adekvatno situaciji, kao i da bi stekli pogrešna saznanja u razumevanju sveta i vlastitog položaja.

Naravno, pre i posle toga, stalno STVARANJE NOVIH PROBLEMA da bi deo javnosti reagovao na njih; izazivanje i prenošenje slika nasilja sa namerom da javnost lakše prihvati ograničavanje vlastite slobode, ekonomsku krizu ili da bi se opravdalo rušenje socijalne i pravne države. U ovakvoj propagandnoj agresiji, prisutna je konstantno ZLOUPOTREBA EMOCIJA: kao klasična tehnika, korišćena sa ciljem onemogućavanja kritičke svesti emotivnim impulsima (bes, strah, neizvesnost, itd.). Izazivanjem jakih emocija, podstiče se pristup nesvesnom, kako bi kasnije bilo moguće na tom nivou sprovesti ideje, želje, brige, bojazni ili prisilu, ili pak izazvati određena ponašanja. Međutim, ako neko misli da propaganda samo deluje na čoveka i njegovu psihu a zanemari razlog propagandnog delovanja, pred društvom i pojedincima će društveni procesi i gubitak političke suverenosti u korist napadača – pokretača propagandne agresije biti potpuno nerazumljivi i gotovo neprimetni. Propaganda uvek ima za cilj prikrivanje stvarnog političkog i ekonomskog interesa, uz stvaranje uslova za njihovu realizaciju.

Kod srpskog naroda posebno je važna mera kompromitovanja prošlosti pune žrtvovanja i herojskih dela, naroda i pojedinaca. a umesto toga STVARANJE OSEĆAJA KRIVICE. Agresivnim merama pokušava se ubediti društvo i narod da je samo i isključivo on odgovoran za sopstvenu nesreću, usled oskudnog znanja, ograničenih sposobnosti ili nedovoljnog truda njegovih vođa.

Tako nesiguran, potcenjeni narod i pojedinac, opterećen osećajem krivice, odustaće od traženja pravih uzroka svog položaja i pobune protiv globalnih političkih i ekonomskih sistema. Uticaj na izbor nacionalnih lidera i favorizovanje poslušnih političkih elita lojalnih tuđinskom interesu kruniše se njihovim uključivanjem u agresiju na vlastitu državu i vlastiti narod. Same kukavičke vođe počinju naročito naglašavati taj osjećaj večne besperspektivnosti i poraza.

Svoje lično i sistemsko odsustvo morala takvi lideri prikrivaju optužbama na račun vlastitog naroda, pripisujući mu ono što se nikada nije desilo i pretvarajući najveće istorijske pobede kojima bi se dičili puno veći narodi u mitske poraze bez nacionalnog značaja, ističući kako je sve to po rezultatima bilo potpuno besmisleno. Tu besmisao, isticanjem bele zastave u ime vlastitog naroda, tom ogavnom prevarom, navodno mudre kukavice otvoriće najteža pitanja, koja bitno određuju sudbinu naroda i državnog integriteta, dok će svoj kukavičluk i izdaju bojiti bojama „liderske mudrosti“ nakon mnogih poraza.

Konačni i stvarni poraz nastupaće postepeno, čekajući pravi trenutak, korak po korak, sa punom svešću o prostoj činjenici: da bi javnost pristala na neku neprihvatljivu meru, treba je uvoditi postepeno, “na kašičicu”, mesecima i godinama. Promene koje bi mogle da izazovu otpor ako bi bile izvedene naglo i u kratkom vremenskom roku, bit će sprovedene politikom malih koraka. Država se tako vremenom menja, svest o narodnom interesu otupljuje a ljudi istovremeno postaju nesposobni da shvate da su i društvo i država izloženi radikalnim promenama.

Ne postoji jednostavniji način za pripremanje javnosti na nepopularne promene od stalnog najavljivanja, sa različitog nivoa, nužnosti i obaveze da se „prekine sa starom praksom“ i da se navodno nešto uradi kako bi svi odnosi među narodima, teritorijalni sporovi i istorijska mržnja prestali za noć, samo ako napravite taj jedan ustupak ravan izdaji vlastite države. Ono poznato, najavljivano mnogo ranije unapred, međutim, postaje samo početak a politički standard, tu strašnu formulu i alibi „da nam deca više ne ratuju“, morate primeniti i na drugim ostrašćenim komšijama, zadovoljavajući i njihove teritorijalne i političke ambicije na vlastitu štetu. Ljudi postaju nesposobni da osete odjednom svu težinu promena, jer se prethodno privikavaju na samu ideje o promeni. Sem toga, i “zajednička nada u bolju budućnost” olakšava njihovo prihvatanje. Osnovna uloga lažnih nacionalnih lidera koji su u stvari sitni nameštenici zapadnih sila i jeste da uvere vlastito društvo u neophodnost rešavanja problema ispunjavanjem zahjeva tradicionalnim neprijateljima, i da to nije novo pozicioniranje protivnika za buduće ratove nego „kupovina večnog mira“, za „našu decu“.

To je površna i pogrešna politička konstrukcija, koja protivreči svim istorijskim procesima i svemu što je bilo koji narod na planeti ikada naučio o sebi i narodnoj borbi za opstanak, jer se radi o slabljenju jedinog efikasnog sredstva za to: VLASTITE DRŽAVE.

Poznavanje propagandnih sistema i načina komunikacije sa društvom u celini, kako je to jednostavno uočio i definisao Noam Čomski, podrazumeva poseban oblik komunikacije u kojoj se takav lider, učestalo i intenzivno, društvu obraća sa ljutnjom i uvredama, kao da se obraća MALOLETNOM DETETU I NEZRELOJ OSOBI, i time postiže „dva korisna“ učinka: javnost potiskuje svoju kritičku svest a poruka ima snažnije dejstvo na ljude. Taj sugestivni mehanizam u velikoj meri se koristi i prilikom reklamiranja izdaje kao posebnog napora u interesu naroda. Naravno da takva propaganda uvek računa na NEZNANJE: siromašnijim slojevima se onemogućava pristup mehanizmima razumevanja manipulacije njihovim pristankom.

Zato kvalitet obrazovanja nižih društvenih slojeva treba da bude što slabiji ili ispod proseka, da bi ponor između obrazovanja viših i nižih slojeva ostao nepremostiv.

Ali i prividni intelektualci i akademici, predstavnici kvazi političkih elita javno, bez odgovornosti, tragično odvoeni od realnog života i narodnog interesa, „u ime pameti“ daju pristanak, JAVNO VELIČAJUĆI GLUPOST i zloupotrebljavajući institut navodnog znanja, prisiljavaju javnost da prihvati političke mere i prosečnost, i prigrli izdaju političkih i umnih elita kao nešto duboko promišljeno i nerazumljivo za „obični narod“.

Istorija subverzivnog i propagandnog delovanja organizovanijih naroda i državnih zajednica kulminirala je već nakon dve godine od bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije, izbijanjem „petooktobarske revolucije“, čije su parole poticale upravo od neprijateljske tajne propagande i ciljeva neprijatelja. Kreirajući te procese se, u Nemačkoj i Engleskoj posebno, shvatalo pravilno da, kod korišćenja ovog specifičnog oruđa, uspeh zavisi pre svega od količine primene.

Da bi propaganda delovala kao oružje prvoga ranga, ona mora pre svega, na našoj strani, predstavljati samo poslednje utočište političara bez zaposlenja i mestašce za zabušante. Međutim, kada bi se propagandi suprotstavila istina kroz bilo kakav, nacionalnim interesom inspirisan koncept veće verodostojnosti i barem iste uverljivosti i čvrstine u realizaciji ciljeva, taj koncept bi imao šansu da bude pobednik, uz veliku odlučnost, pokazanu spremnost na žrtvovanje i posle najteže, dugotrajne borbe.

Oni obrazovani, iako dezorijentisani pretnjom brutalnim nasiljem i njegovim tumačenjem, shvatili su specifični duhovni teror koji ovaj koncept vrši, pre svega na građanstvo, koje takvim napadima niti je moralno niti duhovno doraslo. Agresivni teror reči i konstrukcija na dati znak pušta salve plotuna vatre, laži i kleveta protiv protivnika koji mu izgleda najopasniji, i to radi tako dugo dok ne popucaju živci napadnutih kolektiva, koji, da bi opet imali mir, žrtvuju najbolje među sobom. Ipak, ako je žrtvovanje težilo postizanju mira, budale koje su podlegle psihozi stvorenoj salvama propagandne artiljerije – mir niti su kad zaslužile niti su ga postigle.

Igra počinje iznova i toliko se često ponavlja dok god strah od divljeg agresora ne pređe u sugestivnu paralizu. Pošto propaganda poznaje ukupno iskustvo, najbolje vrednosti strateškog juriša, ona najčešće juriša baš protiv onih u čijoj akciji i biću vidi nešto od gore navedenih retkih osobina.

Nasuprot tome, hvali svakog slabića s druge strane, čas oprezno, čas glasnije, već prema spoznaji ili pretpostavljenom duhovnom kvalitetu. Propaganda se manje boji nekog nemoćnog, bezvoljnog genija, nego čoveka prirodne snage, čvrste volje pa čak i skromnijeg obrazovanja. Najupadljivije favorizuje slabiće duha i prirodnog potencijala, jer je vešta da pritom stvori varljivi dojam kako jedino takvi mogu da održe mir, a za to vreme, u lukavom oprezu i neprestano, osvaja jednu za drugom poziciju, čas potajnim iznuđivanjem, čas prikrivanjem stvarne krađe u momentima kada opšta pažnja biva okrenuta drugim stvarima; ne želi biti ometana ili pak bitnu stvar drži za sitnu i beznačajnu, da se nepotrebno ne bi uzburkavali duhovi a protivnik razdraživao.

Procenom svih ljudskih slabosti, ovo je izvanredna taktika, čiji rezultat gotovo matematičkom egzaktnošću mora voditi uspehu, ukoliko ugrožena strana ne nauči da se protiv „atomske bombe“ mora i sama boriti „atomskom bombom“.

Slabijim prirodama mora se pritom reći da se ovde upravo radi o biti ili ne biti, a ne samo o teoriji meke moći, kako nas uveravaju: propaganda je stvarna, tvrda moć.

***

U Bosni i Hercegovini, najvažnije oruđe propagande koje koristi političko, islamizirano Sarajevo je Obaveštajno bezbednosna agencija, koja koordinira temama, upravlja informacijama u javnom prostoru, proizvodi i barata „istinama“ što vrlo često iz etera ulaze u kancelarije pravosudnog sistema, da se i pravno verifikuju tako što će hapsiti i progoniti političke i nacionalne protivnike. U ovoj igri vrlo često učestvuju i Srbi u zajedničkim institucijama, ponekad su oni onaj „kreativniji“ deo napada na institucije Republike Srpske, napadajući njene zvaničnike i njenu politiku.

Mnoge odluke koje su osmišljene u glavi „oca ISIL-a, pre ISIL-a“, Alije Izetbegovića, tvorca Islamske deklaracije, prvoborca „Islamske države“ i „Zelene transverzale“ čiji afro-azijski lik i kokošije grudi dominiraju trgovima i ustanovama u muslimanskom delu zemlje, bez ustezanja provodi „ponosni sin“ Bakir Izetbegović.

Oni koji učestvuju u timu za provođenje politike islamizacije BiH a dolaze iz Republike Srpske, beže kao ludi od razgovora o zajedničkim odlukama i zakonima, a posebno o zajedničkim evro-atlantskim vrednostima koje dele sa Erdoganovom političkom kopiladi iz SDA, sarajevskim medijima i tajnim službama u čaršiji.

Naravno da nije riječ o samo jednoj službi, jer je OBA/OSA široko otvorila vrata službama Saudijske Arabije, Kuvajta i Turske, pa čak i Irana za mnoge aktivnosti subverzivnog karaktera u kojima se na otvoren način podriva ustavno uređenje.

„Evropski put“, „državni autoritet“, „pacifizam“, „internacionalna solidarnost“, „demokratija“ itd. su kreacije i pojmovi koji su kod nas već postali tako krute, čisto doktrinarne predstave, da svako delovanje na planu ispunjavanja opštih, nacionalnih i životnih interesa ostaje duboko iskrivljeno i skriveno u magli efikasne propagande. Taj nesretan način posmatranja realnog života ljudi i društva u celini, u seni podmitljivog, ucenjenog predubeđenja, ubija sposobnost naroda da se egzistencijalno pitanje – pitanje opstanka, racionalno promisli bez demagogije o prošlom ratu, patriotskoj ulozi stranke ili pojedinaca u njemu, kojima je samo to ostalo kao alibi za potpunu izdaju i za služenje Bakiru Izetbegoviću, u ovom ratu koji je stvaran i koji gomila žrtve na planu ovlašćenja, nadležnosti i kapaciteta državnosti Republike Srpske.

To jasno protivreči navodno zajedničkoj doktrini opstanka ili napretka i vodi, na kraju, ka jednom potpunom izokretanju sredstava i cilja: nacionalnoj izdaji.

Tako se, na primer, glasno insistira na borbi protiv nepostojećih funkcija i akcija demokratski izabrane vlade i predsednika, čiji je najveći greh da osjećaju i promišljaju nacionalni interes, dok Bakirovi umetnici državotvorstva, u ime Srba, u okviru takve privatne parlamentarne većine koja je napravljena uz pomoć iskonskog neprijatelja šireg i užeg smisla vlastitog subjektiviteta, i posle opravdanja ostaju samo gomila nesposobnih patuljaka ili inferiornih subjekata, jer „zakon vlasti“ u kojoj nastupaju pod egidom demokratije izgleda takvom jednom, prividno principijelnom i potkupljenom korisnom idiotu, upravo svetiji i važniji nego dobrobit vlastite nacije.

Zar bilo kome izgleda uverljivo ponašanje ženskog megafona te politike u Parlamentu BiH, dok nekoga drugog optužuje za vezu sa Hrvatskom a insistira na smeni čoveka sa izuzetnom reputacijom, bivšeg predsednika Sajeta ministara, zatim ministra finansija, Srbina Nikole Špirića, na čije mesto će izabrati Hrvata. Na ovaj način, ona i njena „sabraća po izdaji“ će u stvarnosti onemogućiti nadzor nad islamističkom i razbojničkom strukturom OBA/OSA, koju vodi čovek naoružan „dugom devetkom“ u parlamentu, onako za pasom, za koju klovnovi Erdoganove terorističke koncepcije iz informativne kanalizacije po imenu FAKTOR, misle da je to „AJFON 7“, jer im je neko dostavio naknadno snimljene fotografije sličnog sakoa. Istovremeno, dojučerašnja „Gospođa Džuvo“ zvana „OSMINICA“ uspeva da na liniji islamske propagande iz Sarajeva ukloni fokus reflektora javnosti sa Osmice i OSA-e.

Permanentno, glasom kukavica iz tih lažnih zajedničkih institucija, se uverava nacija da „nije korektno“ tu politiku nazvati izdajničkom, iako su iza te politike stali, odlučno i jasno, sarajevski poslanici „Aktivne evropske stranke“, preoznatljive po članstvu i štićenicima u prslucima, izrazito poremećene samoubilačke svesti, koju je u amanet celoj Bosni i Hercegovini ostavio prvi predsednik BiH, u narodu poznat kao, „monstrum islamizma“ i fundamentalista, Alija Izetbegović, tvorac, prve teorije i koncepta rata sa etničkom braćom i ostvarivanja suludih teorija prividnog „sukoba civilizacija“ i realizacije projekta Islamske države u Evropi.

U suštini, jedan prikriveni koncept, koji u propast vodi narod i jedinu državu koju ima, nastupa sa prividno šire pozicije saveza sa tom mitskom mržnjom i mrziteljem, verskom netolerancijom i besom koji teži uništenju svega zajedničkog a poznatog, jer se u njoj trenutno utelovljuje „državni autoritet“ (SZP – ili SDS pre svega), dok drugu, onu banjalučku, čak i najblagosloveniju vladu Republike Srpske odbija ukoliko ona ne odgovara američkoj i nemačkoj predstavi o „demokratiji“.

Na sličan će način malo poznati političar i general, poznat po kancelarijskom delovanju i otvorenoj pobuni protiv komandanta i učešću u atentatu na Ljubišu Savića Mauzera, glumac i pacifista u duši, kod bilo koje pojave i svakog, pa čak i kod krvavog silovanja nacije (koje može ishoditi pogubnijim i od najgorih vojnih nasilja) samo ćutati, iako se promena te sudbine osmišljene na zapadu može postići samo otporom, dakle silom, ali bi to zaboga, za generala, bilo protivno duhu njegovih miroljubivih, „SZP-evropskih“ stremljenja. Zato ovaj general nikada neće pomenuti krivični progon boraca Doboja a među njima i dojučerašnjeg šefa i ministra odbrane Republike Srpske u ratu; okrenuće glavu od izdaje svoga stranačkog intimusa Omer bega od Doboja, zanemariće hapšenja po Novom Gradu, prikriće pritvaranje 13 boraca i policajaca uhapšenih u Tesliću, represiju prema borcima Zvornika, Bratunca, Istočnog Sarajeva, Foče, Nevesinja, Prijedora… i svih drugih gradova u Srpskoj.

O svom pacifizmu on će otvoreno govoriti na stranicama nacionalnih neprijatelja, kvazi Arapa, mudžahedina, oficira Odreda El mudžahedin (Ezhera Beganovića i Abdusameda Bušatlića), vređaće i napadati sve srpske prijatelje, jer je on prijatelj Dragana Mektića ili zato što je neosetljiv na nacionalne tragedije i bitke, u kojima nikada nije učestvovao, jer da jeste, njegovo ime bi se kotrljalo Haškim kazamatima iskonskih neprijatelja naroda ili sarajevskom kaldrmom islamskog fanatizma koji je posijao Alija a u naslijeđe mladim generacijama ostavili Osama bin Laden i dvije monstruozne, anti-islamske i anti-slovenske terorističke organizacije: SDA i Al Kaida, posestrime istih ciljeva, iste strategije i taktike – iste mržnje prema svemu što je veličanstveno, zajedničko – srpsko, panslovensko i oslobodilačko.

Kada ovaj predsednik, kancelarijski junak i general, napada prijatelje srpskog naroda i daje izjave islamističkom SAFF-u, ekstremnim portalima Nur-Islam ili Minber.ba a ne oseti gađenje, treba ga podučiti da je u ovom teškom specijalnom ratu protiv naroda, koji se vodi oruđem i oružijem propagande, konceptualizovane i usmeravane spolja, ON IZABRAO SVOJU STRANU I POSTAO NARODNI NEPRIJATELJ. Izdajnik, bez obzira na ulogu u ranijem ratu.

Jedan moj predratni prijatelj, mentor i veliki književnik nacionalne paradigme stradanja – „Otac nacije“, u svojoj, već pomalo zapuštenoj vili na Dedinju, u ulici Branka Đonovića, rekao mi je, u nastupu ogorčenosti i iskrenosti, samo tri dana pre nego što će tu vilu prodati, kako bi, simbolično kako reče, „koliko toliko“, pomogao kćerci i unucima: „Pamtim puno bolje Srbe od nas danas… jer…slabi smo mi Srbi – pravi Srbi danas su u Hagu“.

Osetio sam razočarenje, zapanjenost i bes, jer neko ko je bio tiha ali stalno prisutna i aktivna-konstruktivna nacionalna opozicija u autoritarnom režimu SFRJ, te ponekad idealizovane ali ateističke države, živi u svojoj vili, na elitnom mestu, a to ne može sačuvati u vremenu u kome ga navodno poštuju i smatraju Ocem nacije.

„U nama Srbima, moj muslimanski brate, se, kao i u svakom drugom narodu, odmeravaju snage dobra i zla. Nekada nam se čini da je dobro pobedilo ali posle vidimo da je ropska svest koju smo poneli iz teške epohe osmanske vladavine, oblikovala osećanja i mišljenje mnogim našim ljudima. Oni su danas agresivniji od nas i zato su pobednici. Ali… ne žalim. Ni u komunizmu kada sam osporavan, ni danas kada sam slavljen i siromašan – nisam patio previše. Moglo je biti i puno gore“, rekao mi je, a ja sam pamtio i zapisivao.

I naravno, jasno shvatio pouku: da to može biti teško, depresivno, tužno i razočaravajuće, ali, da biste jednu stvar mogli promeniti, morate je prethodno i spoznati, da biste uopšte pojmili šta država od vas očekuje i šta ste dužni dati.

Samo pravilan izbor će kod naroda koji je na vlastitom tlu voditi do stvaranja junačkih vrlina, a kod moralnih ništarija do laskanja i podmuklih surovosti.

Uvek će, međutim, u borbi za samoodržanje, podleći onaj narod i biti podarmljen, a time i osuđen na ranije ili kasnije izumiranje, koji pokazuje najmanje junačkih vrlina, ili nije dorastao lažljivoj i perfidnoj lukavosti neprijatelja. Ali, i u tom slučaju, ovo ne treba samo pripisivati nedostatku mudrosti, nego pre svega nedostatku odlučnosti i hrabrosti koji se pokušava skriti pod plaštom demokratskog i humanog opredeljenja.

Poznati sociolog Robert Dal je uvek isticao da se politički sistem u kome namećemo opcije s privilegovane pozicije i to još zovemo demokratijom ne razlikuje od totalitarizma. Retki su ljudi koji takvo što razumeju i ističu.

U industriji za odnose s javnošću, koja je već oko šezdeset godina najvažnija industrija na zapadu, takvo što se podrazumeva.

U biti, šta je svrha te industrije u Srbiji ili BiH: da stvara iluziju debate ili slobode u društvu a da deluje, efikasno, samo u svom interesu.

Po formi nedovoljna, u biti potpuno psihološki pogrešna, bez ikakvog promišljenog sistema i zajedničkog smisla i akcije: to je stvarni rezultat jednog ozbiljnog ispitivanja naše predratne, ratne i posleratne propagande.

Eto zato smo tu gde smo; zato naše države, te naša vizija budućnosti i zajedništva, izgledaju danas kao najgora primitivna i kukavička predstava u bogatoj istoriji naroda. Zato i mi sami predstavljamo samo blijedu senku borbe i uspeha nekad velikog evropskog naroda, dok ih tumačimo kao slučajne i pretvaramo u čiste promašaje.

Izvor: Fond Strateške Kulture