Kandidatura Džaferovića izrugivanje srpskim žrtvama

Stranka demokratske akcije je na Konvenciji održanoj 26.05.2018. posle odustajanja oba favorita, Denisa Zvizdića i Sebije Izetbegović, izabrala kandidata koji na najbolji način praktično odslikava zločinačku prirodu ove stranke te korupciju i kriminal.

Konvencija SDA izabrala je Šefika Džaferovića za kandidata ove stranke za člana Predsedništva BiH. Dobio je 104 glasa. Drugoplasirani Safet Softić dobio je 87 glasova. 22 glasačka listića bila su nevažeća, što znači da 22 delegata nisu želela podržati nijednog od kandidata, dok je čak 49 delegata Konvencije SDA izostalo sa glasanja. Džaferović je tako postao kandidat SDA sa 40% podrške delegata SDA.

Bio je to sudar džamijske strukture (Softić) i obaveštajno-bezbednosnog podzemlja (Džaferović) nastalog i organizovanog u proteklom građanskom ratu u BiH ali i odmeravanje dve najveće kantonalne organizacije, Zenica i Tuzla. Pobedu su odneli „zeničani“ i obaveštajci nastupajući tvrdo i jedinstveno.

Bakir Izetbegović je bio siguran da može izabrati Safeta Softića i time učvrstiti svoje stranačko liderstvo i saradnju sa Reisom Husejnom Kavazovićem ali operacija koju je vodio polutajno u potpunosti je propala. Dobio je podeljenu stranku i kandidata koji pripada moćnom Gatačkom klanu podržanom od ratnih lidera Hasana Čengića i Šemsudina Mehmedovića.

Međutim, kandidaturu Šefika Džaferovića pod hitno treba osporiti i protiv ovog tipičnog ratnog šefa policije sa čijim znanjem su ubijani Srbi i Hrvati u Zenici treba poslati u pravosudne klupe i kao protiv generala Sakiba Mahmuljina otvoriti krivični proces zbog ratnih zločina počinjenih na tlu Vozuće i šireg područja Ozrena.

Iako su prva ritualna klanja izvršena u Tešnju, septembra 1992. godine, pod pokroviteljstvom tadašnjeg šefa policije Šemsudina Mehmedovića, ipak su na Vozućkom tj. Ozrenskom ratištu, tri godine kasnije, pod kišobranom nekadašnjeg načelnika CSB Zenica a danas predsednika Zastupničkog doma PS BiH Šefika Džaferovića i komandanta Trećeg korpusa Armije R BiH Generala Sakiba Mahmuljina ovi zločini bili pravilo. Bili su i masovni kako nikada i nigde nisu.

Takvim zločinima i politikom iz Sarajeva su zidali kamenčiće u građevini prve islamske države na Balkanu i Evropi, pod krinkom „funkcionalne BiH“, ili „BiH– jedna adresa“, tačnije unitarne zemlje bez vidljive uloge Srba i Hrvata u njoj.

Sudbina Vozuće rešena je tek nakon što su mudžahedini uz podršku NATO avijacije osvojili značajnu kotu „Paljenik“ na gredi Podsijelovo a jedinice Drugog (u vojnoj operaciji „Uragan 95“) i Trećeg korpusa (operacija „Farz 95“) sa preko 23.000 vojnika Armije R BiH izvršile napad na nešto više od 4.000 vojnika koji su branili taj deo Ozrena i područje koje praktično ima manje stanovnika od vojnika u napadu na njih. U zločinima Alijinih mudžahedina, Mahmuljinovih i Delićevih vojnika te Džaferovićevih policajaca, spaljeno je do temelja 66 sela, uništeno preko 5000 kuća, 12 crkava i jedan manastir, srušena groblja od kojih su neka stara i preko pet vekova, ubijeno 465 vojnika i civila, proterano više od 22.000 civila i građana srpske nacionalnosti.

Inače, Podsjelovo (Pocjelovo) je greda koju čine četiri dominantne kote, 715, 726, 702 i 706, što neupućenima u topografiju ovih prostora ne znači puno, ali ova greda je kapija Ozrena, onaj ko je kontroliše lako može zauzeti celi Ozren. Vojnici Republike Srpske su bili svesni toga, pa su ovaj deo ratišta utvrdili držeći jake snage na njemu. Prema izjavama mnogih visokih oficira Armije BiH, ovi se položaji nisu mogli zauzeti bez pomoći avijacije. Mnoge jedinice Armije BiH su se izređale na ovoj koti, ali bez uspeha dok se u celu operaciju nisu zajedno uključili NATO (Operacija „Namjerna sila“) i mudžahedini („Odred el Mudžahedin“ i „Zubejrova grupa“).

Vojna operacija NATO snaga, pod imenom „Namerna sila“, pokrenuta deset dana pre napada mudžahedina na Vozuću, manifestovala se rušenjem svih radio-relejnih uređaja i sredstava veze Vojske Republike Srpske na Ozrenu a prije svega najbitnijeg releja, nazvanog po najvišoj koti na tom dijelu, „Kraljica“, i predstavljala je podršku iz vazduha formacijama Drugog i Trećeg Korpusa AR BiH.

Iako je za zločine Odreda el Mudžahedin komandant Glavnog štaba Armije R BiH Rasim Delić osuđen na tri godine zatvora, ipak nijedan nižerangirani komandant i nijedan brutalni ubica iz ove jedinice nisu procesuirani a kamoli kažnjeni. Šta više – glavni svedok Haškog tužilaštva u predmetu protiv Rasima Delića bio je glavni obaveštajac Odreda el Mudžahedin Aiman Avad koji se iz Sarajeva obratio video linkom, i svedočio da je Odred bio potpuno pod komandom političkog i vojnog vrha i da je izvršavao njihove naredbe. Rasim Delić je umro od stida i infarkta a Aiman Avad, pripadnik muslimanskog bratstva iz Sirije, nekažnjeno živi u Bosni i Hercegovini.

U izvodu iz presude komandantu Armije R BIH, generalu Rasimu Deliću, navedeno je sljedeće:

„Između 21. i 23. jula 1995. pripadnici odreda el Mudžahid vezali su 12 zarobljenih iz VRS-a u neugodnim položajima i izvrgli ih različitim oblicima zlostavljanja, uključujući batinanje i pokazivanje tek odrubljenih glava Momira Mitrovića i Predraga Kneževića. Pretresno veće je utvrdilo da je takvo postupanje kod zarobljenika proizvelo tešku duševnu i fizičku patnju, kao i povredu, te da predstavlja i teški napad na ljudsko dostojanstvo. Dana 23. jula 1995. mudžahedini su 12 zarobljenih pripadnika VRS-a iz Livada prebacili u logor Kamenica, gde su ih zarobljene držali u jednoj napuštenoj kući. U noći tog dana jedan mudžahedin je hladnokrvno ispalio hitac u jednog od zarobljenih – Gojka Vujičića. Glava Gojka Vujičića potom je odrubljena i stavljena na njegov stomak. Kasnije su zarobljeni Srbi bili prisiljavani da ljube odrubljenu glavu”.

– Dokazana serija zločina, koja se dogodila u septembru 1995. godine:

„Poslepodne 11. septembra 1995, jedan dan nakon pokretanja operacija Uragan i Farz, vojnici 328. brigade 5. bataljona Armije BiH i mudžahedini zarobili su oko 60 vojnika i civila bosanskih Srba, uključujući tri žene u blizini sela Kesten. Zarobljenicima je bilo naređeno da u koloni pešice krenu prema Kestenu. Putem su dvojica zarobljenika – Milenko Stanić i Živinko Todorović – ubijeni iz vatrenog oružja. U logoru Kamenica neki ili svi od 52 zarobljenika bili su zatvoreni na dva sprata jedne napuštene kuće. Iz posrednih dokaza, uključujući i dokaze dobivene ekshumacijom, sledi da su ta 52 zatočenika na kraju ubijena. U svetlu celokupnih dokaza i iz razloga detaljno navedenih u pisanoj presudi, Pretresno veće u procesu protiv generala Rasima Delića se uverilo da su svu 52 muškaraca Srba, navedenih u prilogu C Optužnice, namjerno lišili života pripadnici odreda el Mudžahedin u logoru Kamenica, u periodu od 11. septembra 1995. do 14. decembra 1995. godine“.

Zbog ovih zločina MUP Republike Srpske je Tužilaštvu BiH podneo Izvještaj o počinjenom krivičnom delu Ratnog zločina protiv više lica: generala Seada Delića (komandant Drugog korpusa AR BiH), generala Sakiba Mahmuljina (komandant Trećeg korpusa ARBiH), Faila Hasanagića (komandant 35. divizije AR BiH), Halila Brzine (komandant Sedme muslimanske brigade), Refika Lende (komandant operativne grupe Bosna Zavidovići-Žepče), Fuada Zilkića (komandant 328. brigade AR BiH), Abu Malija (pravo ime – Abdel Kadeer Mokhtari, komandant Odreda el Mudžahedin), Aimana Avada (glavni bezbednjak i obaveštajac Odreda el Mudžahedin) te Abu Hamza (Imad al Husin, član komande Odreda el Mudžahedin – vođa mudžahedinske zajednice u Bočinji).

U evidenciji Tužilaštva BiH, po nalogu iz Haškog tribunala, predmet Sakib Mahmuljin i drugi zaveden je od 2012. godine pod pravnom kvalifikacijom „Ratni zločin genocid“, a danas se vodi pred sudom BiH, polujavno i traljavo.

Svi masovni zločini na Ozrenu počinjeni od strane islamskih fanatika, mudžahedina i terorista već u Haškom tribunalu su uglavnom rasvetljeni i dokazani, u sudskim procesima koje je Tužilaštvo vodilo protiv komandanta Armije R BiH generala Rasima Delića, načelnika Generalštaba generala Hadžihasanović Envera i komandanta Sedme muslimanske brigade pukovnika Amira Kubure.

Presuda Hadžihasanović-Kubura je na 760 strana detaljno objasnila mnoge zločine u Srednjoj Bosni, navela imena ubijenih u raznim kampovima i logorima, bavila se Zenicom i logorom u Kazneno-popravnom domu, logorom u Muzičkoj gimnaziji, mučenjima i ubijanjima civila srpske i hrvatske nacionalnosti. Istovremeno, ova presuda detaljno je opisala nastanak i delovanje Trećeg korpusa, razmatrajući ulogu svih brigada ovog korpusa a posebno njihovu vezu sa mudžahedinima. Iako se i u analizi Trećeg korpusa bavio Odredom el Mudžahedin, Haški tribunal je posebno, u ovoj presudi na 138 strana (od str. 124 do 262) analizirao sve dokaze vezane za mudžahedine od njihovog dolaska u BiH, paravojnog delovanja do organizovanja u jedinice Trećeg korpusa, njihovih vojnih baza i posebno njihovih zločina, načina njihovog izvršenja, verskoj motivaciji i brutalnosti.

Mudžahedinskim bazama sud posvećuje posebnu pažnju i njima se bavi na desetak stranica presude. Posebno se ističu: 1) Baza u Poljanicama, 2) Baza u Orašcu, 3) Grad Travnik, 4) Grad Zenica, 5) Arnauti, 6) Bijelo Bučje, 7) Ravno Rostovo.

U ova dva predmeta dokazano je ubistvo 92 lica a razmatrano je ubijanje 187 vojnika i civila kao i 132 nestala lica, silovanje tri žene, mučenja i zlostavljanja u Muzičkoj školi u Zenici, u Podbrežju objekat „Vatrostalna“, u Kazneno-popravnom domu Zenica, u Tešnju u Osnovnoj školi ”Jablanica”, u Orašcu – te brutalna odsecanja glava ratnim zarobljenicima na Ozrenu i Srednjoj Bosni.

O tome su u Hagu svedočili dr Branko Šikanić, Srbin iz Prnjavora koji je prošao pakao mudžahedinskog logora te jedan Hrvat, Luka Babić, uz svedočenja bezbednjaka, analitičara i oficira Bošnjaka, od kojih su posebno bitni: Izet Karahasanović, Zakir Alispahić, Salih Spahić, Ferid Buljubašić, Mesud Šadinlija, Sead Žerić, Muhamed Omerašević, Fadil Alihodžić, Džemal Vučković… i drugi.

Njihova svedočenja i hiljade stranica dokaza i dokumenata o tim zločinima su tragična potvrda da u Bosni i Hercegovini ne postoji pravosudni sistem, da nema zakona ni morala, da Sud i Tužilaštvo BiH ne kažnjavaju zločince i ekstremiste niti rasvetljavaju njihove zločine – nego su tu, po nalogu zapadnih službi, da kažnjavaju Srbe i ispisuju stranice lažne istorije proteklog rata.

Važno je pomenuti da su ritualna klanja zarobljenih civila i vojnika, masovni zločini Odreda el Mudžahedin počinjeni na području delovanja i odgovornosti Centra Službi bezbjednosti Zenica, tokom 1994. i 1995. godine, u vreme kada je Centrom upravljao Šefik Džaferović. Iako zločini i ritualna odsecanja glava danas izazivaju zgražavanje i strah celog sveta jer predstavljaju jedinstveni način delovanja Islamske države i Al Kaide, Šefik Džaferović nikada nije pozvan na odgovornost.

U javnosti Federacije BiH ova tema se uglavnom izbjegava dok u javnosti Republike Srpske pojedine političke stranke (stranke Saveza za promiene) vrlo često iznose dilemu koliko je Džaferović o tome uopšte znao, da li je mogao uraditi bilo šta i koliko je zaista odgovoran te da će se to utvrditi „nekada u nekom sudskom procesu“. Istina je, međutim, da tog procesa i neće biti ako se nastavi ovakav blagi odnos pojedinih medija i pojedinih političkih stranaka prema ratnim zločinima mudžahedina.

Nužno je ponovo naglasiti: Šefik Džaferović je najveći krivac što su se ti zločini uopšte desili i najveći krivac što su ostali nekažnjeni.

Šefik Džaferović je rukovodeći Centrom Službi bezbednosti u Zenici u svakom trenutku znao šta se dešava u Odredu el Mudžahedin. Objekat u kome su se nalazili mudžahedini Sektor Državne bezbednosti CSB Zenica vodio je pod operativnim imenom „Kinšasa“ još od početka 1993. godine.

U „sintezi Službenih dokumenata i operativnih mera“, CSB Zenica od 21.04.1995. godine, koji pokriva 1994. godinu, Odred el Mudžahedin se povezuje sa uvozom velikih količina oružja, sa vezama i kontaktima prema stranim obaveštajnim službama, sa kontraobaveštajnom zaštitom koju za njih provodi Aiman Avad, sa vezama i kontaktima sa radikalnim islamističkim grupama u Pakistanu, Egiptu, Saudijskoj Arabiji te sa štampanjem radikalne verske literature koja odstupa od shvatanja i praktikovanja islama među bosanskim muslimanima!

U „sintezi službenih dokumenata Sektora Državne bezbjednosti, CSB Zenica, od 22.4.1995. godine, navedeno je sledeće:

„Analizirajući do sada sačinjenu dokumentaciju sa objekta „Kinšasa“ došlo se do određenih bezbednosno interesantnih saznanja koja ukazuju na veze jedinice „el Mudžahid“ sa počiniocima nekih terorističkih akata. Terorističke aktivnosti odnose se uglavnom na kidnapovanje i ubistvo engleskih humanitaraca Pola Godala, ranjavanje Sajmona Kinga i Dejvida Kurta, zatim ubistvo jednog egipatskog generala, otmicu Živka Totića, oficira HVO te otmice pripadnika jedinice „el Mudžahid“ iz Zeničke bolnice odnosno Kazneno Popravnog Doma Zenica“!

Već 27.04.1995 godine Šefik Džaferović u ime Centra Službi bezbednosti potpisuje dokument pod nazivom „Presek obrađenih predmeta“ koji ukazuju na terorističku delatnost!

Istina je da pojam terorizam i teroristička aktivnost u Bosni i Hercegovini nikada niko nije upotrebio kao definiciju aktivnosti Odreda do 2001. godine i Jedanaestog septembra – a da je Džaferović već tada imao sve informacije o delima terorističke prirode i da danas on i njegova stranka i dalje štite teroriste i eksplicitno i prikriveno – a u suštini i 1994. godine su znali da su ova lica izvori terorističke pretnje i nosioci terorističkih aktivnosti.

Nadzor koji je CSB Zenica imao nad Odredom el Mudžahedin u maju se proširio na zajedničku operativnu akciju Vojne bezbjednosti i CSB Zenica – Sektor Državne bezbednosti. Ta Operativna akcija nazvana je „Vranduk“ i pokrenuta je 12.5.1995. godine a značila je potpuni operativno-tehnički i svaki drugi nadzor nad celim Odredom a posebno nad komandom Odreda (Operativna akcija „Vezir“), komandantom Odreda Abu Maalijem (Operativna akcija „Vazal“), glavnog obaveštajca i bezbednjaka Aiman Avada (Operativna akcija „Derviš“) i na kraju svih pripadnika Odreda, svih njihovih veza i kontakata, od strane vojno-bezbenosnih i policijskih organa – Uprave vojne bezbjednosti Trećeg Korpusa i Sektora Državne bezbednosti u CSB Zenica.

Cjelokupan sistem Operativnog obuhvata ”Vranduk“ odobrili su komandant Armije R BiH General Rasim Delić i ministar unutrašnjih poslova R BiH Bakir Alispahić, a plan i realizaciju vodili su pomoćnik Šefika Džaferovića, načelnik Sektora Državne bezbednosti u CSB Zenica Fevzija Babić i načelnik Vojne bezbjednosti Trećeg korpusa pukovnik Ekrem Alihodža.

Cilj ove akcije (kako piše u Planu realizacije OA Vranduk) bio je:

 „Preduzimanje mera i radnji na dokumentovanju i presecanju subverzivne i druge protiv-ustavne i protiv-zakonske delatnosti jednog broja pripadnika Odreda „el Mudžahedin“ i njihovih veza“.

Šefik Džaferović – Konvencija SDA

Već 13. maja 1995. godine načelnik Uprave bezbjednosti u Generalštabu Armije BiH general Jusuf Jašarević, „… u cilju praćenja, dokumentovanja i presecanja obaveštajne aktivnosti, kao i rasvetljavanja svih aktivnosti pripadnika Odreda „el Mudžahedin“ a na osnovu tačke 10. i 23. Pravila za rad Službe vojne bezbednosti predlaže a komandant Armije R BiH Rasim Delić odobrava, naredbu o provođenju sledećih operativnih mera: tajno slušanje i snimanje (TSS), tajno praćenje i osmatranje (TPiO), tajni pretres (TP), tajna kontrola poštanskih pošiljki (TKPP).

Operativna akcija „Vranduk“ vođena je sve do kraja rata i obezbeđivala je punu informisanost Centra Službi bezbednosti Zenica i Komande Trećeg korpusa o svakom trenutnom kretanju i aktivnosti bilo kog pripadnika Odreda „el Mudžahedin“ a posebno Komande tog odreda.

Šefik Džaferović i Sakib Mahmuljin su imali informaciju o zarobljavanju 53 civila i vojnika Vojske Republike Srpske i poslali su vojnog policajca Izeta Karahasanovića da obiđe zarobljenike u Kestenu kao što su bili informisani i o zarobljavanju 11 vojnika Lake Prnjavorske brigade od vojnog bezbednjaka Zakira Alispahića, zv.“Dugi“, kao i bezbednjaka iz Analitičkog odela Uprave za bezbednost Trećeg korpusa Saliha Spahića. Iako su znali sve o njihovom zarobljavanju istog trenutka kada se zarobljavanje desilo – oni su dozvolili da zarobljenici puna tri meseca, od 11. septembra 1995. do 14. decembra, budu ritualno ubijani, mučeni i masakrirani, na način kako to danas svojim zarobljenicima rade Islamska država i Al Kaida.

Ipak, ni Džaferović ni Mahmuljin nisu uradili ništa u septembru za vreme i posle Operacije „Farz 1995“ i zločina počinjenih u Vozući i na Ozrenu a operaciju praćenja i nadzora nad Aimanom Avadom (OA „Derviš“) okončali su 31.01.1996. godine sa obrazloženjem da je taj dan napustio zemlju i otišao, mada je Avad i danas tu, u Zenici.

Džaferović je o svakom zločinu bio informisan u trenutku planiranja a posebno u toku izvršenja. Bio je dužan sprečiti izvršenja zločina ali nije. Znao je ko su izvršioci zločina i nije preduzeo nijednu meru kažnjavanja zločina nad srpskim narodom na Ozrenu. Bio je upoznat i sa načinom na koji su ovi zločini vršeni ritualnom sečom glava, i znao je za mučenja koja su prethodila ovim ubistvima.

Znao je za primarne grobnice ubijenih civila i vojnika srpske nacionalnosti i znao je za premeštanje grobnica – niti ih je sprečio niti ih je kaznio. Žalosno je voditi razgovor o minimumu političke odgovornosti čoveka koji je u stvari bio svedok i saučesnik ovih strašnih zločina i koji je učinio sve da posledice ovih nedela i njihovi akteri danas postanu pretnja evropskom miru i bezbednosti.

Za taj stepen bezbednosne pretnje danas, najveću odgovornost snosi Šefik Džaferović ali i jedina ličnost koja je mogla narediti Rasimu Deliću i njegovim generalima da prećute zločine i da završe sa Operacijom „Vranduk“ a da saznanja iz te akcije i svu dokumentaciju unište. Reč je naravno o Aliji Izetbegoviću i odgovornosti njega lično, njegove stranke SDA i političkih i bioloških naslednika, zbog zataškavanja tih zločina i skretanje Bošnjaka sa puta evropskog islama na put radikalizma, ekstremizma i terorizma!

Bosna i Hercegovina ni kao prostor niti država nema budućnosti ako se u njene najvažnije institucije vlasti biraju uporno, u ime SDA, ovakvi kadrovi kao što je Šefik Džaferović, natovareni velikim teretom ratne prljavštine i ratnih zločina.

Izvor: Analitički forum