real-newsРазумевање појаве ИСИЛ је кључни аспекат за разумевање целокупног спољнополитичког поретка нашег времена. Прихватање приче о Сирији као месту настанка ИСИЛ тешко да може бити адекватно. Та прича се дословно своди на свега неколико реченица, а изгледа отприлике овако: брутални режим је силом угушио демократску опозицију, па је у Сирији дошло до потпуне радикализације и фанатизма, те данас имамо групе попут ИСИЛ које харају Ираком и Сиријом. Сада морамо да зауставимо тај ИСИЛ, али и брутални сиријски режим који је за све крив.

Колико год наивно ово звучало, заправо говоримо о доминантној интерпретацији сиријског конфликта, онаквој каква се представља масама. Посебна пажња притом се обраћа на сва отворена питања, а једно од главних је – откуд ИСИЛ и уз чији новац? У ту сврху сложена је прича да се ИСИЛ финансира „пљачком, изнудама, отмицама и илегалном продајом нафте”. Све је ово тачно, али то је само мали сегмент у широј причи финансирања и настанка ИСИЛ.

BBC је пре неколико дана објавио текст у коме се тврди да се „Либаном шире теорије завере” које говоре да су САД створиле ИСИЛ. Британско државно гласило очито има потребу да интервенише, али прича коју настоје да дискредитују има и својих аргумената. Наравно, општепознати теоретичари завера на интернету, који од ширења психозе, панике и страха веома добро зарађују, сложиће се да су ИСИЛ и САД две повезане силе. Узимати за истину тврдње људи који ових дана спекулишу да је америчка прва дама заправо мушкарац (!) било би потпуно сулудо и ван памети. Сврха истакнутих „теоретичара завере”, који имају своју милионску публику на YouTube-у, има свој политички циљ, а он се своди на разбијање конкретних критика и оправданих сумњи претварајући их у гротескно шизофрено лудило како би их свако разуман промптно одбацио. То је савршен механизам који елиминише здраву дебату и пребацује је у домен параноје, где она више нема никакву политичку тежину.

Срећом, у данашњем свету постоје многи озбиљнији извори, можда не толико популарни, али свакако кредибилнији, којима је истина ближа од медијске сензације и политичких потеза које бисмо могли назвати “контра-контрапропагандом”. Од бројних релевантних извора који су се посветили озбиљном истраживању појаве ИСИЛ и тема која је у таквој дискусији највећи могући табу – вези ИСИЛ са САД – један од истакнутијих је истраживачки новинар др Нафез Ахмед. Ахмед је истакнути аутор и предавач, који редовно објављује у британском листу The Guardian. Према његовој књизи снимљен је и документарни филм Криза цивилизације.

Пре три дана Нафез Ахмед дао је велики интервју америчкој независној ТВ станици The Real News Network (TRNN) са седиштем у Балтимору. Од покретања 2007. до данас, TRNN се истакнуо као важан извор у САД. Медиј се финансира новцем корисника, што му омогућава бављење многим темама од којих корпоративни амерички медији зазиру.

Nafeez-Ahmed

Кад је на сцену ступила екстремистичка група ИСИЛ, ратни бубњеви у Ираку све гласније одјекују и у mainstream новинама. Поздрављам нашег данашњег госта Нафеза Ахмеда, који ће нам помоћи у разумевању ове ситуације. Нафез је успешан истраживачки новинар и међународни предавач за питања безбедности. Недавно је издао нову књигу под називом Zero Point, за коју тврди да је предвидела ирачку кризу која се управо одвија. Дакле, имамо ИСИЛ, ИСИС, Исламску Државу ИС, како је неки зову. Али све је то заправо иста група, зар не? Можете ли нам објаснити еволуцију ове екстремистичке групе и како су створени?

— Група је настала од милитантних група повезаних са Ал-Каидом које су оперисале на простору Ирака и Сирије. Али ту ствари постају мрачне, јер, како знамо, ове групе су се на разне начине бориле против Асадовог режима. Такође су биле активне у одговору на америчку окупацију Ирака после инвазије 2003. Дакле, имамо разне актере који су укључени. У Ираку чак имамо и елементе странке Баз, бивше Садамове лојалисте, које сад – према бројним изворима – регрутују милитанти Ал-Каиде. У Сирији смо имали разграничење између ирачких и сиријских група, али у последње време милитанти све чешће прелазе границу. Мрачно је питање како су ове групе постале толико утицајне. Одговор се своди на праћење трага новца. Ако пратите новац, долазите до ангажмана Заливских земаља, које су ојачале ове групе током времена и појачале њихову оперативну способност. Појачали су им наоружање и логистичке руте. Говорим о Саудијцима, који су финансирали ове групе у Сирији.

Имамо ли доказе за то?

— Имамо апсолутне доказе. Све то су заправо јавни документи. Имамо низ разних доказа, од документација коју су произвели војни аналитичари са Вест поинта (оп. а. америчка војна академија у Њујорку) до истраживачких новинара на терену који су објавили своја сазнања у листовима као што су Њујорк тајмс и Вашингтон пост. Дакле, ствар је врло јасна, а имамо и полуслужбене и службене потврде од CIA и људи из америчког Стејт департмента, Пентагона, па и британских функционера који су били укључени у координацију са Заливским земљама у опскрбљивању ових група повезаних са Ал-Каидом како би срушили Асада. Тај процес је очито пошао по злу у Ираку јер говоримо о истим групама које су они подржали, а сад те групе крећу преко границе, називајући себе ИСИЛ, ИСИС или како год.

Кад кренемо дубље у истраживања доказа о улози Саудијаца, Катараца и Кувајта, што је досад потврђено из разних извора, целу ситуацију ванредно узнемирујућом чини начин на који су САД и Британија надзирали тај процес. То је нешто о чему се не говори у mainstream медијима да су заправо САД и Британија укључени и да свесно организују подршку овим групама мада знају за њихове везе са Ал-Каидом још од ране 2009. године.

Како су подржавали те групе?

— Пре свега морамо се присетити велике количине података које је објавио WikiLeaks из приватне компаније Стратфор. У тим документима налазе се и врло занимљиве кореспонденције, укључујући и ону у којој високи директори Стратфора описују састанке које су имали са функционерима Пентагона и америчке војске. Ти исти функционери отворено су описивали како су америчке и британске специјалне снаге оперисале у Сирији много пре него што су избили велики немири у земљи. Оперисали су тако што су поддржавали ове групе. Ови функционери су то врло јасно истакли, а њихове имејл поруке доступне су јавности. И ја сам писао о некима од њих у чланцима за Guardian као и на неким другим местима. Саопштили су експлицитно да је циљ дестабилизација Асадовог режима изнутра. Чак су разматрали и ваздушне нападе, али преферисали су употребу ових група као посредничке силе против Асадовог режима.

isil13

Можете ли нас подсетити: зашто они заправо толико желе да дестабилизују Асада?

— Постоји више тачки гледишта на ову ситуацију. Тешко је тачно одредити главни разлог. Ја сам се фокусирао на однос Асада према Русији. Он је на неки начин дозволио Русији да развију упориште у региону. То је у уској вези са све важнијом геополитиком гасоовода у региону. Постоји занимљиво геополитичко надметање око плиновода који би требало да иде преко Сирије и поља које је на спорном простору коме приступ имају Иран и Катар. Тешко је одредити тачну границу тог поља, али Иран и Катар настоје да покрену производњу. Гасовод би ишао преко Сирије и даље до Европе. Говоримо о веома амбициозном пројекту. Неки постављају питање да ли се такав пројект уопште може извести, имајући у виду политику региона.

То већ траје годинама и о томе се већ дуго расправља. Али постајао је конкретан замах по питању стварног покретања пројекта. Иран је потписао меморандум са Сиријом. Катар је пак преговарао са Саудијском Арабијом, Турском и још неким земљама. Дакле, овде имамо две конкурентске руте гасовода. Дакако, САД фаворизирају ону руту у којој кључну улогу игра Катар, а никако им се није допадала рута која би укључивала Иран и била наклоњена Русији. САД већ дуго настоје да изолују Русију и Иран из свих ових пројеката око гасовода. Зато, кад је Иран потписао овај меморандум са Асадом, САД су то сматрале великим стратешким ударцем и тада су одлучиле да нешто учине.

Осим тог, ту су још бројни геополитички разлози за рушење Асада, као што је чињеница да Русија има војну базу у Сирији. Битна је и улога коју је Асад одиграо у блискоисточном сукобу. Подржавали су Хамас, имају добре односе са Иранцима, и све то игра улогу. Дакле, постоји та генерална перцепција да је Сирија део тзв. „осовине зла“, а ова прича око гасовода је убрзала процес одлуке да се нешто мора предузети.

Затим, имали су бројне индикације да Сирија пролази кроз разне унутрашње кризе. Десила се економска криза као и велика суша због климатских промена, што је додатно убрзало процес. Имамо депеше Стејт департмента које је објавио WikiLeaks, где се јасно истиче да би се у Сирији ускоро, врло могуће, могли десити немири због цене хране која је нагло порасла због суше. Дакле, они су знали да ће се нешто десити у Сирији, знали су да ће се десити некакав устанак, и изгледа да су планирали да искористе то тако што ће убацити џихадисте, преотети народну побуну и усмерити је на начин да преузму контролу. Али, како управо видимо, изгледа како су изгубили контролу.

Да, ситуација је изван контроле. Мене је она лично погодила јер сам изгубила пријатеља Џима Фолија. Он је био новинар који је извештавао из Сирије. Људи који су му одрубили главу никако нису могли бити „добри момци“. Говоримо о екстремистима, фанатицима, који кривотворе ислам како би се домогли моћи. У исто време биће људи који ће рећи: морамо сад да смислимо како да их зауставитмо. Чујемо све агресивнији говор наших политичара. Сад већ говоре и о трупама на терену. Постоји импулс да се ово заустави агресијом. Што бисте рекли људима који ствари виде у том контексту?

— Као прво, постоји ствар која се мора веома добро схватити: улога наших влада у стварању кризе којој управо сведочимо. Јачање ИСИЛ је заправо било очекивано. На то су поједини аналитичари годинама упозоравали. Можда многи нису очекивали овако брз развој ситуације у Ираку, али све што се догађа било је предвидљиво.

Кад погледамо начин на који смо финансирали неке од ових група, иронично је да сада ти исти људи позивају на трупе на терену јер то су исти људи који су раније гласно позивали на подршку и наоружавање неких од најопаснијих елемената ових побуњеничких група. Упркос чињеници да Обамина администрација много прича о томе да они наводно финансирају само „умерене побуњенике“ итд., Обамина администрација је активно координисала финансије које су стизале из заливских земаља оној врсти група које су увијек фаворизирали – најопаснијим џихадистичким организацијама повезаним са Ал-Каидом.

isil02

Дакле, постоји контрадикција између онога што нам се говори сад и потеза којима су наши властодршци створили ову кризу, и сад одбијају да преузму одговорност за њу. Даље, ту постоји један аргумент – наравно, не бих га изнео као чврсту интерпретацију свих догађања јер ту имамо разне актере са разним интересима – али, ако погледамо поједине извештаје уназад неколико година о плановима за овај регион, онда можемо рећи да унутар Пентагона свакако имамо неоконзервативну струју, која види јачање ових екстремних група као начин за реконфигурацију Блиског Истока. Докази за те тврдње стижу из низа врло кредибилних извора. Један од извора које сам истраживао је јавни извјештај RAND (оп. а. утицајна think-tank организација) објављен пре неколико година. Америчке војска је потврдила да се о том извештају расправља.

Радило се о политичком извештају. Разматрале су се политичке опције САД за реконфигурацију Блиског Истока и борбу против тероризма. Али те политичке опције су биле на неки начин врло макијавелистичке. Наравно, опширно се говорило о циљу борбе против тероризма, али оно што су заправо предлагали је веома узнемирујуће. Разматрали су се разни сценарији, а један од њих била је имплементација тактике „завади па владај“. Отворено се говорило о јачању салафистичких џихадиста до једне мере како би се ослабио утицај Ирана. Отворено се говорило о јачању, користећи се притом заливским земљама јер оне имају приступ ресурсима ових група, које би на крају створиле вртлог унутармуслиманског сукоба. Док би се терористи и екстремисти борили на разним странама једни против других, то би дало прилику за јачање безбедносних интереса САД и Израела. Овде видимо врло кратковид геополитички концепт који води на веома опасан пут, верујући да ћемо проблеме решити финансирањем ових група.

Ако погледамо шта се дешава сад, како се финансирање одвијало, ако погледамо извјештаје RAND, добијамо јасну индикацију да су неке од тих политика биле имплементиране. До које мере је све отишло нико не може рећи, то је ствар спекулације. Али мене посебно брине чињеница да постоји таква охолост, претпоставка да можемо тако нешто да радимо. Исто смо видели и код неоконзервативаца после 11. септембра, пре и после инвазије на Ирак, у кретању на Блиски Исток како би се реконфигурисала регија.

Још један доказ – ванредно узнемирујући, о томе сам писао још 2005 – су карте објављене у Војном журналу (Armed Forces Journal). Високи функционер Пентагона на картама је предлагао будући рат на Блиском Истоку, према којима би линије биле повучене према етничкој и религијској припадности, наводно са циљем стварања „мирнијег Блиског Истока“. Такав начин размишљања нам још једном показује заправо империјалистичку охолост, да заиста мислите како можете – без обзира да ли сте мотивисиани добром или злом – да уђете и прекрајате границе. То је колонијалистички менталитет, који смо видели у Британији. Забринут сам јер ми се чини да поновно сведочимо таквом менталитету. Кад се данас говори о новим војним интервенцијама и трупама на терену у том контексту, то је веома забрињавајуће. Да ли смо сведоци како се наши интереси заправо спајају са империјалистичким менталитетом?

Да, али шта нам је чинити? Јер неки људи тврде да су ове групе изван контроле, да ће хаос бити све већи, све више људи ће умирати. Шта учинити у оваквој ситуацији, како је обуздати?

— То је тешко питање, јер, када сте суочени са огромном силом војно-индустријског комплекса, који добро и не разумемо јер нема транспарентност, не знамо где иду ни каквим стварима се баве, тешко је рећи који би био одговор. Одговор свакако није да пошаљемо трупе на терен и дижемо људе у ваздух, то смо већ пробали. То смо учинили у Фалуџи. Наше војске – притом мислим на америчку и британску – не могу се баш похвалити успешним вођењем антиустаничких ратова. Кад водимо такве ратове, онда демонизујемо комплетну цивилну популацију. Оно што данас имамо у Ираку је долазак ИСИЛ на терен репресивног проамеричког режима, којим је председавао Нури ал Малики, који се бавио продубљавањем етничких и секташких политика. У исто време погрешно се водила економија, производња нафте и разне друге ствари. Све то је довело до стварања овакве опозиције ирачкој власти, самим тим и Америци. Такав политички процес створио је услове да они уђу у земљу. Али, мноог пре него што је дошло до офензиве ИСИЛ, имали смо устанке у Фалуџи, а о томе се мало писало у новинама.

nafez-ahmed

О томе смо ми извештавали. Али шта учинити сада? Видите да покушавам да вас усмерим у том правцу.

— Као прво, морамо да прекинемо извор новца. У медијима се много писало о томе да се ИСИЛ финанцира пљачкама градова и како имају много новца, па се сада сами одржавају. Уопште не сумњам да пљачкају градове и да се хвале својом економском снагом. Али такво банално извештавање је прећутало неке ствари о анонимним изворима. Оно чиме се медији нису бавили је траг новца који води према залиевским монархијама. Америчка војска има прегршт доказа, Стејт департмент прати овај траг већ годинама – сви ми добро знамо одакле новац долази. Из заливских земаља. Нисмо учинили ништа како бисмо то зауставили. Откако се десио 11. дептембар, створиле су се политичке и бирократске препреке, а функционери америчке обавештајне заједнице – међу којима имамо врло искрене људе који су пратили ово – жале се како се на томе ништа не ради због политичких разлога. Потези се блокирају.

Дакле, регулаторни механизам за решавање овог проблема постоје – али они га не користе. Исту ствар имамо на британској, америчкој и европској сцени. То би требало учинити. Где је воља да се то учини? Зашто их нисмо зауставили? То нас доводи до фундаменталног питања: ако ми нисмо спремни да прекинемо извор финансирања оваквим покретима, шта онда радимо? То би, према мени, требало да буде први корак.

Као други корак, требало бисмо да погледати како ирачка демократија може да буде стварна и снажна. У овом тренутку наш интерес је фокусиран само на то како да приступимо нафти. То је заправо једини циљ због кога смо се бавили реконструкцијом Ирака. Циљ нам је да имамо људе који ће штитити нафтну индустрију и покрећу производњу. Притом се бавимо окретању Курда против Маликија итд. У исто време настоје се обезбедити нови уговори америчким и другим нафтним компанијама како би се покренула што већа производња са циљем држања ниске цене нафте.

То је наш фокус. Не ради се ту о ирачком народу, не ради се ни о демократији и учешжу народа у демократији. Када бисмо бринули за народ, онда не би било ни подршке за ИСИЛ јер тај њихов герилски рат мора се ослањати на цивилну популацију да би уопште постојао. Кад бисмо имали приступ за добробит народа, онда бисмо могли да решимо ситуацију у Ираку. Али, још једном истичем, воља за то једноставно не постоји. Ствари се гледају врло кратковидо.

Што се тиче ваздушних напада, које сад изводимо, многи аналитичари се слажу да њихов циљ није ни био да се спречи хуманитарна катастрофа у Ираку. Радило се о заштити наших интереса у курдској нафтној регији. Дакле, ако се та интервенција деси, морамо да обратимпо пажњу на то како ће се она приказати и који су прави интереси те интервенције. Да ли ће то заиста бити помоћ ирачком народу и преузимање одговорности за хаос, који смо ми створили? Или је ово још једна у низу кратковидих операција које имају у виду само интерес? То је дебата у којој можемо да разговарамо. О томе се заправо ради.


Извор: Advance

Оставите коментар

Оставите коментар на Ко је и зашто створио ИСИЛ

* Обавезна поља