Kijevska Rusija i Vizantija

Georgije Vladimirovič Vernadski se već u svom „praškom razdoblju“ tokom treće decenije 20. veka zainteresovao za romejsku (vizantijsku) istoriju i za bogate i složene odnose Vizantijskog carstva i ruskih kneževina tokom Kijevskog razdoblja. U jedanaestom, zaključnom, poglavlju svoje obimne monografije „Kijevska Rusija“ Vernadski je razmotrio odnose Kijevske Rusije sa spoljnim svetom: slovenskim narodima i državama, zapadnim i istočnim susedima, skandinavskim, muslimanskim i zakavkaskim narodima i, naravno, sa moćnim i uticajnim Romejskim carstvom. S obzirom da je, posle Carigrada, Moskva od kraja 15. veka proglašena za „Treći Rim“ za razumevanje ruske istorije neophodno je dobro upoznati ruskovizantijske veze u najranijem, Kijevskom, periodu.

Vizantijsko carstvo je i u političkom i u kulturnom pogledu bilo vodeća sila srednjovekovnog sveta, barem do epohe krstaških ratova. Čak i posle Prvog krstaškog rata, Carstvo je imalo važnu poziciju na Bliskom istoku. Tek je Četvrti krstaški pohod označio njegovo propadanje. Tokom većeg dela kijevskog razdoblja, Vizantija je predstavljala viši stepen civilizacije ne samo u poređenju s Rusijom, već, isto tako, i u poređenju sa zapadnom Evropom. Za Vizantince je karakteristično da su vitezove koji su učestvovali u Četvrtom krstaškom pohodu posmatrali kao sirove varvare, što su oni svojim ponašanjem i zaslužili.

Uticaj vizantijske civilizacije Rusiji je značio više nego bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji, osim možda Italiji i, naravno, državama Balkanskog poluostrva. Zajedno s balkanskim zemljama, Rusija je postala deo grčkog pravoslavnog ili, preciznije, vizantijskog sveta. Ruska crkva je predstavljala samo ogranak vizantijske, dok je ruska umetnost bila prožeta vizantijskim uticajima.

Mora se naglasiti da je prema vizantijskoj doktrini pravoslavni svet imao dva poglavara, carigradskog patrijarha i vizantijskog cara. Simfonija između crkve i države smatrala se kamenom temeljcem grčkog pravoslavnog društva. Naravno, ova teorija nije uvek odgovarala realnosti. Pre svega, patrijarh u Konstantinopolju nije bio jedini poglavar pravoslavne crkve jer su bila još četiri patrijarha: episkop Rima (tj. papa, priznat za jednog od vaseljenskih patrijarha pre velikog raskola 1054. godine) i tri istočna patrijarha, u Aleksandriji, Antiohiji i Jerusalimu. Za Rusiju ova činjenica nije bila od velikog značaja jer je u kijevskom razdoblju Ruska pravoslavna crkva bila samo dijeceza Carigradske patrijaršije, tako da je patrijarhov autoritet bio neprikosnoven.

Međutim, priroda odnosa cara i carigradskog patrijarha, mogla je da utiče na Rusiju, što je ponekad zaista i bio slučaj. Iako patrijarh, teorijski gledano, nije bio potčinjen caru, u brojnim slučajevima izbor novog patrijarha zavisio je od samog cara. Car se mešao i u crkvene prilike. Na kraju su pojedini vizantijski poznavaoci kanonskog prava morali da priznaju careve privilegije na polju crkvene administracije.

Upravo iz nabrojanih razloga, kada bi strani narod priznao autoritet patrijarha u Konstantinopolju, to bi obično značilo i ulazak u političku sferu vizantijskog cara. Ruski kneževi, poput vladara ostalih zemalja koje su primile hrišćanstvo, shvatali su opasnost i nisu štedeli sredstva da izbegnu političke posledice preobraćenja. I pored toga, kada bi jedan narod bio pokršten, i car bi, osim patrijarha, polagao pravo na vrhovnu vlast. Ni Rusija u tome nije bila izuzetak. Težnja Vladimira I da očuva nezavisnost izazvala je vojni sukob s Vizantijom i pokušaj da se Ruska crkva organizuje kao autonomno telo izvan Carigradske patrijaršije. Jaroslav Mudri je, pak, uspeo da se sporazume s Vizantijom i 1037. godine prihvatio je mitropolita koji je u Rusiju upućen iz „Carice gradova“. Posle toga, car je očigledno smatrao Jaroslava za svog vazala. Kada je 1043. počeo rat između Rusije i Carstva, vizantijski istoričar Mihailo Psel okarakterisao je ovaj događaj kao „pobunu Rusa“.

Iako Jaroslavljevi naslednici u Kijevu nikad nisu prihvatili vizantijsku doktrinu o prvenstvu cara nad ostalim hrišćanskim vladarima, galicijski knez je sredinom 12. veka sam prihvatio položaj carevog vazala (hipospondos). Ipak, Kijevska Rusija se ne može smatrati vizantijskom vazalnom državom. Potčinjenost Kijeva bila je samo na crkvenom planu. Čak i u ovom pogledu, Rusi su dva puta pokušali da se osamostale – s mitropolitom Ilarionom u jedanaestom i Klimentom u dvanaestom veku.

Iako su ruski kneževi potvrdili svoju političku nezavisnost od Konstantinopolja, prestiž carske vlasti i autoriteta patrijarha bili su toliki da su oni često uticali na politiku ruskih vladara. Konstantinopolj ili, kako su ga Rusi nazivali, Carigrad, smatrao se intelektualnom i društvenom prestonicom čitavog sveta. Upravo iz tih razloga, u odnosima Rusije i njenih suseda položaj Vizantijskog carstva bio je jedinstven. Dok je Rusija bila na istom stepenu međusobne kulturne razmene sa susedima, u odnosima s Vizantijom bila je u ovom smislu dužnik.

S druge strane, bilo bi pogrešno misliti da je Kijevska Rusija čak i na kulturnom polju bila potpuno pod dominacijom Vizantije. Prihvatajući principe vizantijske civilizacije, Rusi su ih prilagođavali svojim potrebama. Ni u pogledu religije i umetnosti nisu ropski podražavali Grke, već su se trudili da razviju sopstveni pristup. Upotreba slovenskog jezika u crkvenoj službi bila je od ogromnog značaja u procesu naturalizacije crkve i razvoja domaćeg verskog mentaliteta, koji se donekle razlikovao od vizantijske duhovnosti.

S obzirom na to da su crkvene veze bile najjača karika u rusko- vizantijskim odnosima, svaki pregled međusobnih odnosa i ličnih veza Rusa i Vizantinaca mora početi sa crkvom i religijom. Politički i kanonski aspekti čitavog pitanja već su ukratko pomenuti u odgovarajućem poglavlju. Ovde će biti reči o ličnim aspektima crkvenih odnosa. Pre svega, svi kijevski mitropoliti u predmongolskom periodu, izuzev dvojice, bili su Grci, baš kao i polovina episkopa. Pored pomenutih crkvenih velikodostojnika, tu su, svakako, bili đakoni i pisari. Stoga je verovatno da je u svakoj ruskoj episkopiji postojao bar mali krug vizantijskih intelektualaca. Bilo je sasvim uobičajeno da rusko sveštenstvo i monasi posećuju vodeće centre vizantijske učenosti i monaštva. Omiljeno mesto za hodočašća bila je Sveta gora. Upravo je tamo otišao da se podviže Antonije, budući osnivač Kijevsko-Pečorske lavre. Kasnije su se ruski kaluđeri trajno naselili na Atosu.

Uspon ruske crkve bio je propraćen brzim razvojem crkvene umetnosti. Tu je opet uloga pridošlih grčkih arhitekata i slikara bila od prvorazrednog značaja, posebno u 11. veku. U Vizantiju su kasnije odlazili neki ruski umetnici početnici da se obrazuju. Sveta gora je za njih bila prigodno mesto za početak ikonopisačke karijere.

Odnosi između ruskih kneževa i pripadnika vizantijskog plemstva bili su isto tako veoma složeni. Ako se osvrnemo na dinastičke veze, najvažniji događaj, svakako, bilo je sklapanje braka Svetog Vladimira i princeze Ane, sestre cara Vasilija II. Dogodilo se da jedna od Vladimirovih žena u doba njegovog neznaboštva bude takođe Grkinja. Bila je to bivša žena njegovog brata Jaropolka. Vladimirov unuk Vsevolod I, sin Jaroslava Mudrog, takođe se oženio grčkom princezom. Među unucima Jaroslava Mudrog dvojica su se oženili Grkinjama: černigovski knez Oleg i Svjatopolk II. Oleg je bio oženjen Teofanom Muzalon (pre 1083), a Svjatopolk Varvarom Komnin (oko 1103), koja mu je bila treća supruga. Druga žena Jurija, sina Vladimira Monomaha, verovatno je bila vizantijskog porekla. Galicijski knez Roman oženio se 1200. godine vizantijskom princezom, rođakom cara Isaka II iz dinastije Anđela.

S druge strane, Grci su takođe bili zainteresovani za ruske neveste. Konstantin Duka je 1074. godine veren s kijevskom kneginjom Anom (Jankom), Vsevolodovom ćerkom. Brak iz nekog razloga nisu sklopili, i Janka se zamonašila. Isak Komnin se oženio 1104. godine kneginjom Peremišla Irinom, Volodarovom ćerkom. Deset godina kansije, Vladimir Monomah je svoju ćerku Mariju udao za prognanog vizantijskog princa Lava Diogena, navodno sina cara Romana IV Diogena. Lav je 1116. godine upao u vizantijsku Bugarsku, gde je u početku imao uspeha, ali je kasnije bio ubijen. Njihov sin Vasilije ubijen je 1136. godine u sukobu Monomašiča i Olgoviča. Skrhana bolom, Marija je preminula deset godina kasnije.

Unuka Vladimira Monomaha Irina (Dobrodeja), ćerka Mistislava I, imala je više bračne sreće. Udala se za Andronika Komnina 1122. godine. Jedan od pripadnika vizantijske dinastije Anđela oženio se černigovskom kneginjom Jefimijom, ćerkom Gljeba, sina Svjatoslava III.

Zbog ovih dinastičkih brakova, brojni ruski kneževi u Konstantinopolju su se osećali kao kod kuće. U stvari, mnogi članovi dinastije Rjurikoviča posećivali su Carigrad, počevši od kneginje Olge u 10. veku. Interesantno je da su u izvesnim slučajevima ruske kneževe rođaci proterivali u Konstantinopolj. Tako je Oleg, knez Tmutarakana i Černigova, godine 1079. prognan „preko mora u Carigrad“. Kneževe Polocka, sa ženama i decom, Mitislav Prvi proterao je 1130. godine „u Grčku jer su pogazili svoju zakletvu“. Prema Vasiljevu, „(…) ovakav postupak može se objasniti činjenicom da su sitni kneževi koji su se pobunili protiv svog vladara bili odgovorni ne samo ruskom knezu, već i vizantijskom caru, sizerenu Rusije. Oni su proterani kao opasni i nepoželjni ne samo za ruskog kneza, već i za cara“. Ovakva interpretacija ne deluje ubedljivo. Pre svega, nema dokaza da su ruski kneževi, osim jednog galicijskog, ikad prihvatali vizantijskog cara kao sizerena. Zatim, nema dokaza ni da je kneževe koji su bili proterani u Vizantiju car držao u pritvoru. Prognanim ruskim vladarima jednostavno je pružano pribežište. Vizantijski carevi, po tradiciji, bili su otvoreno gostoprimljivi za proterane vladare iz drugih zemalja. Ne samo da je njihovo prisustvo doprinosilo carskom prestižu, već su pojedini prognanici mogli da posluže kao oruđe vizantijske diplomatije. Takav je bio slučaj s Borisom, sinom ugarskog kralja Kolomana.

Štaviše, ruski kneževi su sa svoje strane takođe pružali utočište proteranim pripadnicima vizantijskih dinastija, kao što je već pominjani Lav Diogen ili budući car Andronik Komnin. Po prirodi smeli pustolov, Andronik je zatočen po naređenju svog brata od strica cara Manojla I Komnina, ali je uspeo da pobegne i domogne se Galicije. Tu ga je toplo dočekao knez Jaroslav Osmomisl (1165). Andronik je boravio u Jaroslavljevoj palati, obedovao i lovio s knezom, čak i učestvovao u radu boljarske dume. Na kraju ga je car Manojlo amnestirao. Dok je Andronik pobegao u Galiciju, drugi član porodice Komnina, Manojlo, čije tačno srodstvo s istoimenim carem nije jasno, posetio je Kijev kao carev izvanredni izaslanik (1164-1165). Upravo kao rezultat te diplomatske misije, kijevski kneževi preduzeli su energične mere da zaštite rusko-vizantijsku trgovinu od uplitanja Kumana.

Pored kneževa, pripadnici njihovih ratničkih družina takođe su koristili brojne prilike za ostvarivanje kontakata s Vizantincima. Ruski vojni odredi u 11. veku učestvovali u vizantijskim pohodima na južnu Italiju i Siciliju.  Rusa je bilo i u vizantijskoj vojsci koja je dejstvovala na Levantu u vreme Prvog i Drugog krstaškog rata. Iz Speva o vojevanju Igorovom može se zaključiti da su galicijski strelci pomagali Vizantincima u ratu protiv Seldžuka.

Pored sveštenika, kneževa i ratnika, društvena grupa koja je u Kijevskoj Rusiji bila u stalnom kontaktu s Vizantincima jesu trgovci. Ruski trgovci su od početka 10. veka dolazili u velikom broju u Konstantinopolj. U predgrađima Carigrada dodeljivane su im trajne naseobine u gradskim četvrtima. O ruskoj trgovini s Vizantijom u 11. i 12. veku nema mnogo direktnih pokazatelja, ali se u letopisima iz tog perioda u nekoliko navrata pominju grečnjiki, ruski trgovci koji su „poslovali s Grčkom“.

Izvor: Stanje stvari

Komentari

Jedan komentar na Kijevska Rusija i Vizantija