Кардинал Кухарић и распад Југославије

У среду, 7. септембра 1983., у предвечерњим сатима је специјалним авионом из Сарајева (где је већ све било у знаку припрема за Зимску олимпијаду) допутовао у Загреб тадашњи председник СР Немачке, иначе члан ЦДУ-а, Карл Царстенс. У његовој је пратњи био и немачки државни министар Михаел Мертес.

Двојицу угледних гостију из Западне Немачке дочекао је на аеродрому Плесо комплетан тадашњи државни врх СР Хрватске: председник Председништва СРХ Милутин Балтић, председник Сабора СРХ Милан Рукавина-Шаини председник Извршног већа Сабора СРХ инж. Анте Марковић. А сутрадан, 8. септембра 1983., председнику Царстенсу и његовом пратиоцу приредио је свечани ручак, у Дверцима на Горњему Граду, тадашњи председник Председништва СФРЈ (који ће у мају 1984. постати шеф хрватске Партије) Мика Шпиљак.

Црква у офанзиви

Но ипак, свој најважнији, а по много чему и најзанимљивији састанак за време боравка у Загребу, Царстенс је одржао у тзв. приватном делу своје посете главном граду СРХ. У четвртак, 8. септембра ујутро, састао се, наиме, са загребачким надбискупом и председником БКЈ кардиналом Фрањом Кухарићем – али, занимљиво, не у Кухарићевој канцеларији у Надбискупском духовном столу на Каптолу него у Банским дворима, где је било (а и данас је) седиште хрватске Владе. Строго формално, Царстенс је у том сусрету и разговору био домаћин Кухарићу, а не Кухарић Царстенсу.

У овоме тренутку не располажем са довољно квалитетних информација на бази којих бих са стопостотном сигурношћу могао закључити ко је доиста стајао иза (тзв. приватног) сусрета Царстенса с Кухарићем, но претпостављам да је главни лобиста могао бити тадашњи помоћни загребачки бискуп Ђуро Кокша, који се током састанка у Банским дворима није одвајао од свог шефа Кухарића (па је уједно био и преводилац у том разговору). Кокша је, наиме, у оно време био у врло добрим односима с војним капеланом Бундесвера (Оружаних снага Немачке), а и уопштено могао се похвалити квалитетним везама по целој Европи, па и са једним важним европским фондом за помоћ бискупским конференцијама (посебно у социјалистичким државама попут СФРЈ).

Засигурно нећемо погрешити ако кажемо да је у том тренутку, почетком септембра 1983., Кухарићу (ипак) било више стало до сусрета с Царстенсом него немачком председнику са загребачким кардиналом, и да је управо из тих разлога и била потребна лобистичка интервенција бискупа Кокше. Међутим, још је неко у Загребу и СР Хрватској био јако заинтересован за оно што ће и о чему ће причати њих двојица (заправо тројица, ако убројимо и немачког државног министра Мертеса). Била је то Служба државне безбедности РСУП-а СРХ, са својом испоставом Центар Загреб, која је свих тих година будно пратила сваки корак и сваку изговорену реч надбискупа Кухарића и његових најближих сарадника с Каптола.

Кухарићева канцеларија још давно је била озвучена (кад кажем “давно”, мислим на доба загребачкога надбискупа Фрање Шепера, током 1960-их), исто тако и неке друге канцеларије у згради Надбискупскога духовног стола (примјерице Кокшина), исто као и неки други црквени објекти на Каптолу (попут, нпр., седишта главног уредника Гласа Концила дон Живка Кустића). Католичка црква у Хрватској била је тих година у једној великој и незаустављивој офанзиви, понајпре кроз свој грандиозни јубилејски, у својој суштини државотворни, покрет “Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата” (1975.-1984.), па комунистичка тајна полиција није пропуштала ни једну једину прилику да се, на свој специфичан начин, не информише о свему ономе шта ко од водећих људи Цркве у датом тренутку ради, с ким разговара и о чему разговара.

Скривени магнетофон

А ово је сада – тај Кухарићев “блиски сусрет” с немачким председником Царстенсом – била прилика која се није нити смела нити могла пропустити. Додуше, у овом се случају већ у самоме старту био испречио један мали (или велики, како се узме) технички проблем. За разлику од Кухарићевог седишта у Надбискупском духовном столу, просторија у Банским дворима у којој је Царстенс, као службени “домаћин”, примио кардинала Кухарића, није била озвучена. Но, оперативци СДС-а су се на време досетили јаду: неко је од њих већ у оно време легендарни (по својој поузданости и квалитету) швајцарски професионални магнетофон “Награ” ставио у једну торбицу која је пак, тобоже случајно, била остављена на столу (или на некоме другом комаду намештаја) – управо у соби у Банским дворима где су Царстенс и Кухарић разговарали.

Захваљујући том тајном снимку, односно транскрипту (дугачком непуних 11 куцаних страница) што је на бази њега направљен, ми данас поуздано можемо знати шта је загребачки надбискуп Фрањо Кухарић мислио и говорио и у оним ситуацијама када је био сигуран (или готово сигуран) да то никада неће изићи у јавност. Колико је мени познато, ово је, барем засада, један једини тајно снимљени разговор надбискупа Кухарића који се из, у овоме тренутку још увек закључаних и блокираних тајних архива, успео пробити напоље, на површину, па је сасвим сигурно и у томе његова изузетна занимљивост, драгоценост и, пре свега, интригантност.

Овде свакако треба имати на уму чињеницу да су се немачки председник Царстенс и кардинал Кухарић састали тачно годину дана пре Националног еухаристијског конгреса у Марији Бистрици (најављеног за септембар или октобар 1984.), на коме ће, као што знамо, Католичка црква у Хрватској уз присуство (по црквеним подацима) 400.000 верника, тријумфално привести крају свој супер-амбициозни јубилејски покрет “Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата”. И већ је тада, усептембру 1983., годину дана уочи НЕК-а, у редовима државних власти у СРХ, па и у целој СФРЈ, владала својеврсна узбуна, да не кажем паника, због тог спектакуларног верског скупа, добрим делом и захваљујући томе што је у неким црквеним медијима, на пример Гласу Концила, месецима унапред било најављивано да ће га лично увеличати – и тиме хрватским верницима и целом хрватском народу пружити велику подршку – папа Пољак Карол Војтила, алиас папа Иван Павле II.

Зато је немачки предсјдник Царстенс (који иначе није био католик него евангелист) већ у првом, више куртоазном, делу разговора директно упитао надбискупа Кухарића хоће ли на НЕК у Марији Бистрици доћи папа Војтила. Кухарић му је помало неодређено одговорио:

– Ми се надамо. Ми смо га позвали. Пре три године позвала га је и Влада (мислио је на југославенску Владу, тј. СИВ, односно Предсједништво СФРЈ – оп. аут.).

Промишљени кардинал

Међутим, пошто су се у међувремену погоршали односи, ја сам лично био јако нападан, један ме високи државник у јавности назвао фашистом, и тако се почела кварити атмосфера … Ми сада чекамо какве ће услове Влада поставити за (Папин – оп. аут.) посету …

Тај “високи државни службеник” који је Кухарића био назвао “фашистом” – то је, наравно, био некадашњи тужилац (на процесу 1946.) надбискупу Алојзију Степинцу, а у раздобљу од 1974. до 1982. председник Председништва СРХ Јаков Блажевић, који је почетком 1981. био покренуо велики “крсташки” (или, боље речено, “антикрсташки”) рат против Католичке цркве у Хрватској, фокусиран подеднако и на Степинца и на Кухарића.

У наставку 45-минутног разговора у Банским дворима – тон коме је својим врло прецизним, а каткада и помало оштрим, питањима давао немачки државни министар Мертес – Кухарић се морао изјашњавати и о оним најделикатнијим темама које су у то време заокупљале не само домаћу него и страну јавност: однос Католичке цркве у Хрватској према Српској православној цркви и Србима у Хрватској, њен однос према кардиналу Степинцу, однос према усташама и некадашњој НДХ, питање будућности СФР Југославије и могућег државног осамостаљења Хрватске…

Кухарић је, треба рећи, на сва та незгодна питања одговарао врло мудро и промишљено, није му се ни у једноме тренутку отела нити једна једина сувишна или крива реч. Као да је у својој глави имао “чип” да се овај разговор ипак (тајно) снима и да због тога мора будно пазити шта ће све из његових устију изићи (а што ће данас или сутра нетко с огромном знатижељом преслушавати, читати и анализирати).

Срби срушили конкордат

Једна од његових средишњих теза, изречених у разговору, гласила јеје главни кривац за велико, а по много чему и драматично погоршање односа између Хрвата и Срба (тј. између хрватских католика и православних) у Краљевини Југославији била Српска православна црква која је у лето 1937. срушила практички већ потписан и ратификован конкордат (међународни споразум) између Краљевине Југославије и Ватикана, којим су требала детаљно бити уређена сва права и обвезе Католичке цркве у тој вишенационалној држави (а у којој је православље имало статус државне религије). Уз остало, рекао је:

– Православна црква је рушила конкордат јер је хтела спречити да и Католичка црква дође у неку равноправност. Тако да није било никада позитивно расположење према Католичкој цркви у прошлости. Затим је дошао рат. У рату је Југославија експлодирала. У Хрватској је узела власт усташка странка. Због ситуације која је владала у старој Југославији, где су Хрвати били заиста притиснути, расла је реакција, тако да је онда дошло и до грађанског рата. Дакако, било је насиље и с једне и с друге стране. Срби су свакако били против хрватске државе, а усташка власт је била онда против противника државе. Онда су срушили и неке православне цркве у Хрватској и Срби су били прогоњени. Међутим, Православна црква оптужује да је за то одговорна Католичка црква. А усташка власт је заправо хтела силом Србе, који су у Хрватској, да натера да пређу у Католичку цркву. Епископат католички је био против. Не може нитко силом прелазити из вере у веру. Епископат је изјавио да то могу приступити само они који то из пуног уверења хоће… (евидентно да кардинал Кухарић свесно занемарује мноштво доказа који јасно указују на директно учешће католичког свештенства у прогону, покрштавању и ликвидацији Срба – прим ЦЕОПОМ-Истина).

У разговору се Кухарић, јер је то било немогуће избећи, дотакао и кардинала Степинца. Наравно, узео га је у обрану, рекавши да је он “јавно бранио права Јевреја, Срба, православних и против свакога насиља”, али је томе придодао и једну врло важну мисао која се тада (а ни касније) и није могла баш тако често чути (ни у нити изван редова Цркве) а која, рекао бих, улази у саму суштину дефинисања и критичке валоризације сукоба између Хрвата и Срба у Југославији у раздобљу након Другог светског рата (тј. у Титовој СФРЈ). Казао је да у Српској православној цркви преовлађује мишљење – цитирам га од речи до речи – “да би се Католичка црква морала јавно кајати због онога што је за време рата учињено”.

А он лично, кардинал Кухарић, као и цела Католичка црква у Хрватској, уверени су да је тај српски захтев неутемељен и неправедан. Овако је изјавио: “Ми сматрамо да би то било против историјске истине и праведности.”

Сам врхунац разговора у Банским дворима догодио се у тренутку када је немачки државни министар Мертес сасвим отворено упитао надбискупа Кухарића шта он мисли – хоће ли се југославенска држава у неко догледно време распасти. То је питање већ тада, 1983., било итекако актуелно. Кухарић се одлучио на дипломатски одговор, рекавши:

Стабилност Југославије

– Ја мислим да није у опасности Југославија као конструкција, него се морају у њој решити проблеми. Црква не одређује нити државне структуре нити политичке системе, она то препушта онима који су одговорни за јавни ред, али Црква брани начела, етичка начела за слободу, равноправност…

Немце је, међутим, занимало да ли је то – одбрана таквих начела – у једној комунистичкој земљи попут СФРЈ уопште могуће. Мертес је притом Кухарићу казао да га “југославенско питање” (или “хрватско питање”) јако занима и због тога што је он, једнако као и немачки председник Царстенс, “западни политичар” – а Запад има, како је истакао, “знатан интерес за стабилност ове (југословенске – оп. аут.) државе овде, у овом политичком региону”.

На то му (им) је Кухарић одговорио:

– Да, Влада би (мислио је, наравно, на југословенску Владу, тј. на СИВ – оп. аут.) морала заиста спроводити уставна начела.

Сасвим је јасно да је Кухарић у овој својој реченици алудирао на Устав из 1974. који је СР Хрватској, као уосталом и свим другим југословенским републикама и покрајинама, давао врло високи степен аутономије, па и одређена обележја државности.

Питање свих питања

Након те Кухарићеве изјаве разговор се на тренутак мало разводнио (тј. скренуо је на тему политичких прогона у СРХ након репресивног гушења Хрватскога пролећа), а онда је немачки државни министар Мертес, и у своје лично и у име немачког председника Царстенса, напокон поставио, у најдиректнијој могућој форми, и оно кључно питање, “питање свих питања”, на које је кардинал Кухарић, хтео или не хтео, морао дати и нешто више од куртоазног, чисто дипломатски сроченог одговора.

А питање је гласило:

– Господине кардинале, дозволите да још једном кратко упитам, јер нисам сасвим разумео: да ли Католичка црква сматра да су легитимни национални захтеви хрватског народа унутар садашњег уставног поретка и унутар јединствене југославенске државе могући?

Кухарићев је одговор гласио:

– Црква се не изјашњава на то питање, не даје никакве изјаве о томе, нити јавно нити приватно. Ја сам рекао у разговору: Црква Југославију признаје као стварност, и у њој живи, и не сматра се позваном да руши Југославију, али жели да се у њој… да сви буду задовољни.

Извор: Јутарњи лист