Ко је у Дејтону добио превише?

„Српска страна у БиХ већ је добила превише Дејтонским споразумом и више од тога никада неће добити!“, рекао је ономад Бакир Изетбеговић, на шта је Додик узвратио: „Срби нису ништа добили, него су изборили …“ Вулин га је подржао: „Српска није поклон, него одговор … “

Уместо „добили“, бошњачки лидер је могао и да каже да су Срби у Дејтону „изборили“, а да смисао његове поруке остане исти. Чак и појачан, јер би звучало да су Срби у Дејтону за преговарачким столом дипломатски изборили више него што је требало да им припадне. Зашто је Бакир ипак употребио израз „добили“? Зато што је то пројекција бошњачког доживљаја политике. Они имају дуго историјско искуство политике као добијања без политичке или оружане борбе, на поклон од других, већих и јачих, окупатора или ослободилаца. Тако су веру добили од султана у Стамболу, измишљену богумилску етногезу од хабзбурговца Калаја, независну државу од усташе Анте Павелића, нацију од Словенца Кардеља и Хрвата Тита, протекторат од Американца Клинтона. Умиљато јагње, које је кмечало да добије помоћ и на Оријенту и на Окциденту.

ДОБИЦИ ПОРАЖЕНИХ

Код Срба је, напротив, било све изборено, па је и схватање политике другачије. Карађорђе, Милош, Гаврило, Александар, Младен, Роћко, Радован, Ратко, Миле нису чекали да од неког добију, него су војно, дипломатски и политички бранили своје. Пошто се ради конкретно о Дејтону, управо бошњчка страна била је та која је, као поражена у грађанском рату, добила делове територије које су до пред сам крај рата држали Срби и Хрвати.

ВРС је била изборила чак преко 70 одсто Босне и већ у другој години рата се разграничила са ХВО, а тзв. Армија БиХ је контролисала једва 10 одсто. Подсетимо да је Караџић тада говорио да Република Српска нема намеру да задржи толико територије и да је спремна да делове уступи у преговорима. Пошто је у Женеви, а незванично и пре тога, договорен однос 51:49 одсто, на терену је започело борбено наштимавање територијалне пропорције. У том процесу Армија БиХ је једино успела да победи одметнуте сународнике у Цазинској крајини. На осталим фронтовима била је у дефанзиви, све до Вашингтонског споразума, на који су САД и Немачка преко Туђмана на превару приволели Херцегбосанце, те бомбардовања НАТО-а по српским положајима.

Ко је, дакле, превише добио у Дејтону? Ако је ико онда је то била бошњачка страна. Поражен у грађанском рату који је сам политички изазвао, Алија у Дејтону није требало ништа да добије, али је ипак добио! Зашто и од кога? Од тзв. међународне заједнице, јер га је најприје охрабрила да уђе у грађански рат против јачих комшија, а онда, после три и по године, спасила од капитулације. Треба се само присетити децембра 1995. те бошњачког одушевљења и српског разочарања када је потписан Дејтонски споразум. Сарајевски Срби су, напуштајући у колонама своја огњишта, кривили Милошевића „што је уз чашицу вискија уступио главни град“, који је по Холбруковом решењу био предвиђен да буде дистрикт. По томе испада да су Бошњаци добили чак и од Милошевића.

Алија је, у свом стилу, најпре потписао Дејтонски споразум „зато што је сваки мир бољи од рата“… „зато што су војска и народ исцрпљени …“, „зато што је сачувана идеја Босне …“ Али, да Дејтон не буде једини споразум који је изиграо – или одсутао од њега (Београдски), или повукао потпис (Лисабонски) – на крају је додао: „Дејтонски споразум је ипак неправедан мир“. Тако је оставио у аманет наредним генерацијама да то исправе. Међунардона заједница им је, посредством ПИК-а, В.П.-а, странаца у Уставном суду и сл., у томе и те како помогла, али им никад није испунила баш све жеље и обећања.

СТРАТЕГИЈА ЖРТВЕ

Бошњачки политичари и интелектуалци наставили су са стратегијом жртве којој су сви нешто криви и дужни, па треба да им дају, а они да „добију“: Уједињене нације које су признале Босну, а нису интервенисале у корист Бошњака; Француска и Британија, које су рат у БиХ третирале као грађански на националној основи, а не као спољну агресију; Амерканци опет јесу признали агресију, али нису скинули ембарго на наоружавање Муслимана. Саудијци им не ваљају јер више троше на вехабије у Босни, него што помажу бошњачку власт. Ни Турци нису најбољи, иако их највише воле, јер више улажу у Србију него у БиХ. Много гори су Хрвати, иако су били ратни савезници, јер сада хоће трећи ентитет и неће да им они бирају представнике у заједничким органима. А најгори су, наравно, Србијанци јер неће да признају да су геноцидни агресори и плате ратне репарације и, посебно, зато што бране дејтонску Српску. Ех, када би суседи платили ратну одштету, РС се самоукинула, Додик постао босански патриота, Хрвати одустали и од кантона, и БиХ постала јединствена под влашћу бошњачке већине! Па још кад би Саудијци поклањали нафту, Турци давали бескаматне кредите, НАТО наоружавао и ЕУ отворила фондове – било би баш лиепо само што нигде нема.

Тој дугој традицији симулирања колективне жртве и навици да се запомагањем добија, допринела је и послератна помоћ за опоравак Босне, највећа у историји УН, од које је 4/5 завршило у Сарајеву, док се милијади долара изгубио траг. Али, како се тај рахатлук политичке и материјалне подршке илити „добијања“, отпором друга два оштећена народа, поготово српског од доласка Додика на власт, временом тањио, у редовима бошњачке политичке и интелектуалне елите, настала је нервоза која се пренела на велики део националног корпуса. А нервоза прераста у агресију …

На Бакирово „Срби су у Дејтону добили превише“, на сарајевским улицама кажу: „И Хрвати су у Дејтону добили превише: „Нема их шака јада, а једнако учествују у власти.“ У наставку цитиране изјаве Бакир каже и да се „Српска не може издвојити без рата“. А то генерише улични ехо: „Треба довести 50 хиљада муџахедина и завршити са Србима исто као и Туђман у Хрватској“. Од 1998. до 2000. Алија је тражио и од протектората добио конститутивност Бошњака у Републици Српској. Но, пошто то није ништа променило у реалним политичким односима, бошњачки идеолози (Мухамед Филиповић, Сенадин Лавић, Кемал Ефендић и др.) 2019-2020. су открили да је конститутивност народа обична комунистичка измишљотина, која нигде не постоји. Другим речима, сувереност, равноправност, државотврност српског народа у БиХ и право на самоодређење до отцепљења, које је записано у Повељи УН, представља оно „превише“ што су Срби добили у Дејтону.

Но, амерички амбасадор у Сарајеву Ерик Нелсон ономад вели да Дејтон треба мењати, а Бакир трља руке да ће опет нешто „добити“. Додик је већ одговорио да ће се Српска борити и изборити да Дејтон проради у свом изворном капацитету. „Ако га пак треба мењати, о томе ће се договарати у БиХ, а не у САД, и Српска већ има конкретне предлоге како га мењати.“ Биће то сигурно „превише“, али он и не очекује да то „добије“, него да „избори“.

Извор: Нови Стандард