Kina i Evropa kao nova alijansa

Dok Sjedinjene Države i rukovodstvo Evropske unije u Evropi i na prostoru  bivšeg Sovjetskog Saveza nastavljaju svoju samoubilačku destruktivnu antirusku politiku, u evropskim poslovima je sve aktivnija Kina. Savremeni „kineski faktor“  u svetskoj politici i ekonomiji – to više nije nadaleko poznata kineska roba za široku potrošnju, pa čak ni privremene alijanse Kine sa Albanijom i drugim zemljama, koje su na ideološkoj bazi nastajale sredinom 20.veka. Pošto je po ekonomskoj snazi prevazišao SAD  (kada se preračuna   „paritet kupovne mogućnosti“  stanovništva), Peking sada teži da igra odlučujuću ulogu ne samo u okviru savremenih ekonomskih i političkih saveza (BRIKS, ŠOS), već i samostalno, gradeći odnose sa evropskim državama, u prvom redu sa Rusijom. Šta više, izuzetno brzo Kina može da počne da sprovodi politiku stimulisanja ekonomskog rasta u srazmeri koja se može uporediti sa skraćenim (zgusnutim) programom „količinskog  ublažavanja“   (tj.QE-3 – prim.prev.) Federalnog sistema rezervi SAD. O tome govore eksperti koji  konkretno analiziraju dinamiku formiranja kineskog indeksa fondova  Shanghai Composite. I analitičar kompanije  Hyundai Futures Corp. u Seulu Vil Jun predviđa „porast stimulisanja od strane kineskih vlasti“.[1]

A u SAD već počinju da zvone na uzbunu zbog sve očiglednije, bukvalno pred njihovim očima, snažne alijanse Kine, Rusije i još niza zemalja Evropske unije. Lokalne vladajuće elite su uznemirene  zbog «tektonskih pokreta svetske geopolitike na evroazijskom prostoru» – kaže poznati američki politikolog Pepe Eskobar: «Već sada se vrše ogromne promene. U okviru realizacije projekta ekonomskog pojasa «puta svile»  iz Kine je ka Madridu krenuo prvi teretni voz. Nova trgovinska maršruta prolazi preko teritorija Kine, Kazahstana, Rusije, Poljske, Nemačke, Francuske i Španije i za svetsku trgovinu predstavlja perspektivnu ideološku vezu. Pojava maršrute Ivu – Madrid predstavlja početak reformisanja kojim se menja suština geopolitike, kao i očiglednu ilustraciju  mogućnosti evroazijske integracije. Realizacija strategije kineskog «puta svile» se dešava uz sve čvršću saradnju sa državama BRIKS-a  i ŠOS-a, a «globalni Jug» počinje da shvata da dok su SAD uvučene u beskonačne vojne pohode svet se okreće ka Istoku.»  Američki ekspert posebno ukazuje  na razvoj rusko-kineske saradnje u vojnoj i energetskoj sferi i u vezi s tim ukazuje da se Rusija «vraća doktrini kolektivne bezbednosti  na prostoru Azije, čime stvara i snažnu branu rusko-kineskog strateškog partnerstva».  «U svakom slučaju, Vašington se preterano ne raduje kada vidi da Kina i Rusija formiraju jedinstven front» – tvrdi Pepe Eskobar.[2]

Na tom novom frontu može da se nađe mesto i za druge učesnike, između ostalog i za zemlje-članice Evropske unije. Uopšte ne treba sumnjati u činjenicu da u poslednje tri godine kod Kine postoji otvorena težnja  da pojača evropski pravac svoje spoljne politike. Za  početak može da se smatra inicijativa koju je kinesko rukovodstvo obnarodovalo u novembru 2011. Do tada se poslovanje Kine u Evropi, zahvaljujući  talasu finansijske krize do koje je došlo 2008.godine,  sastojalo uglavnom iz aktivne kupovine različitih evropskih firmi i kompanija, između ostalog i onih koje su poslovale na tržištu nekretnina.

Međutim, u jesen 2011. evropski pravac Kine je stekao bitan geopolitički aspekt. U novembru te godine Peking je predložio Evropskoj uniji da joj pomogne davanjem antikrizne finansijske pomoći u obliku zajmova u ukupnoj vrednosti od 100 milijardi dolara, uz određene ustupke Evropske unije Kini. Među tim ustupcima su se našli  jačanje statusa i uloge Kine u MMF-u i STO, kao i ukidanje embarga na isporuke evropskog oružja Kini (do sada taj embargo najjače podržavaju   Velika Britanija, Švedska i Holandija, dok su Francuska i Nemačka raspoložene elastičnije). Osim toga, osim antikriznog kredita koji je Kina obećala Evropskoj uniji, Kina je obećala i da će svoja tržišta otvoriti za robe evropskih proizvođača, kako bi   podržala i evropsku industriju.

Šta više, kineska strana se složila da Brisel prihvati bar jedan od navedenih ustupaka. Najviše «sluha» se imalo za ideju o uključivanju kineskog juana u takozvanu «korpu valuta SDR“  koju MMF koristi za  rezervne valute. Za sada su u toj korpi američki dolar, evro, britanska funta i japanski jen. Prema propisima MMF-a davanje tog statusa juanu bi značilo istovremenu dodelu Kini prava na veto u toj organizaciji, koje predstavlja jedan od instrumenata za obezbeđivanje globalističkih interesa SAD.

Odgovor Evropske unije je očigledno bio izdiktiran prethodnim konsulatacijama sa SAD, i bio je oštro-negativan. Brisel je ponudu Pekinga nazvao „ponižavajućom i opasnom“ i sa svoje strane je predložio novi zavijutak za „trgovinski rat“ sa Kinom. U junu 2013.godine Evropska komisija je za kineske solarne baterije uvela novo  uvozno poskupljenje   (u početku – za 8,6%, a posle dva meseca – za 47,6%)!

Ukupna vrednost godišnje prodaje Evropi kineskih solarnih baterija je iznad 20 milijardi evra. Na spisku najvećih svetskih proizvođača  solarnih baterija prema podacima iz 2013.godine    vode kineske kompanije Yingli Green Energy Holding Company Limited i Trina Solar Limited.[3]  Međutim, započeti trgovinski rat ne pogoduje ni Evropskoj uniji zato što    preti  ukidanjem 200 hiljada radnih mesta i umanjenjem 27,2 milijarde evra dodate vrednosti.

Kao odgovor na postupke Evropske komisije (za koje su se najviše zalagali Francuska, Španija i Italija)  kineska strana je inicirala antidampinške i antidotacione procedure za vina koja se uvoze iz zemalja-članica EU, i optužila Brisel  da on svojim isporučiocima daje „nezakonite državne subsidije“.

Eskalaciju konflikta nije uspela da zaustavi (a možda nije ni htela (?) ) čak ni kancelarka Nemačke Angela Merkel, koja je u Berlinu razgovarala sa  novim kineskim  premijerom   Li Kećijangom.  Nemačka u Evropskoj uniji predstavlja najveće tržište   kineskih solarnih baterija  i kancelarka je obećala da će u Evropskoj komisiji  srediti postojeće trgovinske protivurečnosti. Međutim, odluka Evropske komisije  o  povećanju cene robe koja se prodaje Kini nije promenjena, a evropski krugovi su se prisetili daje antidampinško istraživanje u vezi sa kineskim solarnim baterijama početo ne u Evropi, već u SAD. Spisku kineskih kompanijaza koje je Evropska unija uvela antidampinšku istragu, dodati su i proizvođači telekomunikacione opreme: „Huavej“ i ZTE.

Apsurd situacije na planu interesa Evropske unije je to očigledniji, što je Kina već postala drugi spoljnotrgovinski partner EU, odmah iza SAD. Rezultati 2013.godine pokazuju  da je spoljnotrgovinski promet Evropske unije sa SAD izneo 483,926  milijardi evra (14,2% u ukupnoj strukturi), a sa Kinom 428,062 milijardi evra, tj. 12,5%. Pri tom je liderstvo Kine u strukturi evropskog izvoza neosporivo:  297,931 milijardi evra, tj. 11,6%. Šta više, kao izvor uvoza u zemlje EU SAD su se našle i iza Rusije. Rusija je 2013. godine Evropskoj uniji isporučila roba u ukupnom iznosu 206,581 milijardi evra (tj. 12,3% ukupnog uvoza EU).[4]

Za sada na zvaničnom nivou Evropska unija potvrđuje privrženost zaključivanju sveobuhvatnog trgovinskog sporazuma upravo sa SAD. U završnom  dokumentu poslednjeg u 2014.godini samita EU, koji je održan u Briselu 18 – 19. decembra, govori se o nameri njegovih učesnika da se  navedeni sporazum zaključi „do kraja 2015.godine“. „EU želi da ubrza pregovore sa SAD o transatlantskom  trgovinskom paktu (TTIP)  i da zaključi sporazum pre kraja 2015.godine“ – podvlači se u Briselu.   Evropska unija se plaši da pripreme   SAD za predsedničke izbore u 2016.godini koje uzimaju sve više maha, mogu da iskomplikuju proces pregovaranja.[5]

Tim pre što se i u Evropi  pojačava snaga protivnika dogovaranja sa SAD. Ispod peticije koja poziva Brisel da prekine pregovore s Vašingtonom o zaključivanju TTIP,  u zemljama Evropske unije do sada se našlo preko 1 milion potpisa stanovnika. Prema Lisabonskom ugovoru iz 2009.godine Evropska komisija je obavezna da uzme u razmatranje apel predstavnika javnosti ukoliko dokument sadrži najmanje milion potpisa stanovnika EU iz najmanje trećine njenih država.

Inicijatori peticije, konkretno, pretpostavljaju da će navedeni sporazum omogućiti da SAD preuzmu između ostalog i kontrolu  energetskog tržište Evrope i tako   monopolistički nature Evropljanima skupi škriljčani gas umesto pogodnijeg ruskog.[6] Važno je i da su vođe zemalja Evropske unije istovremeno priznale i da je neophodno da se napravi investicioni plan „rebalansa“ evropske ekonomije u vrednosti od 315 milijardi evra. Pravi je momenat da se prisete i investicija iz Rusije i Kine.[7]

U prošloj godini finansijsko-ekonomska situacija Evropske unije nije se popravila.  Neko  to naziva „negativnom ekonomskom osnovom“, mada bi preciznije bilo reći da je ujedinjena Evropa došla do neke vrste zida.  U Velikoj Britaniji, kako pokazuju rezultati istraživanja koje je obavila kompanija WIN/GIA, više od polovine stanovnika (51%)  smatra da ta zemlja treba da napusti Evropsku uniju. Velika Britanija je prva zapadnoevropska zemlja  u kojoj protivnici članstva u Evropskoj uniji već predstavljaju većinu. U Francuskoj, Italiji i Nemačkoj za izlazak iz Evropske unije se izjašnjava više od četvrtine stanovništva, u Grčkoj – trećina učesnika anketiranja, u Holandiji – 42%. Karakteristično je da većina anketiranih smatra da su za ekonomske probleme Evrope krive banke i bankari.

Londonske novine The guardian upozoravaju  da se zona evra našla pred  novom ekonomskom krizom. Urednik ekonomske rubrike tih novina Lari Eliot smatra da  najverovatniji scenario predstavlja ponovna pojava problema u Grčkoj (tamo se ne isključuje da će na vlast doći radikalni levičari), čije se  stanovništvo   „umorilo od neprekidnog ekonomisanja“. Ni u Portugaliji, Španiji,  Italiji i Belgiji nije mnogo bolja situacija, smatra britanski ekspert. Ukoliko se ništa ne promeni „poverenje poslovnih krugova i potrošača će sasvim nestati, a strahovanja zbog zaustavljene politike kreditiranja će biti sve jače“, piše The guardian[8].  To piše i u najnovijem izveštaju  eksperata Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD). Podaci za oktobar 2014. pokazuju usporavanje ekonomskog rasta i u zemljama zone evra i u Velikoj Britaniji.

Ozbiljan negativni faktor za Evropsku uniju predstavlja  velika   nezaposlenost. U 2014. ona je iznosila 10,5%, što je u odnosu na 2013. bilo manje za 0,4%. Smanjenje je beznačajno jer se nezaposlenost   u velikom broju zemalja povećava: u Belgiji, Finskoj, Francuskoj, Italiji, Luksemburgu, Holandiji, Bugarskoj, na Kipru i Malti.

Najvažniji negativni faktor predstavlja početak „tehničke recesije“ u Nemačkoj. U oktobru 2014.godine četiri najveća nemačka istraživačka  instituta  (Ifo, DIW, RWIi IWH)   snizila su prognoze rasta nacionalne ekonomije. Kako ukazuju novine  Handelsblatt,  organ poslovnih krugova,  o  početku „tehničke recesije“ je moglo da se govori mnogo ranije – još  u drugom i trećem tromesečju 2014.godine.  Konkretno, registrovano je opadanje broja industrijskih narudžbina za 5,7%,  a proizvodnja industrijskih proizvoda je smanjena za 4%. Jedan od razloga je „rat pomoću sankcija“  koji je Zapad poveo protiv Rusije. Pri tom, kako smatraju nemački eksperti, usporavanje ekonomskog rasta u zemlji nije privremeno, već će biti dugoročno.

Recesija u Nemačkoj ne može, a da se ne proširi na kompletnu zonu evra  te će  to, kako smatraju eksperti Deutsche Bank-a, dovesti do pada evra: u 2017.godini on može da se spusti ispod nivoa ekvivalenta od jednog dolara.

Zato ne čudi što niz zemalja-članica EU  u takvim uslovima jača bilateralnu ekonomsku saradnju  sa Kinom. Peking im sam pomaže u tome. Već danas je prilično primetno učestvovanje  Kine  u spoljnotrgovinskom prometu evropskih zemalja. Tako, u uvozu Češke Kina je na četvrtom mestu – odmah posle Slovačke, ali i ispred Rusije. U mađarskom uvozu Kina je treća, odmah posle Rusije. Kao isporučilac za poljsko i srpsko tržište Kina je na 4. mestu.

Ukoliko govorimo uopšteno – ukupan spoljnotrgovinski promet Kine sa državama Centralne i Istočne Evrope za 2014. godinu iznosi, prema preliminarnim podacima, 48 milijardi evra, tj. 3,9 milijardi više nego u 2013.godini.

Važnu etapu u jačanju pozicija Kine u Evropi predstavlja treći ekonomski samit  država Centralne i Jugoistočne Evrope i Kine, održan sredinom decembra  u Beogradu. Kineska delegacija koju je predvodio premijer NRK Li Kećijang  podvukla je zainteresovanost Pekinga za „dinamičnu saradnju“  sa centralnoevropskm državama i izrazila svoju podršku „jakoj evropskoj valuti“. Poseta kineskog premijera Beogradu predstavlja prvu posetu na tako visokom nivou posle 28 godina.

Među dokumentima koji su potpisani u Beogradu treba da se izdvoje sporazum o izgradnji brze železničke magistrale Beograd – Budimpešta, uz finansijsku pomoć Kine, koja treba da postane najbitnija karika transgraničnog trgovinskog saobraćaja koji će  povezivati NRK i Evropu. Druga bitna karika te magistrale je grčka luka Pirej, čija su dva terminala predata kineskom gigantu Cosco.  Sada se 80% kineske trgovine sa Evropom obavlja uz korišćenje pomorskih puteva. Premijeri Srbije, Mađarske i Kine, Vučić, Viktor Orban i Li Kećijang su podvukli   da nameravaju da «formiraju brz kopneni i pomorski put koji će se oslanjati na brzu železničku magistralu Budimpešta – Beograd (ta pruga treba da bude završena 2017.godine), kao i na grčku luku Pirej».  Kako  procenjuje šef srpske vlade,  navedena železnička magistrala će postati «kičma transportnih puteva koji će taj deo Evrope povezivati sa Kinom».[9]

Učesnici samita nisu mimoišli  ni opšta pitanja ekonomske politike Kine prema Evropi. Kineski premijer je konstatovao da njegova zemlja raspolaže sa «dovoljno rezervi i u stanju je da odreaguje na potrebe zemalja istočne Evrope». Konkretno, radilo se o davanju državama tog regiona novog kineskog kredita od 7 milijardi dolara,  pod povlašćenim uslovima. Pre toga, 2012.godine, na prethodnom  samitu koji je održan u Varšavi već je bio postignut dogovor da se otvori kineska kreditna linija od 10 milijardi evra.

U regionu Centralne i Istočne Evrope u ovom trenutku  najvažnije korisnike kineskih investicija predstavljaju Mađarska i Srbija. Investicije NR Kine u njihovu ekonomiju se procenjuju na nekoliko milijardi evra. U Poljskoj su one u 2013. iznosile 300 miliona evra, u Rumuniji – 114 miliona, a u 2014.godini, prema nepotpunim podacima, one će iznositi 45  miliona evra. Kina je donela odluku da osim toga, krajem oktobra 2014.godine, odobri kredit Crnoj Gori od 687 miliona evra radi finansiranja  izgradnje jednog dela brze magistrale. Istovremeno je Peking potpisao preliminarni sporazum  sa Bosnom i Hercegovinom  o finansiranju izgradnje 62 kilometra autoputa na bosanskoj teritoriji.  Cilj je isti: formiranje integrisane opštebalkanske transportne infrastrukture. Osim lučkih terminala u Pireju već gotovu važnu kariku predstavlja novi most preko Dunava u Beogradu, dužine 1,5 km, koji je svečano otvoren u toku samita, čija je vredost 136,5 miliona evra. On predstavlja prvi rezultat realizacije kineskih infrastrukturnih projekata u Evropi. Uopšte ne treba sumnjati da će za njim doći  novi projekti.

Izvor: Fond Strateške Kulture