Пушкин и масонство (2)

V

Масони и њихови духовни шегрти декабристи покушали су да привуку врсног песника на своју страну. Декабристи Риљејев и Волконски подсећају га да се Михајловскојеналази „око Пскова: тамо су угушени и последњи одблесци руске слободе – истински крај надахнућа – и зар ће Пушкин оставити ту земљу без поеме (Риљејев), а Волконски изражава наду да ће „успомене на суседство Великог Новгорода, на Саборског већа звоно, за Вас бити предмет политичких радова“. Но, позиви да се своје надахнуће упрегне у службу припремане револуције нису наишли на одговор. Пушкин са подсмехом пише Жуковском о политичким „Думама“ Риљејева: „Циљ поезије – је поезија – како је говорио Дељвиг (ако није од некога украо). Думе Риљејева циљају, али неумесно“. „Шта да ти кажем о „Думама“? – пише он Риљејеву – у свим се срећу живи стихови, завршни стихови „Петра у Острогожску“ су изузетно оригинални. Но, генерално сви они су слаби у оригиналности и излагању. Сви они су по истом кроју: опис места, говор хероја и морал. У њима нема ничег националног, руског, осим имена“. У једном од писама Пушкин пише да је по његовом мишљењу назив „Думе“ долази од немачке речи Думм (будала, глупак). У јануару 1825. године у Михаиловскоје стиже Пушкинов најближи пријатељ – декабриста Пушчин и покушава да коначно разјасни могу ли или не, завереници рачунати на учешће Пушкина у завери. После дугих спорова и разговора Пушчин долази до закључка да се Пушкин непријатељски односи према идеји револуционарног преврата и да се апсолутно не може рачунати на њега као на члана тајног друштва.

Управо у то време Пушкин пише „Анри Шенье“. Велики руски национални песник, који је по општем признању био најумнији човек свога времена, напушта тај лажни пут по коме је током 25 година ишло руско образовано друштво од времена прве револуције коју је извршио Петар I. Нешто пре устанка декабриста Пушкин је по свом погледу на свет већ био више руски човек од свих образованих људи свог времена. У лицу Пушкина образовани слој руског друштва се почео лечити коначно од тих дубоких траума које му је нанела револуција Петра I. По дефиницији И.С. Тургењева: „Без обзира на своје француско васпитање, Пушкин је био не само најталентованији, него и најрускији човек тог времена (Вестник Европы. 1878 г.). Код Пушкина се у свој ширини поново открило сво богатство руског духа који је током векова васпитаван Православљем. Гогољ је још за живота Пушкиновог писао: „Пушкин је несвакидашња појава, и можда, јединствена појава руског духа: ТО ЈЕ РУСКИ ЧОВЕК У СВОМ КОНАЧНОМ РАЗВОЈУ, у каквом он може да се јави после двеста година. У њему су се руска природа, руска душа, руски језик, руски карактер одразили у таквој чистоћи, у тако очишћеној лепоти, у каквој се одражава пејзаж на конвексним површинама оптичког стакла“. Интелектуалну супериорност Пушкина схватали су многи водећи савременици, међу њима и Император Николај I, који је први назвао Пушкина „Најумнијим човеком у Русији“. „Када је Пушкину било 18 година, он је размишљао као човек од 30 година“ – приметио је Жуковски. Према речима мудрог Тјутчева, Пушкин је: „…био живи орган Богов“. Баратински назива Пушкина Пророком. Анализирајући његове папире после смрти, Баратински је схватио да је Пушкин био не само водећи песник, него и водећи мислилац своје епохе. „Можеш ли замислити – писао је Баратински једном свом пријатељу – шта је мене највише запрепастило у свим тим писмима. Обиље мисли. Пушкин је мислилац. Да ли се то могло очекивати. То је Пушкин предосећао“. Геније Пушкинов је свакодневно сазревао. То су видели блиски пријатељи песникови. Кнез Вјаземски, паметни и префињени човек, писао је Пушкину да, пролазећи кроз саблазни и греховне помисли младости, он је сачувао у својој души:

Пламен чисти и врховни…/…Све јасније, све безметежније/Разливала се светлост у теби – писао је Вјаземски Пушкину.

„Ако је сам Пушкин мислио тако, онда је то тако, то је сушта истина“ изјавио је једном Гогољ. „Пушкин – пише Митрополит Анастасиј – није био ни филозоф, ни богослов и није волео дидактичку поезију. Међутим, он је био мудрац који је досегао тајне живота путем интуиције и оваплотио своја откровења у сликовитој поетској форми“. Пушкинов пријатељ Нашчокин називао је Пушкина „човеком са необичним созерцањем“ и једно од писама Пушкину завршио је речима: „Праштај, васкрсење мог моралног живота“. И Пушкин би могао постати васкрситељ моралног живота не само Нашчокина, него и читавог руског народа. Снагом своје генијалне интуиције и свог врхунског ума Пушкин је проникнуо у тајне прошлости и будућности и налазио је исправне одлуке у најсложенијим питањима. Та његова способност је расла сваког дана, сваке године. Да му је судбина подарила још 15-20 година живота, онда би сва каснија судбина Русије могла постати другачијом, јер гениј Пушкина је непогрешиво разликовао исправни пут тамо где су остали само беспомоћно топтали у месту или ишли погрешним путем. „Када је он говорио о питањима иностране и отаџбинске политике – писао је у некрологу о Пушкину знаменити пољски песник Мицкјевич, могло се мислити да слушате човека оматорелог у државним пословима“. Духовни развој Пушкинов – сведочанство је победе руског духа над тим саблазнима који су овладали душом образованог на европским манирима руског човека, када се он сретао са туђом стихијом европске културе. „Он је сав руски, од главе до пете – указивао је Гогољ у „Преписци са пријатељима“ – све црте наше природе су се одразиле у њему и све сагледати некад једном речју, једним пажљиво нађеним придевом, то својство је у њему постепено узрастало, и он БИ ПОТОМ ОДГОВОРИО НА ЦЕЛОКУПАН РУСКИ ЖИВОТ, исто као што је одговорио на сваку његову одвојену црту“.

Достојевски је називао Пушкина и још нејасним предвесником“. „Пушкин – пише Достојевски – као да долази на самом почетку нашег правилног самосазнања, које је тек почело и запатило се у нашем друштву после читавог столећа од Петровских реформи, и његова појава омогућава осветљавање тамног пута нашег, НОВИМ СВЕТЛОМ-ВОДИЉОМ. У том смислу Пушкин јесте пророчанство и указање (Достојевски. Дневник Писца). „Код Пушкина су се – како правилно истиче А. Јушченко у свом раду „Пророчки дар руске књижевности“ – изродили сви токови руске мисли и живота, он је поставио проблем Русије, и већ само постављање питања одредило је начине његовог решавања“. „…По мом мишљењу, ми још нисмо ни почели упознавати Пушкина: то је гениј који је дефинисао руску свест још сувише надуго. – То је био одвећ руски, истински руски, сам, снагом свог генија, преображен у руског, а ми и сада још увек учимо од хромог бачвара. Био је то један од првих Руса који је у потпуности у себи осетио руског човека ишчупавши га из себе и показавши на себи, како треба да изгледа руски човек – и на народ свој, и на породицу руску, и на Европу, и на хромог бачвара и на браћу Словене. Хуманијег, вишег и трезвенијег нема и није било још код нас ни у кога од Руса“ (Достојевски. Дневник Писца). „…Међутим, судећи како иду ствари, тешко да ће Срби скоро спознати тог најнепознатијег од свих великих руских људи – тако, ја мислим, можемо дефинисати нашег великог Пушкина, о коме код нас хиљаде и десетине хиљада наше интелигенције све до сада не зна да је то био песник тако великих размера и руски човек“. „Да није било Пушкина – истиче Достојевски на другом месту „Дневника писца“ – не би се можда дефинисала са таквом непоколебљивом силином (у каквој се пројавило потом, иако још увек не код свих, него код не баш пуно њих) наша вера у нашу руску самосталност, наша већ свесна нада на наше народне силе, а затим и вера у долазеће самостално назначење у породици европских народа“.

Савременик Достојевског, водећи критичар А. Григорјев критичар неупоредиво дубљи него слављени од стране Реда Руске Интелигенције Б. Белински, правилно је утврдио: „Пушкин – то је све наше“. „Он је… представник целог нашег душевног, посебно таквог, што остаје нашим душевним, посебним, после свих сукоба са туђим, са другим световима“.

III. ПЕСНИК И ЦАР

I

Ускоро по устанку декабриста (20. јануар 1926. године) Пушкин пише Жуковском: „Вероватно се влада уверила да ја не припадам завереницима и да са смутитељима од 14. децембра нисам имао политичких веза… Ја сам био масон у кишињевској ложи, то јест, у оној због које су уништене све ложе у Русији. Ја сам, на крају, био у вези са великим делом садашњих завереника. Покојни Император, пославши ме, могао ме само прекорити за безверје…“. „Мислим да се може рећи Цару: Ваше Величанство, ако Пушкин није умешан, зар му онда не можемо на крају дозволити да се врати“. „Наравно – пише Пушкин Дељвигу у фебруару те исте године – ја ни у шта нисам умешан и ако влада има слободног времена због мене, онда ће се она у то лако уверити. Но питати ме некако стидљиво, посебно сада, начин мог размишљања је познат. Прогнан сам шест година у континуитету, попљуван и удаљен са службе, послат у село због два ретка пресретнутог писма, ја наравно, не могу желети добро покојном цару, иако сам одавао потпуно признање његовим врлинама. Но, ја никада нисам проповедао ни смутњу, ни револуцију – напротив…“

У писму Жуковском, написаном 7. марта, Пушкин поново подвлачи “Бунт и револуција ми се никада нису свиђали, но ја сам био у вези са скоро свим, и у преписци са многим завереницима. Сви смутљиви рукописи ишли су под мојим именом, као што сви бестидни иду под именом Баркова. Да сам ја био потребан Комисији, ја бих се, наравно, оправдао“. „Ступање на престо Господара Николаја Павловича улива ми радосну наду. Можда ће Његовом Височанству бити угодно да промени моју судбину. Ма какав био мој начин размишљања, политички и религиозни, ја га чувам за себе самог и не намеравам да безумно противуречим општеприхваћеном поретку и неопходности“. У молби адресираној Господару Николају I, коју је написао у јуну, Пушкин прилаже следећу изјаву: „Ја долепотписани, немам никаквих обавеза према било каквим тајним друштвима, ма под каквим именом она постојала, не припадам, сведочим при том, да никаквом таквом друштву нисам припадао и не припадам и никада нисам знао за њих“ (11. мај 1826. године, 10-те класе Александар Пушкин). Описујући сусрет Николаја I са Пушкином у Москви, у Чудовом манастиру, историчари и књижевни критичари из редова Реда Руске Интелигенције увек су се старали да истакну да је Пушкин на питање Николаја I: „Да ли би он узео учешће у устанку декабриста да је био у Петрограду?“ Пушкин наводно одговорио: „Да, узео бих“.

Но, увек се игнорише најподробнији запис о разговору Николаја I са Пушкином, који се налази у успоменама пољског грофа Струтинског. Запис садржаја разговора који је урадио Струтински урађен је по речима самог Пушкина, са којим се он дружио. Међутим, запис грофа Струтинског се увек игнорисао, јер је он показивао политички поглед на свет Пушкина потпуно другачијим од онога како су уображавали чланови Реда Руске Интелигенције. Успомене грофа Струтинског биле су издате у кракову 1873. године (под пседуонимом .Јулиј Сас). На стогодишњицу убиства Пушкина у пољском часопису „Литературные Ведомости“ био је опубликован исечак из мемоара, посвећен разговору Императора Николаја I са Пушкином у Чудовом манастиру, од 18. септембра 1826. године. Ево део тог исечка: „… Младост – рекао је Пушкин – је врела, безумна напаст. Њене побуде обично бивају благородне, у моралном смислу чак узвишене, но, најчешће воде ка великим глупостима, а често и ка великој кривици. Ви вероватно знате, зато што је о томе много писано и говорено, да сам ја сматран либералом, револуционарем, конспирологом – речју, једним од најупорнијих непријатеља монархизма и посебно самодржавља. Такав сам ја у стварности и био. Историја Грчке и Рима створила је у мојој свести величанствену слику републиканске форме владавине, украшен ореолом великих мудраца, филозофа, законодаваца, хероја; ја сам био уверен да је тај облик владавине – најбољи. Философија XVIII века, која је као једини циљ за себе ставила слободу људске личности и ка том циљу тежила свом силом одрицању претходних социјалних и политичких закона, свом силом се изругивала над тим што је одобравано из века у век, и поштовано из поколења у поколење – та философија енциклопедиста, донела је свету тако много доброг, но, неупоредиво више глупог, оштетила је прилично и мене. Крајње теорије апсолутне слободе, које не признају над собом ништа ни на земљи, ни на небу, индивидуализам, који не рачуна на ограничења, традицију, обичаје, породицу, народ и државу, одрицање сваке вере у загробни живот душе, свих религиозних обреда и догмата – све то је напунило моју главу некаквим сијајућим и саблажњивим хаосом снова, миража, идеала, међу којима се мој разум губио и порађао у мени глупе намере“.

То јест, у данима младости Пушкин је ишао по шаблонском путу многих. Ко са 18 година – не би порушио све темеље!? „Мени се чинило да потчињавање закону јесте понижење, свака власт је насиље, сваки монарх је – угњетач, тиранин своје земље, и да не само да је могуће, него је и похвално ударити на њега и речју и делом. Не чуди да сам под утицајем те заблуде ја поступио неразумно и писао изазивачки, са младалачком храброшћу, навлачећи опасност и карање. Био сам ван себе од радости, кад су ми забранили улазак у обе престонице и окружили ме строгим полицијским надзором. Ја сам уображавао како сам израстао до размера великог човека и да сам добрано уплашио власт. Ја сам уображавао поређења са јунацима Плутарха и да сам заслужио посмртно прослављање у Пантеону!“. „Но, све има своје време и свој рок – рекао је Пушкин за време даљег разговора са грофом Струтинским. – Време је изменило грозничаву глупост младости. Све детињасто је одлетело далеко. Све порочно је нестало. Срце је проговорило са умом речима небеског откровења и послушан спасилачком призиву, ум се одмах опаметио, успокојио, умирио; и када сам се осврнуо око себе, када сам пажљивије и дубље завирио у видљиво – схватио сам да је дотадашња истина била лаж, поштовано – заблуда, а циљ, који са ја себи поставио, претио је злочином, падом, срамотом! Ја сам схватио да је апсолутна слобода, неограничена никаквим божанским законом, никаквим друштвеним ограничењима, да је та слобода, о којој реторички и маштају лузери и лудаци, немогућа, а ако би била могућа, онда би она била погубна како по личност, тако и по друштво; да без законите власти, која поштује општи народни живот, не би било ни Отаџбине, ни државе, ни њене политичке моћи, ни историјске славе, да у таквој земљи, као што је Русија, где разнородност државних елемената, огромност пространства и тамноћа народне (па и дворјанске!) масе тражи моћни усмеравајући утицај – у таквој земљи власт мора бити обједињујућа, хармонизујућа, васпитујућа и још дуго мора остајати диктатуријалном или самодржавном, зато што у супротном она неће бити поштована и устрашујућа, јер код нас све до сада постоји као непрекидан услов постојања сваке власти – потреба да се пред њом смирујемо, да би у њој видели свемогућство, добијено од Бога, да би у њој слушали глас самог Бога. Наравно, то је апсолутизам, то је самодржавно владање једног човека, који стоји изнад закона, зато што он сам установљује закон, не може бити непромењива норма, која предодређује будућност; самодржављу је суђено да се постепено подвргава променама и некада да подели по пола своју власт са народом. Но, то неће још скоро наступити, и не треба да наступи“.

Због чега не треба? – приупитао је Пушкина гроф. – Све изненадно је штетно – одговорио је Пушкин. – Око, које је навикло на таму, треба постепено привикавати на светлост. Природног роба треба постепено обучавати разумном коришћењу слободе. Схватате? Наш народ је још таман, скоро дивљи; буди према њему снисходљив – он ће постати неразуман“.

II

Пушкин је рекао следеће грофу Струтинском о својој беседи са императором Николајем I у Чудовом манастиру: „Ја га знам боље од других – рекао је Пушкин грофу Струтинском – зато што сам имао такав случај. Он ме није купио златом, ни ласкавим обећањима, зато што је знао да ја нисам за продају и придворне милости не тражим; није ме заслепео блеском царског ореола, зато што сам ја, у високим сферама надахнућа куда достиже мој дух, навикао да созерцавам много јасније; није он могао ни претњама да ме натера да се одрекнем својих убеђења, јер осим савести и Бога ја се не бојим никога, не дрхтим ни пред ким. Ја сам такав какав сам био, какав ћу у дубини своје природе остати до своје кончине: ја волим своју земљу, волим слободу и славу Отаџбине, поштујем истину и тежим к њој у мери душевних и срчаних сила; међутим, ја морам признати (јер зашто да не признам), да Императору Николају дугујем окретање мојих мисли на још правилнији и разумнији пут, који би још дуго тражио и можда узалуд, јер сам гледао на свет не непосредно, него кроз кристал, који даје лажну нијансу најпростијим истинама, гледао сам не као човек, него као дечак, студент, песник, коме изгледа све добро што га привлачи, што му ласка, што га забавља! Сећам се да се, кад су ми рекли за наређење Господара да му се јавим, моја душа одједном помрачила – не бригама, не! Но, нечим сличним на злобу, мржњу, одвратност. Мозак су боцкали епиграми, на уснама је играо осмејак, срце је уздрхтало од нечег сличног гласу свише, који као да ме призивао на улогу историјског републиканца Катона, па и Брута. Никада не бих завршио ако бих замислио да тачно пренесем све обрисе осећања која су ме прожимала на изнуђеном путу у царски дворац, и шта се дешава? Та осећања су се разлетела као мехурићи од сапунице, нестала су у небиће, као визија у сну, кад ми се он јавио и са мном проговорио. Уместо надменог деспота, великодржавног тиранина, ја сам увидео човека витешки лепог, величанствено спокојног, са благородним лицем. Уместо грубих и горких речи претње и увреда, ја сам слушао снисходљиву критику, изражену саосећајно и благонаклоно. „Како – рекао ми је Император – и ти си непријатељ твог Господара, ти, кога је Русија изродила и покрила славом, Пушкин, Пушкин, то није добро! Тако не сме да буде“. Ја сам занемео од удивљења и узбуђења, речи су ми замрле на уснама. Господар је ћутао, а мени се чинило да је његов звучни глас одзвањао у мојим ушима, са поверењем зовући у помоћ. Тренуци су пролазили а ја нисам одговарао. „Што нешто не кажеш, ја чекам“ – рекао је Господар и погледао на мене проницљиво. Отрезнио сам се од тих речи, а још више од његовог изгледа, на крају сам дошао себи, дубоко удахнуо и тихо рекао: „Крив сам и чекам казну“.

„Ја нисам навикао да журим са кажњавањем – сурово је одговорио Император, ако могу да избегнем ту крајност, будем радостан, но ја тражим срдачно потпуно потчињење мојој вољи, ја тражим од тебе, да ме не примораваш да будем строг, да ми ти помогнеш да будем снисходљив и милостив, ти се ниси супротставио критици у свом непријатељству ка твоме Господару, реци због чега си му ти непријатељ?“.

„Опростите Ваше Величанство што сам Вам дао повод да о мени погрешно мислите јер нисам одмах одговорио на Ваше питање. Ја никада нисам био непријатељ мог Господара, но био сам непријатељ апсолутистичке монархије“. Господар се осмехнуо на то смело признање и лупнуо ме по плећима: Маштарије италијанског карбонарства и немачких тугендбундова! Републиканске химере свих гимназијалаца, лицејаца, неиспечених мислилаца из универзитетске аудиторије. Они су наизглед величанствени и лепи, а у својој суштини жалосни и штетни! Република је утопија, зато што је она у прелазном стању, ненормалном, у коначној рачуници увек водећа ка диктатури, а преко ње ка апсолутној монархији. Није било у историји такве републике, која је у тешком тренутку мимоишла тврдоглавост једног човека и која би избегла распад и погибију, када код ње није било делатног руководиоца. Сила земље је у усредсређеној власти, јер где сви владају – нико не влада; где је свако законодавац – тамо нема ни тврдог закона, ни јединства политичких циљева, ни унутрашњег спокојства. Каква је последица свега тога? Анархија!“

Господар је ућутао, два пута прошетао по кабинету, одједном се зауставио преда мном и упитао: „Шта ти кажеш на то песниче?“. „Ваше Височанство – одговарам ја, поред републиканског облика владавине, којој је препрека огромност Русије и разнородност становништва, постоји још један политички облик – уставна монархија“.

„Она је добра за државу дефинитивно утврђену, прекинуо је Господар тоном дубоког убеђења – а не за такве који се налазе на путу развоја и раста. Русија још није изашла из периода борбе за постојање, она још није добила те услове, при којима је могућ развој унутрашњег живота и културе. Она још није достигла своје предназначење, она се још није ослонила на границе неопходне за њену величину. Она још није потпуно установљена, јер елементи из којих се она састоји до сада један са другим нису усаглашени. Њих зближава и спаја само самодржавље, неограничена, свемогућа воља монарха. Без те воље, не би било ни развоја, ни прираста и најмањи потрес би разрушио сву грађевину државну. Зар ти мислиш да би ја као уставни монарх могао скрушити главу пред револуционарном хидром, коју сте ви сами, синови Русије, отхранили за њену погибију? Зар ти мислиш да је очараност самодржавном власти, урученом ми од Бога, мало утицала на уздржање и повиновање остатка Гарде и обуздавању уличне руље, увек спремне на непочинства, пљачку и насиље? Она се није смела подићи против мене! Није смела! Зато што је за њу самодржавни цар био представник Божанске моћи и намесник Бога на земљи, зато што је она знала да ја схватам сву велику одговорност свог призвања и што ја нисам човек без нарави и воље, кога савијају буре и застрашују громови“.

Када је он то говорио, то осећање сопствене величине и моћи као да га је начинило гигантом. Његово лице је било строго, очи су севале, но то нису биле карактеристике гнева, не, он се у том тренутку није гневио, него је испитивао своју силу, мерио је силу супротстављања, мислено се са њом борио и побеђивао. Он је био поносан и истовремено задовољан. Но, ускоро је израз његовог лица омекшао и очи су се угасиле, он је поново прошетао по кабинету, поново се зауставио преда мном и рекао: „Ти још ниси све рекао, ти још ниси потпуно очистио своју мисао од предрасуда и заблуда, можда код тебе на срцу лежи нешто такво што га узнемирава и мучи? Признај смело, ја хоћу да те саслушам и слушам“.

„Ваше Величанство – одговорио сам ја осећајно – Ви сте срушили главу револуционарној хидри. Ви сте учинили велику ствар, ко ће остати да спори? Међутим… постоји и друга хидра, чудовишно страшна и погибељна, са којом се Ви морате борити, коју морате уништити, јер ће у супротном она Вас уништити!“.

„Изражавајте се јасније – прекинуо је Господар, спремајући се да ухвати сваку моју реч“.

„Та хидра је чудовиште – наставио сам ја – тврдоглавост административних власти, корупција бирократије и подмитљивост судова. Русија стење под стиском те хидре, изнуде, насиља и пљачке, која се све до сада изругује чак и над вишом влашћу. На целом пространству државе нема таквог места где то чудовиште није доспело, кога се оно није дотакло. Јавна безбедност код нас ничим није обезбеђена, праведност је у рукама самовоље! Над чашћу и спокојством породице изругују се битанге, нико није сигуран ни у свој просперитет, ни у своју слободу, ни у живот. Судбина сваког виси на длаци, јер судбином сваког управља не закон, него фантазија неког чиновника, неког жбира, неког шпијуна. Да ли је онда чудно, Ваше Височанство, ако су се нашли људи који хоће да свргну такво стање ствари? Шта је чудно ако су они, збуњени гледиштем униженог и страдалног отечества, подигли знамења противљења, распалили огањ метежа, да би уништили то што постоји и изградили то што треба да буде: уместо стесњавања – слободу, уместо насиља – безбедност, уместо продаје – моралност, уместо самовоље покровитељства закона, који стоје над свим и једнаки за све! Ви, Ваше Величанство, можете осудити развој те мисли, незаконитост средстава ка њеном остварењу, сувишну дрскост предузетог, но, не можете не признати у њој пориве благородног. Ви сте могли и имали право да кажњавате кривце, који су у патриотском безумљу хтели да сруше трон Романових, но, ја сам уверен да, чак и карајући их, у дубини душе, Ви нисте према њима изгубили ни саосећање, ни уважавање. Ја сам уверен, да ако је Господар карао, онда је човек праштао!“.

„Смеле су твоје речи – рекао је Господар, сурово, но без гнева – значи, ти одобраваш метеж, оправдаваш заверенике против државе? Атентат на живот монарха?“

„О, не. Ваше Височанство – викнуо сам ја са узбуђењем – ја оправдавам само циљ замисли, а не и средства. Ваше Височанство уме да проникне у душу, удостојте ме проникнућа у моју и Ви ћете се уверити да је у њој све чисто и јасно. У таквој души се не гнезди зли порив, а злочин се у њој не скрива!“

„Хоћу да верујем да је то заиста тако – рекао је Господар, мало мекше – код тебе нема недостатака ни у благородним побудама, ни у осећањима, но, теби недостаје расуђивање, искуство, чврстина. Видећи зло, ти се збуњујеш, задрхтиш и лакомислено оптужујеш власт за то што она одмах није уништила то зло и на његовим развалинама није пожурила да изгради здање свеопштег добра. Знај да је критика лака, а да је уметност тешка: за дубоке реформе, које су потребне Русији, мало је само воља монарха, ма колико он био јак и чврст. Њему је нужно садејство људи и времена. Нужно је сједињење свих виших духовних снага државе у једној великој напредној идеји; нужно је ујединити све напоре и усрдност у једној похвалној тежњи ка подизању самоуправе у народу и осећања части у друштву. Нека се сви добронамерни, способни људи уједине око мене и поверују, нека самопожртвовано и мирно иду тамо куда их ја поведем и хидра ће бити побеђена! Гангрена која разједа Русију ће ишчезнути! Јер само заједничким напором ћемо победити, у сагласију благородних срца је спасење. Што се тиче тебе Пушкин – ти си слободан. Ја ћу заборавити прошло, чак сам већ заборавио. Не видим пред собом државног злочинца, видим само човека са срцем и талентом, видим певача народне славе, на коме лежи узвишено признање да распали душе вечним добрима и да раде велике подвиге! Сада… можеш ићи! Ма где да се населиш – јер избор зависи од тебе – запамти шта сам ти рекао, и како сам са тобом поступио, служи Отаџбини мишљу, речју и пером. Пиши за савременике и за потомство, пиши у свој пуноћи надахнућа и савршене слободе, јер ћу твој цензор бити ја“. Оваква је била суштина Пушкинове приче. Најзначајнија места која су се урезала у мом памћењу, навео сам скоро дословно“.

Коментаришући горе наведене одломке из успомена грофа Струтинског, В. Ходасевич пише: „Било би ризично потпуно се ослањати на дословност текста Струтинског, но из тога не следи да ми имамо посла са измишљотинама и да је општи смисао разговора неистинито пренет. Да приметим да ни сам аутор не претендује на буквалну тачност записаног, да су најзначајнија места са његове стране наведена скоро буквално. Апсолутно је могуће да су она била чак и записана од стране Струтинског ускоро после разговора са Пушкином: биограф и пријатељ Струтинског, својевремено познати слависта А. Киркор, каже да је Струтински поседовао неуобичајену меморију и да је, осим тога, недуго пре смрти, он спалио неколико томова својих дневника и записа. Можда су се међу њима налазиле и тачније репродукције, делови разговора са Пушкином забележени по свежим успоменама, који су касније послужили као материјал за овај запис, у коме је сувишна уредност и потпуност, наравно, више недостатак него врлина“. „Још једном понављам – завршава Б. Ходасевич свој коментар – запис захтева детаљно изучавање које би могло утврдити истинити степен његове поузданости. Но, у сваком случају, просто га одбацити, као апокриф, нема никаквих основа. Да у закључку истакнемо још једну околност која говори у корист аутора. Пушкин је умро 1837. године. Његова смрт подигла је велику буку не само у Русији, него и у иностранству. Чини се логичним да, уколико је Струтински био само шарлатан и преварант, који је писао само на основу гласина и из друге руке – он би пожурио да при првој могућности иступи са својом причом, ако не у руској штампи, онда у иностранству. Он то није урадио и своју повест о познанству са Пушкином приказао је само у својим општим мемоарима, које су публиковане много година касније“.

III

„Москва – сведочи Пушкинов савременик С. Шевирјев – га је прихватила са одушевљењем, увек га носећи на рукама. Долазак песника представљао је догађај у животу нашег друштва“.

Но, свеопште усхићење су ускоро сменили потоци гнусне клевете, чим је у масонским круговима друштва постао познат конзервативни карактер погледа на свет сазрелог Пушкина. Волтеријанци и масони нису опростили Пушкину што се он окренуо леђима масонској идеји о усавршавању Русије револуционарним путем, ни тога што се он са симпатијама изражавао о духовном лику гушитеља устанка декабриста – Николаја I. Схвативши да у лику Пушкина они добијају опасног непријатеља, волтеријанци и масони прибегавају свом омиљеном начину политичке борбе – клевети. У погон се пуштају сплетке да је Пушкин купио расположење Николаја I по цену удворништва, улизништва и шпијунаже. Када је Пушкин написао „Стансе“, А.Ф. Воејков је саставио следећи епиграм за њега: „Раније сам проповедао слободу/Цареве с народом звао на суд/Но само што опробах царску супу/Стадох придворска улизица“. У једном од својих писама П. Вјаземском, Пушкин саопштава: „Алексеј Полторацкиј је брбљао у Твери да сам ја шпијун, да за то добијам 2 500 месечно (који би ми тако добродошли због грађевине) и мени се већ јавља даља родбина за места и милост царску“. На пуштене клеветничке гласине, Пушкин је одговорио изузетним стиховима „Пријатељима“. Ево тих стихова:

„Не, ја нисам ласкавац, када Цару Хвалу слободну састављам: Ја смело изражавам осећања, Језиком срца говорим. Ја сам Га једноставно заволео: Он бодро и часно влада нама; Он је Русију одједном оживео Ратом, НАДАМА, залагањима. О не, мада младост у њему кипи, Но није жесток у њему дух државни: Онога кога кара јавно, Он потајно милост твори, Текао је у изгнанству живот мој, Вукао сам се раздвојен од милих, Но, он ми је Царску руку Пружио – и ја сам са вама пријатељи. Он ме је частио инспирацијом. Ослободио је мисао моју, И зар сада у срдачном умиљењу, Њему хвалу да не испевам? Ја ласкавац? Не браћо, ласкавац је лукав: Он ће на цара невоље клицати, Он ће од његових државних права Једино милост ограничити. Он ће рећи: „Презири народ, Угњетавај нежни глас природе!“ Он ће рећи: „Просвећеност је плод Страсти и воља духа метежнога!“. Тешко земљи где су роб и ласкавац Једини блиски престолу, А певач од неба изабрани ћути, обарајући поглед ка земљи“.

Почињу узнемиравања од стране полиције, која нису прекидани до самог убиства Пушкиновог. Историчари и пушкинисти међу члановима Реда Руске Интелигенције, увек ствар приказују на начин, да се праћење одигравало тако као да је неко тукао Николаја I. Ту масонску верзију треба одбацити, јер је у супротности са чињеницама. Односи између Николаја I и Пушкина, не дају нам никаквог основа да оптужимо Николаја Првог за то да је имао жељу да прогони генијалног песника и да жели његову погибију. У предговору за рад С. Франка „Пушкин, као политички мислилац“. П. Струве тачно пише, да је: „Међу великим песником и царем било огромно растојање у смислу образованости и културе уопште: Пушкин је баш у тој епохи био већ велики човек, самостално стечене културе, што Николај I никада није био. Са друге стране, као човек огромне делатне воље, Николај I је превазилазио Пушкина у другим односима: њему је била својствена необична самодисциплина и најдубље осећање дуга. Своје обавезе и задатке Монарха он не само да је схватао, него их је и преживљавао. КАО ИСТИНСКО СЛУЖЕЊЕ. У многоме Николај I и Пушкин, као конкретне и емпиријске индивидуалности, један другог нису могли схватити и нису схватали. Но, истовремено, они су један другог, као људи, по свим ПОУЗДАНИМ ПОКАЗАТЕЉИМА И СВЕДОЧЕЊИМА, волели и још више ценили. За то је било много основа. Николај I је непосредно осећао величину Пушкиновог генија. Не треба заборављати да је Николај I по сопственој, СВЕСНОЈ ОДЛУЦИ, припојио руском културном животу, на равноправној основи са другим руским образованим људима, политички сумњивог Пушкина, који је због тога од његовог претходника и био постављен под надзор у веома непријатним околностима. И чак, како је изгледало самом Господару, поставио у ту средину песника у изузетно привилегован положај. Болне стране ове привилегије биле су код Пушкина веома приметне, но за Господара потпуно несхватљиве. Да су песника излуђивали обичаји и техника полиције, која је сматрала својим правом у све се петљати, било је више него природно – тим стварима не мање од страсног и понекад необузданог Пушкина у личним и друштвеним односима, узбуђивао се и кротки и тихи Жуковски. Но, од тог узбуђења до негативне оцене фигуре самог Николаја I било је веома далеко.

Песник је добро знао да је Николай I био – са своје тачке гледишта самодржавног, то јест, неограниченог, монарха, – до мозга костију проникнут свешћу не само о ПРАВУ и сили патријархалне монархистичке власти, него и њеним ОБАВЕЗАМА“. „За Пушкина Николај I је био истински властелин, какав се он показао 1831. године на Сенатском тргу, натеравши снагом свог говора узбуњени због колере народ, да падне пред њим на колена. (Види писмо Пушкина Осиповој, од 29. јуна 1831. године). За аутора знаменитих „Стансова“ Николај I је био Цар „суров и моћан“. (19. октобра 1836. године). И своје односе према Пушкину Николај I је такође посматрао под тим углом гледања“.

IV

Добре односе са Николајем I Пушкин ј сачувао током целог свог живота. Кад се после крунисања Николај I вратио у Петроград, Бенкендорф је писао: „Пушкин, аутор, у Москви и свуда говори о Вашем Височанству са благодарношћу и великом оданошћу“. После неколико месеци Бенкендорф поново пише: „После виђења са мном, Пушкин је у Енглеском клубу са усхићењем говорио о Вашем Височанству и побудио лица која су са њим ручала, да наздраве за Ваше Височанство“. У октобру 1827. године, Фон Кок, чиновник III одељења саопштава: „Песник Пушкин се понаша веома отмено и добро у политичким односима. Он нелицемерно воли Господара“.

„Ви ми говорите о успеху „Бориса Годунова“ – пише Пушкин Е. М. Хитрово у фебруару 1831. године – уистину ја не могу да верујем у то. Успех асолутно није улазио у моју рачуницу када сам га писао. То је било 1825. године – и требало је да умре Александар, и неочекивано добра воља према мени садашњег Императора, ЊЕГОВ ШИРОКИ И СЛОБОДНИ ПОГЛЕД НА СТВАРИ, да би моја трагедија могла изаћи на светлост дана“. „Из новина сам сазнао нову функцију Гнедича – пише Пушкин у фебруару 1831. године. – То чини част Господару, кога ИСКРЕНО ВОЛИМ и за кога се увек радујем, када поступа право, по царски“. Те исте године он саопштава П.В. Нашчокину: „Ове јесени ћу се бавити књижевношћу, а током зиме ћу се зарити у архиве, куда ми је Цар дозволио приступ. Цар је са мном веома милостив и љубазан. Можда се деси, упаднем међу сезонце, и Зубков и Павлов ми се јављају раширених руку“. И неко време после тога, поново му пише: „Цар (међу нама) ме узео у службу, то јест, даје ми плату и дозвољава да копам по архивама за састављање историје о Петру I. Дај Боже здравља Цару!“. Године 1832 песник је добио као лични поклон Николаја I „Полное Собрание Законов Российской Империи“. Дана 28. фебруара 1834. године, Пушкин записује у свој дневник: „Господар ми је дозволио да штампам Пугачова, мени је враћен рукопис са његовим примедбама (врло разумним)… Од 6. марта има запис… „Цар ми је дао у зајам 20 000 за штампање Пугачова. Хвала“.

Пушкин који није волео Александра I, не само да је уважавао него је и волео Императора Николаја I. Расрдивши се једном на Цара (због молбе о оставци) Пушкин пише жени „не умем да се на њега дуго срдим“. Он јој такође пише 24. априла 1834. године: „Видео сам три Цара: први је наредио да са мене скину капу и због тога критиковао моју дадиљу; други ме није уважавао; трећи, иако ме под старе дане увукао у придворску службу, не бих га желео мењати за четвртог: добра од добра не тражим“. И поново њој, 16. јуна 1834. године: „На ТОГА сам се ја престао срдити, зато што он није крив за свињарије оних који га окружују…“. Струве апсолутно исправно пише да би се могао навести још дуги низ случајева не само покровитељске, него и директно љубазне пажње Николаја I према Пушкину“. „Речју, све чињенице говоре о том узајамном односу те двојице великих људи, који су, сваки на свој начин, ставили печат на ту читаву епоху коју сам претходно приказао. Око тих узајамних односа – под диктатом политичке тенденције и неискорењених страсти ка злобним измишљотинама – сплело се читаво клупко глупих измишљотина, ниских сумњичења, одвратних дојава и гнусних клевета. Устројство политичких идеја чак и код зрелог Пушкина, уопште није било слично политичком погледу на свет Николаја I, но, тим је значајнија непрекидана узајамна лична веза међу њима, заснована једнако и на људским осећањима, и на њиховом државном смислу. Њих двојица су волели Русију и ценили њен историјски лик“. Николај I је ценио ум и таленат Пушкина, добродушно се односио према њему као према великом, несвакидашњем човеку, благонаклоно је гледао на противуречне придворним етикетама Пушкинове испаде, не једном га штитећи од различитих непријатности, материјално му помажући. Ево неколико чињеница које то потврђују. После разговора са Пушкином у Чудовом манастиру, Николай I, – како саопштава П. И. Бартенев, – „позвао је к себи Блудова и рекао му: «Знаш ли да сам сада разговарао са најпаметнијим човеком у Русији?“ На упитну недоумицу Блудова, Николај Павлович је рекао име Пушкина“. (П. И. Бартенев. Русский Архив. 1865 г.).

Када су масонски кругови, озлојеђени због издаје масонских „идеала“ од стране Пушкина подигли оптужбу против њега да је он аутор порнографске „Гаврилијаде“, Николај I је наредио да Пушкину пренесу следеће: „…Знајући лично Пушкина, ја верујем његовој речи. Но желим, да он помогне влади да открије ко је могао написати сличну мрзост и увредити Пушкина, пуштајући то под његовим именом“. После слања писма Николају I од стране Пушкина (чији је садржај остао тајна чак и за чланове Истражне Комисије) по наређењу Николаја I, на саслушања по предмету о ауторству „Гаврилијаде“ Пушкина више нису позивали. На маргинама Пушкиновог писма Николају I о подлим алузијама редактора „Северне Пчеле“ Булгарина о његовом црначком пореклу, Николај I је написао, да алузије Бугарина нису ништа друго него „ниске подле увреде“, које „не обешчашћују онога на кога се односе, него онога ко их је написао“. Та резолуција је била саопштена Пушкину и донела му је велику моралну сатисфакцију. Прочитавши у „Северној Пчели“ клеветнички текст на Пушкинову адресу, Николај I је тог истог дана написао Бенкендорфу: „Ја сам заборавио да Вам кажем, друже љубазни, да је у данашњем броју „Пчеле“ опет изашао неправедан и одвратан текст уперен против Пушкина; зато Вам предлажем да позовете Булгарина и забраните му да убудуће штампа било какве критике о књижевним делима и АКО ЈЕ МОГУЋЕ, ЗАБРАНИТИ ЧАСОПИС“. Упоредите ово писмо Самодршца начелнику тајне полиције и размислите о томе, како би у сличној ситуацији поступила већина владара – законских наследника Реда Руске Интелигенције и вама ће бити јасно колико је био демократски начин мишљења Николаја I. Он не позива да се забрани орган штампе који му се не свиђа, него само моли начелника тајне полиције да забрани његов излазак ако се то може урадити у складу са постојећим законом о штампи. Бенкендорф је, као и увек, стао на страну не Пушкина и Николаја I, него на страну Булгарина. Он је уверио Николаја I, да не треба забрањивати излазак „Северне Пчеле“ и да њему не треба забранити да пише у њој клеветничке текстове. Због тога је Бенкендорф брзо нашао повод да затвори „Литературную Газету“ Дељвига, у којој је сарађивао Пушкин, после чијег је затварања руска словесност по Пушкиновом опису била „с главе предата Булгарину и Гречу“. После затварања „Литературной Газеты“ Пушкин је у више наврата подносио захтев за дозволу издавања часописа књижевно-политичког карактера. Но, успостављање равнотеже, при коме су писци националног правца могли водити борбу са књижевним и политичким битангама типа Булгарина и Греча, апсолутно није било у интересу масона који су се спустили у подземље. Бенкендорф, кога су очигледно масони користили међу лицима који припадају околодворским круговима, давао је увек негативне одговоре поводом захтева Пушкина и није му издавао дозволу за издавање часописа.

Извор: Фонд Стратешке Културе