Како и зашто убити часног генерала Новака Ђукића?

“Боже, очисти ме од потајних гријеха и опрости ми гријехе других!” – (Псалам 58)

Крвави Дан младости, 25.мај 1995. године у Тузли, ноћу, у 20 сати и 55 минута, познат као „Злочин на Тузланској капији“, означио је крај живота за 71 особу од 3–27 година старости и лакше или теже рањавање око 240 лица. Непозната експлозивна направа, коју су „стручњаци“ Унпрофора препознали као ТФ гранату ОФ-482 са тренутним (контактним) упаљачем, руске производње, наводно је била испаљена из топа 130 мм М-46 са удаљености веће од 17 километара, а ту гранату је испалио непостојећи артиљерац и непостојећи човек, Арсић Момчило. Убрзо је, због командне одговорности и немогућности да се суди измишљеном лицу, окривљен генерал војске РС Новак Ђукић и осуђен за ово дело, искључиво због „сарајевског експерта“, чаршијског олоша по имену Берко Зечевић (који је поред овог имена користио и: Борислав, Берислав и Суљага).

Иако је у духу чаршијског, подрепашког менталитета Берко истицао част и углед Новака Ђукића а суд констатовао да није доказано да је, било усмено или писмено, генерал наредио гранатирање Тузле (јер то никада ни пре ни после није чинио), ипак је изречена казна од 25 година затвора, јер би „…по свим правилима…“, како каже Берко Зечевић, „…генерал Ђукић морао знати ко стоји иза такве наредбе и те гранате“.

Сваки разговор о жртвама специјалне операције, о убијању невине деце на Тузланској капији, вишеструко је болан; у Тузли такве разговоре одбијају са индигнацијом али, баш због тога што сви осуђују тај злочин, он се мора истражити а кривац за њега мора бити кажњен. Новак Ђукић очигледно није тај кривац.

У књизи „Диверзија на Тузланском тргу ‘Капија’“ аутора Илије Бранковића, уз рад многих научника и експерата, објашњено је то и доказано на такав начин, детаљно, прецизно и јасно, да ова књига, просто, захтева одговор.

Само не од квази стручњака попут Берка, у виду наручених конструкција које долазе из сарајевске касабе, а не познају и не прихватају неизбежне законе балистике.

Многа важна питања у Босни и Херцеговини захтевају одговоре, а потребу за њима, као никада до сада, захтева и овај јединствени стручни али и научни рад.

Истина, у цивилизацијском, културном, верском и моралном смислу, Босна и Херцеговина не постоји; ни као друштво а још мање као држава. Простор подељен различитим духовним вредностима и концептима не показује ниједну заједничку вредност за коју би неко дао живот и пред историјом отворио процесе одбране и жртвовања за њу.

Сваки поглед на Босну и Херцеговину, па и на Западни Балкан у целини, представљао би поглед у празно, да не постоји, да не штрчи и да не пружа отпор – Република Српска.

Видљива је та борба Републике Српске и њеног председника Милорада Додика са аветима западне, неолибералне тираније и очигледан је избор српског народа са ове стране Дрине да избрише, заувек, са геополитичке карте поделу светова и цивилизација – Истока и Запада, на реци Дрини; лажну границу која би у стварности представљала раздвајање српског народа и његово цепање. Нову фрагментацију, уситњавање и одвајање. Западни лидери су за ову битку мобилисали и дојучерашње Србе, насилно покатоличене Хрвате и исламизоване Бошњаке, криминализоване Црногорце, подељене Македонце и мржњом задојене Шиптаре. Тај митски рат Давида и Голијата, у коме је Давид у ствари Крајишник и Бањалучанин, градио је медијску слику савршене природе коју убица, Франкенштајн и неолиберални Квазимодо са запада поседује док упорно убеђује свет да је национални отпор, борба за веру и слободу – најгора ствар на планети, пуна гада.

Силна моћ Запада, политичка, медијска и војна, сручила се на Републику Српску а њу су пратиле лажи о највећим злочинима које је жртва починила, о геноцидима као пројекту и неделима саме жртве, док се одржавао манир изнуривања и убијања народа.

Присиљавани су на лажна признања злочина, мучени су и убијани у Хагу представници политичке и војне елите из Републике Српске како би се исконска борба добра и зла, кроз сукоб Истока и Запада, представила у обрнутој моралној пројекцији.

Упркос магли медијске и идеолошке прашине бачене са Запада на Балкан, на површину су испливале многе дилеме и неке јасне истине. Кроз њих и једно важно питање које је посебно осветљено кроз борбу генерала Новака Ђукића: да ли је Алија Изетбеговић, испуњавајући налоге са запада, био одлучан и спреман подметнути и обући Бошњацима „прслуке бомбаша самоубица“, само да би комшијама било теже?

Из тог питања развила су се многа друга, важна, питања за све актере и народе: да ли је, тај творац „Исламске декларације“ заиста био спреман послати разбојнике и убице из специјалне јединице СДБ – „Шеве“, да са Унисових небодера „Моме и Узеира“ снајперски пуцају на Тузланске рударе у последњем протесту те 1992. године?!

А у септембру те исте године, да ли је баш послао Јуку Празину да зољама разара Ријасет Исламске заједнице како би истерао из њега и земље Реис ул улему Хаџи Јакуба еф. Селимовског, убијајући при томе пет људи, међу њима и унука и зета некадашњег реиса Наима Хаџиабдића док је секретар Омердић том приликом рањен?

Да ли је Шеки, због прикривања тог недела, морао убити Јуку Празину код Лијежа?

И да ли је он одобрио убиство Мушана Топаловића Цаце и поверио га министру полиције Авди Хебибу, у име „праведне освете“ за убијеног сина како пишу и сарајевски медији?

Да ли је Алија у борби за власт, наредио убиство команданта властите војске Сефера Халиловића, убијајући му жену и брата њеног, како тврди сам Сефер а у књигама пише и његов син (и син жртве) Семир Халиловић?

Да ли је Алија наредио „Шевама“ да, код Врбања моста, убију Бошка и Адмиру јер, ето, дају „лош пример“ и васкрсавају заједништво Срба и Бошњака?

А убиства у улици Васе Мишкина Црног за које у Уједињеним нацијама и Хашком трибуналу, постоје апсолутни докази о убијању свога народа…а тек Маркале?!

Или рат у „Цазинској крајини“, јер је политички противник, Фикрет Абдић Бабо, прогласио „Аутономну Област Западна Босна“, што је политички еквивалент данашњем „Унско-Санском кантону“, некадашњем Бихаћком округу, и није ни република ни држава него је назван, како никада раније није – „Западна Босна“, само зато да потврди своју припадност земљи и истакне своје право на малу мрвицу аутономије.

Е то је ипак био рат са готово 5.000 међусобно убијаних муслимана, баш онако како данас те две стране различитог муслиманског разумевања себства и вере своје ратују широм свијета: од Авганистана, Ирака, Сирије, Либије, Пакистана, Нигерије…!

Ипак је то Алија пре њих урадио, остављајући касније многе дилеме о сумњивим договорима и личној улози и у сребреничком масакру, уз америчко и француско покриће.

И тако дођосмо, опет, до неприхватљивог „Дана младости“ у Тузли 1995. године и црној тачки на којој је домаћин и јунак – часни генерал рекао „доста“ и употребио своје војничко знање и образовање, као и морал стицан вековима у крилу свога народа.

Генерал Новак Ђукић није желео прихватити улогу жртве, која би значила обесчашћивање властитог народа и протеклог рата, као највећег изазова који му је историја наметнула.

Јер та измишљена српска кривица, поред општих геополитичких форми има и оне ситносопственичке, себичне, регионалне, комшијске разлоге, интересе и облике: јединствена Босна и Херцеговина, унитарна Босна, једна адреса.

Држава која би требала бити уједињена на демонизацији и анатеми целог народа што ју је створио и ослобађао некада, баш као и данас. Што год учинила, прошлост јој се враћа као симптом болести, посебно у оваквом тренутку у коме сваки изузетак може постати ружно правило.

Како се уопште, у оваквој земљи без државе, неко усуђује доносити суд о различитиим злочинима што тиште друштво, када је не тако давно и сам историји нудио многе примере “никад виђеног дивљаштва“?! Ова земља на себи носи неизбрисиву и незаборавну љагу ретроактивне одговорности за ужасе које су починили наши преци или неки други људи.

Јер родити се као Босанац или Херцеговац (тачније Бошњак, Србин или Хрват) значи носити терет порока и грдобе који нас обележавају као стигме, то значи признати да смо кроз историју вековима сејали сузе и рушевине, где год смо ногом предака ступили.

Свакако је реч о неправедно импутираном моралном недостатку и непоправљивој љази, која открива нашу земљу као лице самог ђавола и шејтана, чија злокобна присутност квари све, будући да му је средиште посвуда и настањује једнако главу папуанскога ратника из Прњавора – лажног Србина; баш као и главу принца исламизма сарајевске чаршије, султановог слуге са женском прегачом око паса, те радикалних имама из џамије Краља Фахда или екстремиста из вехабијских параџемата; на исти начин, као и главу цветне усташке сабраће и било којег спекуланта на херцеговачкој идеоошкој берзи или националног бојовника, некад из Сокола а данас са Рондоа.

Данас када смо суочени с претњом која притиска и живе и мртве, сарајевска чаршија је понудила јасан одговор: револуционарни ислам!

Сви мушкарци и све жене, наоружани потпуном вером у темељне вредности Божије речи, Божије истине и исламског братства, биће у стању повести борбу и „избавити нацију из царства лажи“, дочаравају нам један од најнеобичнијих феномена последњих неколико година: потпуно стапање крајње, титовске, атеистичке левице и верског радикализма.

Та лажна, привидно тврдокорна левица, која прихвата сваки компромис с буржоаским друштвом, која, када је реч о нападима на “мале зелене”, активно сарађује с најреакционарнијим елементима муслиманске вере и тако постојано се додворава тоталитарној теократији. Нажалост, сада је видљива дилема да све то можда чини мање из опортунизма, а више због стварних афинитета и прихватања истих, заједничких, вредности.

Тај крути и недвосмислени идеолошки концепт не дели само Босну и Херцеговину него, врло сличан, пролази кроз линије раздвајања у целој бившој Југославији, исцртавајући нову границу која сада одваја Хрватску и Словенију од остатка бвше Југославије.

Наравно, на Балкану се ова црта подудара са историјском границом Хабсбуршког. Османског и Римског царства. Народи северно и западно од ове црте су протестантски или католички; они су делили заједничка искуства европске историје и традиције – феудализам, Ренесансу, Реформацију, Просветљење, Француску и Индустријску Револуцију; они су углавном економски развијенији од народа са источне стране и могу се надати све већој укључености у заједничку европску економију.

Народи источно и јужно од ове црте су православни или муслимански; они су историјски припадали Османском или Аустро-угарском царству те су били само незнатно додирнути обликујућим догађајима у остатку Еуропе; они су мање-више економски слабије развијени. Као најзначајнија црта поделе у Европи, железну идеолошку завесу заменила је Железна завеса вере и културе. А како су догађања у Југославији показала, то није само црта разлика; повремено то је и линија фронта и крвавих сукоба.

У тим сукобима све је дозвољено, свим странама – и сви су били некад жртве а некад злочинци. Од прилике до прилике.

Зато не чуди универзално питање, које сваком секундом егзистенције одјекује у целом друштву: „Како је могуће да људи, толико достојанствени, поносни и храбри у протеклом рату, прихвате у миру живот пун покорности и понижења“!?

И како то да велики историјски догађаји и познате историјске личности у општој свести живе као митови или као чисте идеолошке садржине а да се стварне људске драме, борбе и победе, одвијају у свести привидно обичних људи, попут генерала Новака Ђукића.

Његов живот и његова судбина је поприште опште борбе добра и зла – борбе појединца са периферије на великим теренима цивилизацијске мржње и поделе. Његов живот данас представља ту тачку у којој се укрстила судбина поштеног домаћина и часног генерала, који не прихвата лажљивом пропагандом прописану колективну кривицу, него се бори тражећи за себе више и другачије, правду којом спашава част властитом народу.

Мали, безначајни, чаршијски и режимски експерти попут Берка Зечевића, каткад због лењости, понекад због самоуверености, занемарују стварност и чињенице, пишући оптужнице као најгоре експертизе међу најгорим теоријама, описујући увек само једну страну идеолошки утврђене истине. Фалсификују се факти, злочини се представљају као херојски чин националне одбране: убијена деца, жене и немоћни сликају се квази-умјетничким сликама и боје бојама националних непријатеља, чије је убијање не само оправдано него и нужни херојски чин. И ту нема разлике: сарајевски верници и прикривени атеисти, радници и интелектуалци, политичари, песници и болесници подржавају ту варљиву илузију властите чистоте и храбрости у преломним историјским тренуцима, а у бити, пред огледалом вечности, ето их, малих, сиромашних, мржњом испуњених како батргају у блату стварности, коју сами за себе створише а коју славе. Далеко од Европе, далеко од памети, у грчу – посвађани са моралним вредностима и са Богом, видно пропадају.

Убиство српског свата, злочини у Добровољачкој, Тузланска колона, Казани, Озрен и Возућа, Мркоњић град, Јајце, Дрвар, Гламоч… цела Српска крајина у Хрватској, откривају масовне злочине без казне и умртвљену савест саучесника – целог народа.

Глуве уши „драгог народа“ не желе чути, јер никада нису били способни поднети превише истине. А довољно је знати само нужне чињенице и бити способан сагледати истину изнад чињеница али и без њих. Развој идеје о једном босанско-херцеговачком друштву и политичком поретку стигао је до стања потпуног бесмисла протеклог рата: ко је ту победио кога и зашто је сто хиљада људи убијено – коме је требао такав рат и које су то снаге довеле ову земљу и народе у њој до потпуног идеолошког, економског и цивилизацијског слома, у коме је лаж, постала друштвена и лична природа – обавеза која се као мантра рецитује и емитује свакодневно из медија, са политичких говорница и памфлетске верске и националистичке литературе, језиком самозаваравања и самообмане – у коме је слика стварности која се гради за себе и друге, потпуно лажна и измишљена.

Слика људске патње и националне трагедије у Сарајеву је идеолошка – бледа, немоћна и неуверљива имагинација просечних тумача прошлости, скривених под идеолошким кишобраном своје верске и националне олигархије. За протеклих двадесетак година, у том граду је написано брдо лоше, квази националне литературе, док о срамотама и грешкама властитог народа, о злочинима чињеним у име властитог етноса мало је књига написано уопште, а ниједна вредна у естетском смислу.

У ствари, о рату се у БиХ увек писало идеолошки, утилитарно. Као да осим тих друштвених реалности и колективне патње није постојала индивидуална патња и лично страдање.

Али у књизи „Диверзија на Тузланском тргу ‘Капија’“ аутора Илије Бранковића, ево сведочанства о трагедији младих људи, њих више од седамдесет, и неправедном кажњавању појединца да би се избегла истина и прикриле стварне убице.

Бранковић у књизи указује на лаички приступ Берка Зечевића и Суда Босне и Херцеговине, начин на који Берко мења већ утврђене чињенице о даљини и положају артиљеријског оруђа из кога је испаљена наводна граната, промера 130 мм.

После је и даљина промењена за 10 километара а ватрени положај премештен из „села Врбак“ у „рејон насеља Пањик“, чак и даље него што је крајњи домет самог пројектила.

У књизи су стручно анализирани услови растурања пројектила; распоред на површини; разлике у елевацијама и брзинама, условима лета, хемијским својствима барута и његова температура у одређеним условима, случајне грешке, падне тачке, средња вероватноћа одступања и много чега другог.

Тумачећи законе балистике, Бранковић истиче да „…сваки испаљени пројектил следи своју властиту путању која се разликује од путање неког другог, истородног пројектила, по даљини, по правцу и по висини. Растурање пројектила (поготка) је неравномерно, симетрично и просторно ограничено, што је веома важно у случају Тузланска капија“.

Изражена је упечатљива, онтолошка доказаност свих грешака у налазу Берка Зечевића.

У анализи тренутног дејства, радијуса дејства, димензије левка, снаге неутралисања живе силе, успешности дејства и другог, непобитно је утврђено да такве ефекте и последице, никада и ни у који условима не може изазвати артиљеријски пројектил 130 мм.

Чак и број фрагмената у тијелима жртава је више од 9 пута већи од могућег броја погодака и доказује да су жртве страдале од оруђа мање снаге, са више мјеста експлозије, што показују гелери који су погађали жртве са више страна и у доње дијелове екстремитета, па је јасно да ниједна жртва није страдала од гелера пројектила 130 мм.

Први пут, кроз дело и анализу Илије Бранковића, евидентно је направљен рад који представља нешто озбиљно и систематично, што не даје само одговор на питање „ко постави експлозивне направе на Тузланској капији и поби онолику децу“, него даје потпуно и јасне одговоре о шовинистичкој и разбојничкој природи режима Алије Изетбеговића. Одговара и на друга постављена питања о његовим налозима за ликвидацију и убијање, чак и властитог народа.

Од овог првог корака коначних објашњења једног злочиначког акта разјасниће се на исти начин и многи други злочини приписани српском народу.

Зато одговор на ову књигу не може дати Суљага – Берко Зечевић; сваки одговор отвара јасно питање нужности промене става о суштини протеклог рата, улози западних земаља у њему и улози Алије Изетбеговића. После тога, биће једноставно судити све друге злочинце и извршиоце и пронаћи путеве помирења међу народима. А пошто то никоме на Западу и у Сарајеву није циљ, зацртано је убијање још једног у мору невино убијених људи – генерала Новака Ђукића.

И на западу и у чаршији вјерују да је то ипак лакше него признати колико је рат био прљав посао, ко је у њему кога убијао и на који начин те зашто је цели један народ, онај бошњачки, готово четврт века следио убице, верске фанатике и прихватао њихову лаж за истину а њихове злочине за легитимну одбрану.

Извор: Фонд Стратешке Културе