Keri u Samarkandu

Amerikanci vole da zamenjuju prava značenja reči izmišljenim. Tako su se „Zemlje Centralne Azije obavezale da  kada steknu nezavisnost poštuju međunarodne standarde, te da svaka od njih sa nama i sa sobom radi kako bi  one zadovoljile te standarde“. Eto, sa takvim ubeđenjem se Džon Keri uputio na svoje putešestvije po zemljama Srednje Azije. Negde usputno se  kroz saopštenje za javnost  o putovanju osećala i skrivena želja da vest bude i senzacionalna: novi format sastanaka, prvi put državni sekretar posećuje istovremeno svih pet zemalja regiona i sl. Međutim – senzacija je izostala.

Da malo proučimo Zajedničku deklaraciju  o partnerstvu i saradnji pet zemalja Centralne Azije i SAD. Pozivaćemo se na zvaničnu informaciju Stejt departmenta SAD. Prvi utisak kada se takav dokumenat čita je: šef američke diplomatije, Džon Keri, u Avganistanu se nije pozabavio svojim pravim poslom. U dokumentu – čiji je obim jedna stranica – nema čak ni aluzije da postoji perspektiva za saradnju SAD-a i srednjeazijske petorke u sferi međunarodnih odnosa ili zajedničkog učestvovanja u rešavanju najbitnijih regionalnih problema bezbednosti. Misli se na regionalnu trgovinu, poboljšanje poslovne klime, transport, veze, ekologiju , borbu sa promenom klime, humanitarnu sferu. Avganistan je pomenut samo usput.

Ukoliko je takozvani novi format američke saradnje na postsovjetskim prostorom (S5 + 1) imao ekonomsku namenu, time ne treba da se bave ministri inostranih poslova. Međutim, na sastanku u Uzbekistanu sa državnim sekretarom SAD nije bilo drugih učesnika. Sve se svelo na improvizaciju. Uostalom, ispostavilo se da se ni sam Keri, tako se bar učinilo, nije bio spreman za razgovor na slične teme.

Najverovatnije je da to može da objasni činjenicu da nije bilo  konkretnih ugovora. U Samarkandu je američki državni sekretar govorio tri puta: kada je stigao (protokolarno), na susretu sa uzbekistanskim predsednikom Karimovom i u toku zvaničnog sastanka na kome su učestvovali ministri zemalja Centralne Azije. Na sastanku sa predsednikom Uzbekistana Keri je više puta zahvalio Karimovu za održavanje takvog sastanka u tom novom formatu, tj. obliku. „To je vrlo važan korak. Hvala“  – naglasio je izaslanik Bele kuće. Međutim,  nema ničeg konkretnog, što bi potvrdilo važnost tih koraka. Nema konkretnih rešenja ili ugovora. Ništa od toga. Administracija predsednika Obame nije uspela „da osmisli „putnu kartu““, kako se izrazio Keri, za saradnju s Uzbekistanom. Državni sekretar SAD je propustio i, da ponovimo njegove reči, „stvarno dobru  mogućnost za širenje naših zajedničkih interesa“.

A da li rukovodioci zemalja Srednje Azije imaju zajedničke interese sa Amerikom? Na susretu s Karimovom, Keri je imao dovoljno takta de temu odnosa Uzbekistana sa Rusijom ne dira. Karimov je u sovjetskom periodu bio na dužnosti Prvog sekretara CK Komunističke partije Uzbekistana. To Vašington zbunjuje, ali predsednički izbori u Uzbekistanu, održani u martu 2015.  još jednom su potvrdili njegova ovlašćenja. Na njima je Islam Karimov dobio 90,39 glasova. Amerikanci su nezadovoljni, hteli bi sasvim drugačije rezultate. Čak i dok su se u proleće 2015.godine   još  nadali da  uzbekistanski vođa, kao i Obama, neće doći  u Moskvu, na proslavu Dana pobede. Ali – Karimov je na Crvenom trgu bio i učestvovovao je i na susretu predsednika zemalja Zajednice Nezavisnih Država. Danas uzbekistanski predsednik ima 77 godina i nosi teret dužnosti predsednika senatskog komiteta za međunarodne poslove. Zar je moguće da on može da ne razume istorijsku vezu zemalja Srednje Azije sa Rusijom?

Bez obzira na to Keri je pokušao da se uvuče i u takav odnos. Na ministarskom sastanku on je, ne izgovarajući direktno naziv grada, Moskve, izjavio: „…treba da bude jasno da prijateljstvo sa jednom zemljom, ako ništa drugo, ne treba da ograničava mogućnosti prijateljstva sa drugom“. Izjava, u potpunom skladu sa ruskom pozicijom. Razlika je samo u tome, što Moskva pri tom izbegava duple standarde. Kremalj, takođe bespogovorno, priznaje, na primer, suverenitet i Irana, i Saudijske Arabije, bez obzira što su njeni odnosi sa tim dvema zemljama različiti. Vašington je daleko od poštovanja tog osnovnog principa. Tako da, kada Keri na njegovom srednje- azijskom putovanju samo insinuira negativnu reakciju Moskve, on se u stvari pretvara da misli  onako, kako govori.

Zbog Kerijeve posete Centralnoj Aziji Rusija nema čega da se plaši. Sjedinjene Države se plaše da će konačno da izgube status „jedine svetske velesile“ koju su dobile posle raspada SSSR-a. Od američke politike su počeli da okreću leđa i najpouzdaniji saveznici. Zar može da se govori o ruskom uticaju na novog premijera Kanade Džastina Tridoa  čija je  prva odluka  kao premijera je bila da  odbije vojno  učestvovanje Kanade  u američkoj avanturi koju Stejt department SAD s ponosom naziva „Borba protiv Islamske Države“? Zato od kraja oktobra avijacija Kanade više ne učestvuje u vazdušnoj operaciji američke koalicije u Siriji i Iraku.

Keri je izabrao nezgodno vreme da bi zabijao eksere u odnose država Centralne Amerike sa Rusijom. Po čitavom perimetru srednjeazijskih granica sa Avganistanom zapaža se primetno aktiviranje bojevih dejstava avganistanskih bezbednosnih snaga sa talibanima. Situacija u Avganistanu se poslednjih meseci primetno pogoršala. Pokret „Taliban“ poslednjih meseci širi ofanzivu prema velikim gradovima, pa i na onima koji su na severu zemlje. Deo talibana je prešao na stranu „Islamske države“. Bilo bi pravedno da se očekuje da će se u centru pažnje  učesnika susreta u Samarkandu naći  pitanja regionalne bezbednosti i borbe protiv terorizma. I ruska strana je imala pravo da tako smatra, jer je ona za svoje partnere iz Centralne Azije garancija za njihovu bezbednost. Najzad, i američka vojska ostaje u Avganistanu! Ko treba, ako ne najviši rukovodilac Stejt departmenta da objasni šta  Sjedinjene Države nameravaju da učine kako bi odgovorile na nove izazove terorista?

Keri nije težio tome. Ili nije imao šta da kaže, ili vrhovni rukovodilac američke diplomatije jednostavno nije hteo da kolegama iz Srednje Azije poveri ideje SAD-a koje se odnose na Avganistan. U kontekstu avganistanskih problema novi oblik saradnje SAD-a teško da će šta dati državama Centralne  Azije. U zajedničkoj Deklaraciji o partnerstvu je fiksirano: „Podržavamo Avganistan i njegov razvoj kao nezavisne, mirne države, države u procvatu, priznajući da situacija u Avganistanu ostaje važan faktorbezbednosti i stabilnosti celog regiona.“ Niko ne osporava nezavisnost Avganistana, ali uznemiruje nešto drugo:  šta se od Avganistana očekuje? Da li Amerikanci nameravaju da preseku trgovinu drogom iz Avganistana u Srednju Aziju, a zatim njen tranzit u Rusiju?

Na žalost, praktične mere koje bi vodile sprečavanju terorističkih pretnji i zajedničkom delovanju u borbi protiv nezakonitog prometa narkotika učesnici susreta nisu razmatrali. Ograničili su se samo pominjanjem tih problema, što samo po sebi govori o neozbiljnosti  događaja koji su u Samarkandu organizovali Amerikanci.

Skoro tri miliona Avganistanaca su narkomani. 2015. u Avganistanu koji je pod kontrolom SAD-a,  može da bude sakupljeno 3300 tona opijumskog maka. Prema statistici UN, u Avganistanu se proizvodi približno 90% kompletne svetske proizvodnje heroina. U proizvodnji droge na avganistanskoj teritoriji učestvuju kako obične zločinačke grupe koje sa politikom nemaju nikakve veze, tako i talibani koji se bore za vlast, a sada i teroristi ID-a. Teroristi se bore za kontrolu proizvodnje  narko-kultura, a američke jedinice ih ne ometaju. Možda je imalo smisla da diplomate srednjeazijskih republika lepo popričaju o tome s državnim sekretarom SAD-a?

Krajem ’80-h broj narkomana u Sovjetskom Savezu se računao na 50 hiljada ljudi. Praktično – narkomanije nije bilo. Danas, kako priznaje rukovodilac FSKN  Rusije, Viktor Ivanov, broj narkomana se povećao za 146 puta. Ljudi koji u Rusiji redovno ili povremeno koriste drogu ima oko 8 miliona. Ta muka nije mimoišla ni Srednju Aziju. Prema zvaničnoj statistici na svakih 100 hiljada ljudi narkomani su njih 311  u Kazahstanu, 191 u Kirgiziji, 108 u Tadžikistanu i 105  u Uzbekistanu. U Samarkandu Keri to nije ni pomenuo. Bio je zauzet nečim drugim: razmišljao je o jačanju „demokratskih institucija“ u Centralnoj Aziji  „u novom formatu“.

Izvor: Fond Strateške Kulture