Kenedi i sećanje na „duboku državu“

Ovaj američki Dan sećanja, ponedeljak, 29. maj 2017, pada na 100-godišnjicu rođenja Džona Ficdžeralda Kenedija (DŽFK), 35-og predsednika Sjedinjenih Država.

DŽFK je ubijen 22. novembra 1963, krajem treće godine svog predsedničkog mandata. Oni koji su godinama istraživali dokaze su došli do zaključka da je predsednik Kenedi bio žrtva zavere CIA, Združenih načelnika štabova američikih oružanih snaga i predsedničke Tajne službe.

Kenedi je došao na dužnost kao pristalica Hladnog rata, ali je tokom svojih interakcija sa CIA i Načelnicima štabova shvatio da vojno-bezbednosni kompleks ima agendu koja služi njegovim sopstvenim interesima i predstavlja opasnost za čovečanstvo. On je počeo da radi na spuštanju tenzija sa Sovjetskim Savezom. Njegovo odbijanje planova za invaziju Kube, operaciju „Nortvuds“ (planiranih terorističkih napada pod lažnom zastavom protiv civila i vojnih meta, za koje je trebalo optužiti kubansku vlast i to iskoristiti kao povod za rat – prim. prev.), preventivni nuklearni napad na Sovjetski Savez, kao i njegova namera da se povuče iz Vijetnama posle osvajanja drugog mandata, zajedno sa nekim njegovim govorima koji su najavljivali novi pristup američkoj spoljnoj politici u nuklearnoj eri (1) – su naveli vojno-bezbednosni kompleks na zaključak da on predstavlja pretnju njegovim interesima. Konzervativne pristalice Hladnog rata su smatrale da je naivan u pogledu sovjetske pretnje i da ima negativan uticaj na američku nacionalnu bezbednost. To su bili razlozi za atentat na njega. Oni su zacementirani kada je Kenedi 10. juna 1963. najavio pregovore sa Sovjetima o sporazumu o zabrani nuklearnih proba i zaustavljanju američkog nuklearnog testiranja u atmosferi.

Verzija po kojoj je Osvald odgovoran za atentat nikada nije bila logična, i svi dokazi su govorili suprotno, uključujući i turističke filmove samog atentata. Predsednik Džonson je morao da zataška istinu o atentatu, ne zato što je bio deo zavere ili zato što je svesno lagao američki narod, nego zato što bi otkrivanje pune istine uzdrmalo poverenje Amerikanaca u njihovu vladu u kritično vreme za američko-sovjetske odnose. Da bi se stvar uspešno zataškala, Džonsonu je bio neophodan kredibilitet predsednika Vrhovnog suda SAD, Erla Vorena, koji je predsedavao komisijom koja je zataškala istinu o atentatu. Voren je shvatao razorne posledice koje bi istina imala po javnost i njeno poverenje u vojno i bezbednosno rukovodstvo zemlje, kao i poverenje američkih saveznika.

Kao što sam ranije pisao, u svojoj knjizi „Teorija zavere u Americi“ (Conspiracy Theory in America), Lens de Hejven-Smit je pokazao da je CIA ta koja je termin „teorija zavere“ uvela u politički rečnik, kao sredstvo za diskreditaciju skepticizma vezanog za izveštaj Vorenove komisije o atentatu, nudeći na uvid dokument CIA koji opisuje kako je agencija koristila svoje prijatelje u medijima radi kontrole objašnjenja atentata.

Od tada se termin „teorija zavere“ koristi radi validacije lažnih objašnjenja, putem diskreditacije verodostojnih objašnjenja.

Predsednik Kenedi je takođe bio rešen da natera izraelski lobi da se registruje kao strani agent, i da blokira izraelsku nabavku nuklearnog oružja. Njegovo ubistvo je uklonilo ograničenja na izraelske nelegalne aktivnosti (2).

Na Dan sećanja Amerikanci odaju počast pripadnicima oružanih snaga koji su poginuli u službi zemlje. DŽFK je poginuo u službi mira i nuklearnog razoružanja. U govoru pred Ujedinjenim nacijama 1961, predsednik Kenedi je rekao:

„Danas, svaki žitelj ove planete treba da razmišlja o danu kada ova planeta možda više neće biti pogodna za život. Svaki čovek, žena i dete žive pod nuklearnim Damoklovim mačem koji visi o najtanjem mogućem koncu, i koji u svakom trenutku može biti presečen kao rezultat neke nezgode, loše procene ili ludila. Oružje rata mora biti ukinuto pre nego što ono ukine nas. Stoga nameravamo da izazovemo Sovjetski Savez ne na trku u naoružavanju nego na trku ka miru – da zajedno nastupamo, korak po korak, fazu po fazu, sve dok ne postignemo sveobuhvatno i potpuno razoružanje.“

Kenedijev govor je dobro primljen kod kuće i u inostranstvu, i dobio je pozitivan odgovor i podršku sovjetskog lidera Nikite Hruščova – ali je izazvao nezadovoljstvo među ratnim jastrebovima Združenih načelnika štabova američkih oružanih snaga. SAD su imale prednost u broju nuklearnih bojevih glava i njihovih nosača, i to je bila osnova za planove američke vojske za iznenadni nuklearni napad na Sovjetski Savez (3). Uz to, mnogi su verovali da bi nuklearno razoružanje uklonilo prepreku za invaziju sovjetske armije na Zapadnu Evropu. Ratni jastrebovi su smatrali da je to veća pretnja od nuklearnog armagedona. Mnogi članovi visokih američkih vojnih krugova su imali stanovište da predsednik Kenedi slabi SAD u odnosu na Sovjetski Savez.

Ubistvo predsednika Kenedija je bilo vrlo skupoceno za ceo svet. Kenedi i Hruščov bi, na krilima saradnje u smirivanju Kubanske raketne krize, okončali Hladni rat pre nego što bi vojno-bezbednosni kompleks uspeo da trajno učvrsti svoju čeličnu kontrolu nad američkom vladom. U svom drugom mandatu, DŽFK bi razbio CIA u hiljadu komadića, što je namera koju je najavio svom bratu Robertu, i Duboka država bi bila ugašena pre nego što bi mogla da postane moćnija od samog predsednika.

Međutim, vojno-bezbednosni kompleks je prvi udario i izveo prevrat, kojim je poništio sva ova obećanja i okončao američku demokratiju.

_______________________________________

(1) –  www.jfklibrary.org/Asset-Viewer/BWC7I4C9QUmLG9J6I8oy8w.aspx

(2) – www.voltairenet.org/article178401.html

(3) – prospect.org/article/did-us-military-plan-nuclear-first-strike-1963

Izvor: Fond Strateške Kulture