Autor: Slavka Kojić

Ko kontroliše tok sabora na Kritu?

Naslovna / Politika i društvo / Ko kontroliše tok sabora na Kritu?

Kategorija: Politika i društvo / Objavljeno: 24/05/2016, 11:10

Odgovor na pitanje iz naslova nedvosmisleno jasno proizilazi iz odredaba Pravilnika organizacije i rada Svetog i Velikog Sabora Pravoslavne Crkve (u daljem tekstu: „Pravilnik“).

Čak i letimičnim pregledom Pravilnika može se vrlo lako zaključiti ko je taj koji će vedriti i oblačiti na Kritskom Saboru. To će biti Njegovo Svjatejstvo Vaseljenski Patrijarh Vartolomej (1), kome je očigledno namenjena uloga centralne ličnosti na Kritskom Saboru.

Treba reći da je on i sazvao Sabor, što predstavlja svojevrsni presedan, jer su do sada svi Pravoslavni sabori bili sazivani od strane i po zapovesti Cara.

Prema odredbama Pravilnika Vaseljenski Patrijarh je Predsedavajući Sabora, što mu daje veliku moć, tako da će na temelju ovlašćenja koja su mu data tokom Sabora biti u mogućnosti da drži sve konce u svojim rukama.

Tako Pravilnik predviđa da on planira rad, upravlja tokom rasprave, daje, a po potrebi i oduzima reč članovima Sabora tj. drugim Predstojateljima ili arhijerejima (!). Pri tom, ima pravo da, za razliku od ostalih učesnika, istupa sa „kritičkim zapažanjima u zavisnosti od okolnosti, s ciljem obezbeđenja veće saglasnosti rasprave zadacima Sabora“ i daje poslednju reč kada su u pitanju tumačenja odredaba samog Pravilnika. To znači da su Predsedavajućem data veća prava nego Predstojateljima i arhijerejima drugih Crkava, koji takva pravo nemaju jer oni, za razliku od Predsedavajućeg, neće biti u mogućnosti da raspravu usmeravaju u pravcu koji oni smatraju celishodnim. Ako bi neko i pokušao da se upusti u takvu avanturu, po svoj prilici bi brzo bio sasečen, tako što bi mu bila oduzeta reč ili, i krajnjoj liniji, i isključen mikrofon, kao što se to čini u narodnoj skupštini (predstavničkom telu). Pri tom, uopštene i neprecizne formulacije koje se koriste u odredbama Pravilnika otvaraju velike mogućnosti Predsedavajućem da po svom ličnom nahođenju tumači pojedine odredbe Pravilnika i na taj način dodatno „disciplinuje“ sve one koji se na bilo koji način eventualno suprotstave njegovoj volji.

Jasno je da na Saboru niko neće moći da govori dok ne dobije dopuštenje Predsedavajućeg tj. Vaseljenskog Patrijarha. Nadalje, jedino je on merodavan da po svojoj subjektivnoj proceni odredi da li je rasprava eventualno prešla u zonu „neumesnih prepirki rečima“, te da li su u pitanju „lične razmirice“, u kom slučaju Patrijarh Vartolomej ima ovlašćenje da oduzima reč govorniku, što važi i u slučaju kada govornik, takođe po ličnoj proceni Predsedavajućeg, makar i za pedalj siđe sa zadate teme.

Ukratko uloga Predsedavajućeg je zamišljena tako da isti ima široka ovlašćenja i procesne mehanizme da u potpunosti drži kontrolu i kanališe rad Sabora. Time se žele preduprediti bilo kakva iznenađenja. U slučaju da diskusije slučajno krenu u neželjenom pravcu i stvar počne da izmiče kontroli, Predsedavajući ima sva ovlašćenja da primeni Pravilnik na način kako ga on tumači i shvata i ceo tok rasprave vrati u željeni tok.

Produžena ruka Vaseljenskog Patrijarha na Saboru će svakako biti Sekretarijat, na čijem čelu će se nalaziti sekretar.

Sekretarijat je organ koji će se starati o svim tehničkim i stručnim pitanjima kao što su: stvaranje fascikli, vođenja Protokola (zapisnika), pomoć u radu plenarnih zasedanja i saborskih komisija, obezbeđivanje sinhronog prevođenja, sačinjavanje Specijalnih komisija radi sastavljanja saopštenja za javnost i komisije za pripremu Poslanice Sabora, pripremanje tekstova i slično. U Sekretarijatu će se nalaziti stručnjaci raznih profila u svojstvu savetnika. Ovaj organ je zadužen da stručno obradi i artikuliše sve ono što je unapred zamišljeno i dogovoreno (bolje rečeno zadato) pre samog Sabora na predsaborskim konferencijama. Zato je bilo bitno da u sastav Sekretarijata uđu mahom provereni ljudi – po jedan jerarh iz svake delegacije, i to najčešće oni jerarsi koji su dokazali odanost ideji ekumenizma i stavovima koji su prethodno navodno „jednoglasno odobreni“ na Svepravoslavnim predsaborskim konferencijama.

Pravilnik ne reguliše način na koji se određuje ličnost sekretara, pa se može zaključiti da će on biti direktno postavljen od strane Predsedavajućeg, pogotovu što su ovlašćenja sekretara izuzetno velika jer on nadzire rad celog Sekretarijata, pa je jasno da će on u tom smislu biti čovek od poverenja i „desna ruka“ Patrijarha Vartolomeja.

Rad Sekretarijata je značajan, između ostalog, i sa aspekta prevođenja pojedinih izlaganja, te formulisanja konačnih tekstova i Poslanice, na kom polju se otvara veliki prostor za različite manevre i nedoumice, u smislu da neće biti baš potpuno jasno da li su svi dokumenti koji budu sačinjavani na različitim jezicima identični i da li odslikavaju pravu volju svih učesnika Sabora.

Naime, u tom pogledu su već uočeni ogromni problemi tj. bitne razlike u prevođenju dokumenata, tako da se može govoriti o različitim verzijama jednog te istog dokumenta, u zavisnosti od tog na kom jeziku je napisan i na kom jezičkom području će se konkretna verzija koristiti. Tako na primer, kada je u pitanju dokument „Odnos Pravoslavne Crkve prema ostalom hrišćanskom svetu“, u ruskoj verziji teksta se govori „o mnogobrojnim delatnostima Pravoslavne Crkve“, dok se u francuskoj verziji u prevodu na tom istom mestu pominje isključivo termin „ekumenistička delatnost“, bez pominjanja pojma Pravoslavne crkve. Kada se u ruskoj verziji kaže„ u procesu zbližavanja hrišćana“, u francuskoj verziji istog dela teksta se kaže „u Ekumenističkom pokretu zbližavanja Crkava“ itd…(2). Dakle, ne radi se o slučajnostima, već o tendencioznim razlikama u prevođenju, što kasnije može biti trajno eksploatisano kao efikasan argument za dodatnu afirmaciju ekumenizma i kažnjavanje neposlušnih.

Ono što je jedna od osnovnih karakteristika ovog Sabora jeste princip da se glasanje vrši od strane autokefalnih Pravoslavnih Crkava čiju unutrašnju većinu izražava samo njen Predstojatelj, dok se stavovi i glasovi prisutnih arhijereja ne računaju i nemaju nikakav pravni značaj. U prevodu, to bi značilo da je samo glas Predstojatelja Crkve pravno relevantan, dok su glasovi prisutnih arhijereja nebitni jer oni nikako ne mogu uticati na konačnu odluku, čak i u hipotetičkoj situaciji da njihovo suprotno mišljenje bude u većini u okviru vlastite delegacije (princip „glasa Crkva, a ne svi arhijereji – članovi delegacije“). Postavlja se pitanje koja je onda uopšte svrha odlaska arhijereja na predstojeći Sabor, ako već ni na šta ne mogu da utiču, niti bilo šta mogu da promene?

Stvar dodatno koplikuje činjenica da će rad Sabora biti zatvoren za javnost. Sve će se, osim samog počekta i završetka rada, rešavati iza zatvorenih vrata, tako da eventualna protivljenja pojedinih arhijereja nikada ne bi ugledala svetlo dana. Prošla bi kroz zapisnike i na tome bi se sve završilo, pogotovu što je jedino Sekretarijat sa sekretarom na čelu, kao organ od velikog poverenja Vaseljenskog Patrijarha, zadužen da izabere šta od informacija i u kojoj formi izlazi u javnost, a šta ne.

Imajući u vidu opisani način odlučivanja, nameće se jasan zaključak da je neophodno da arhijereji pomesnih Crkava već sada, (a ne na samom Saboru), reaguju i jasno se odrede prema svim dokumentima i temama koje će biti predmet raspravljanja i odlučivanja na Saboru, i da sa svojim stavom izađu u javnost, kako bi se i verni narod upoznao sa zbivanjima i stanjem u našoj Crkvi. To je jedini način na koji arhijereji pomesnih Crkava mogu da utiču na stav svoje pomesne Crkve, koji stav će na Saboru izneti Predstojatelj. Napred navedeno se odnosi na sve teme, a naročito na dokument „Odnos Pravoslavne Crkve prema ostalom hrišćaskom svetu“ jer upravo ovaj dokument izaziva najviše potresa i reakcija među Pravoslavnima.

Pravilnik je nesumnjivo akt koji je ekumenističkog karaktera jer na više mesta koristi sintagmu „druge hrišćanske crkve ili konfesije“ i „međuhrišćanske organizacije“ čime se istima priznaje svojstvo Crkve, a time i svojstvo posmatrača na Saboru sa pravom da prate rad i da im se takođe uručuju materijali kako bi pratili dnevni red zasedanja.

I na kraju, možemo zaključiti da Pravilnik ništa nije prepustio slučaju. Sve je pod kontrolom selektovane vrhuške na čelu sa Vaseljenskim Patrijarhom, koja namerava da odlučuje o sudbini Pravoslavlja, a time i o svima nama bez bilo kakvog našeg, posrednog ili neposrednog učešća ili uticaja.

U svakom slučaju, Pravilnik najavljuje da će svi dokumenti koji se donesu na Saboru imati svepravoslavni autoritet, tj. da će biti obavezujućeg karaktera za sve Pomesne Crkve. To znači da će svi oni koji se ne budu pridržavali nametnutih pravila i odluka Sabora biti veoma strogo kažnjavani i proganjani, bilo da se radi o kliricima, monasima ili mirjanima.

Da li će se zaista zamišljeni Sabor odvijati na način kako je ovim Pravilnikom zamišljeno, još ne znamo. To samo Bog zna, a nama za sada ostaje da pratimo zbivanja i da u vremenu koje će slediti nakon Sabora pokušamo da što pre otkrijemo i prepoznamo kakve je plodove isti doneo i šta nam valja dalje činiti.

______________________________