После смрти градоначелника Харкова, све је више питања за клинику „Шарите“. Дана 17. децембра 2020. године, у једној од најстаријих немачких клиника – „Шарите“, која постоји од почетка 18. века, умро је градоначелник Харкова, Генадиј Кернес. Био је један од најконтроверзнијих украјинских политичара углавном због мењања политичких табора. Међутим, љубав становника Харкова према њему остала је непромењена. А 2015. и 2020. године добио је више од 60 одсто гласова грађана на изборима, потврдивши своје право на место градоначелника већ у првом кругу.

Иако је Кернес на крају подржао украјински Мајдан 2014. године, многи су га оптужили за проруска осећања, а имао је и бројне непријатеље. Познато је да је био у сукобу са министром унутрашњих послова Арењом Аваковим. Још 2014. године на њега је покушан атентат, када му је метак пробио плућа и јетру, али су израелски лекари тада успели да га спасу (сутрадан након атентата пребачен је у израелску клинику). Након тога кретао се у инвалидским колицима…

Дана 15. септембра ове године, прес служба градоначелника Харкова званично је потврдила да је позитиван на COVID-19. С обзиром на последице повреде, инвалидитета и старости, болест је била веома тешка. Међутим, то га није спречило да чак и са лечења поново победи у првом кругу избора за шефа града.

Међутим, очигледно је да су он или његова пратња овај пут погрешили приликом избора клинике за лечење. Као што смо рекли, Генадија Кернеса, који има јеврејске корене, код покушаја атентата спасли су израелски лекари. Али Немци из светски познатог медицинског центра „Шарите“ нису успели… или нису желели.

Политичар је 11. децембра имао застој бубрега, а 17. је умро на болничком одељењу. Поставља се питање како је то могуће? Најбоља клиника у Немачкој, која је у више наврата спасавала Виктора Јушченка, Јулију Тимошенко и на крају Алексеја Наваљног, није успела да спасе од изненадне смрти човека који је на време дошао у ову скупу болницу која има огромно искуство у лечењу тешких пацијената.

Његова смрт покреће целу лавину питања у вези са овом клиником и њеним учешћем у политичким играма. У Украјини је клиника „Шарите“ постала добро позната након чудног „тровања“ Виктора Јушченка, за које нико није оптужен. У септембру 2004. украјински председнички кандидат, који је био један од главних учесника предизборне трке, осетио се лоше и примљен је у ову немачку болницу. Одмах су се појавиле гласине о његовом тровању. Убрзо су се на лицу Виктора Јушченка појавиле непријатне манифестације на кожи – хлорак, због чега је у народу добио надимак „Шрек“, у част трола из популарног цртаног филма.

Међутим, то тровање му је помогло у остварењу политичких амбиција. Према различитим проценама, сажаљење и саосећање Украјинаца донели су му и до четири одсто додатних гласова. Али компетентни немачки лекари нису открили узроке тровања. Било је много верзија, од неуспешног лечења матичним ћелијама до сплетки руских специјалних служби. Сам Јушченко је помињао унутрашње непријатеље и говорио да је откривена лабораторија у којој је направљен отров.

Међутим, мање-више коначна верзија појавила се тек 2009. године, када је најмеродавнији британски часопис Ланцет објавио студију о тровању Јушченка диоксином (конкретно – 2,3,7,8-тетрахлородибензодиоксин или C12H4Cl4O2). Необично је да немачки професионалци нису могли брзо да поставе једноставну дијагнозу, али је још смешније што је познати немачки токсиколог – професор на клиници „Шарите“ Гилберт Шонфелдер – препоручио Виктору Јушченку да једе обични чипс од кромпира, чија масноћа уклања диоксин.

Довођење Алексеја Наваљног на немачку клинику Шарите, 22.август 2020 – Фото: Џон МекДугал/АФП

Међутим, ако се овде евентуално може говорити о поверљивости или прикривању дијагнозе на захтев пацијента, онда ситуација са Јушченковим не баш верним савезником, Јулијом Тимошенко, већ говори о политичкој пристрасности лекара. Ухапшена и осуђена 2011. године „због злоупотребе службеног положаја…“, ова бивша премијерка Украјине, позната по љубави према здравом начину живота и бављењу спортом, одмах је пријавила бројне болести. У априлу 2012. године примили су је лекари са клинике „Шарите“, тврдећи да је имала хроничну дискус хернију и да је у Украјини немогуће лечити ову добро проучену болест.

Штавише, у октобру 2013. године, шеф „Шаритеа“, професор Ајнхолп, лично је изјавио да Тимошенко без операције нема шансе за опоравак. Након што је ослобођена током украјинске обојене револуције, Тимошенко је неколико дана путовала по Кијеву у инвалидским колицима, али није скидала чизме са високим потпетицама, што је постало предмет шале међу Украјинцима на интернету. Тада је ослобођена затвореница „Јануковичевог режима“ отишла у Берлин, где је одмах устала на ноге након лечења физиотерапијом.

Наравно, јасно је да је случај Тимошенкове био политички мотивисан, али поставља се питање зашто немачки лекари доприносе политичкој фарси и учествују у политичким играма? Зашто пристају да прво дају дијагнозу о неизлечивој болест, а потом је излече готово додиром. Лаж не доприноси угледу клинике.

Међутим, 2020. године репутација клинике „Шарите“ је додатно угрожена. Тамо је одведен руски опозициони лидер Алексеј Наваљни, наводно отрован новичоком. Из неког разлога у западним медијима се прећуткивало да такав скандал апсолутно не иде у прилог Путину и његовом окружењу, и да су они могли Наваљног да елиминишу и на једноставнији и не тако очигледан начин. Стручњаци клинике готово одмах су пронашли трагове „новичока”.

Испаде да ова необична отровна супстанца, која би у теорији требало да буде веома ефикасна, заправо није способна да убије никога. Наваљни је тако остао жив и здрав мученик за руску демократију, а лекари су очигледно добили захвалност од специјалних служби. Да је процењено као корисније, Наваљни је могао доживети судбину Кернеса, јер мученици често доносе већу корист кад су у мртвом стању.

Ситуација са Тимошенковом показала је да су немачки лекари повезани са политиком и да су без гриже савести спремни да фабрикују дијагнозе у интересу специјалних служби. Али смрт Кернеса и његово слање у Немачку, уместо у Израел, покреће још више питања.

Градоначелник Харкова, упркос свим својим везама са Русијом и жељом за маневрисањем између великих сила, ипак је био инвалид са оштећеним плућима. Али након 15 година лажи и чудних дијагноза у клиници „Шарите“, његови сународници тешко да ће поверовати у неминовност његове смрти.

Највероватније је да ће након ових немилих догађаја ослабити проток ВИП пацијената са постсовјетског простора у клиници „Шарите“. Све мање људи ће желети да постану мученици демократије, мирно лежећи у стерилно чистој немачкој мртвачници. Није увек могуће разумети шта смерају немачке специјалне службе и њихови инострани партнери.

Фотографија клинике “Шарите”: АП/Маркус Шрајбер


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Клиника Шарите – медицина, смрт и политика

* Обавезна поља