Ko preti slobodi Balkana – Zapad ili Rusija?

Novi strahovi i stari trikovi

Nedavna izjava poslanika Bundestaga, A. Šokenhofa, kako je evropski put Balkana i Srbije ugrožen pretnjom ruskog uticaja, potvrdila je da je zapadna šargarepa varki i obmana oglodana do kraja. Sledstveno, vlast u Srbiji će u buduće imati na raspolaganju sasvim skromnu alhemijsku ponudu iz zapadnih propagandnih laboratorija, kakve su priče o investicijama i izgradnji pravne države. Jer, insistiranjem na tezi da ruska dominacija preti slobodi Srbije i Balkana, nemački parlamentarac implicitno potvrđuje da širenje zapadne pseudoimperije na prostor poluostrva, u formi evrointegracija, nije motivisano ekonomskim i kulturnim procvatom balkanskih država, već isključivo motivom eliminacije Rusije, radi uspostavljanja dominacija zapadne pseudoimperije nad ovim geostrateškim čvorištem. Pošto su motivi geostrateški, a ne civilizacijsko-misionarski, jasno je da će tokom tzv. pristupnih pregovora na značaju sve više dobijati spoljna i bezbedonosna politika, kao i energetika, u meri u kojoj ona danas predstavlja sredstvo za vođenje rata, a sve manje poglavlja posvećena privredi i pravnoj državi. Ovim poslednjim se samo zamazuju oči naivnih srpskih birača, koji od kolonizatora očekuju da im pravno upristoji državu i ojača ekonomiju. U skladu sa prirodom navedenih prioriteta vrlo brzo će se otvoriti i pitanje Srbijinog članstva u NATO paktu, koje predstavlja causu finalis celokupnog procesa pridruživanja EU.

Glavni cilj zapadne balkanske politike – stavljanje poluostrva pod potpuni i isključivi protektorat Zapada, Šokenhof je obukao u propagandno ruho floskule sa inverznim značenjem o ruskoj pretnji političkoj i ekonomskoj samostalnosti Srbije. Da će neinventivna vašingtonsko-briselska birokratija u završnoj fazi balade pridruživanja posegnuti za izanđalim devetnaestovekovnim anglosaksonskim propagandnim trikom optuživanja Rusije za sopstvene kolonijalne planove prema Balkanu, pre nemačkog poslanika je najavio domaći spoljnopolitički komentator, B. Jakšić. U svojoj paškvili on je optužio Rusiju kako sprečava izvorno Srbijino opredeljenje za „put na Zapad”.1)Ovakav raspored izjava indicira zapadni plan po kome će se, najpre, pojačati intezitet „izvornog” antiruskog zapomaganja unutar Srbije, u redovima blagovremeno instalisanih „nezavisnih” struktura novinara, intelektualaca i NVO aktivista, kako bi se na ovaj veštački voxpopuli odazvala zapadna pseudoimperija, da bi pod vidom zaštite Srbijine spoljnopolitičke samostalnosti ubrzala i okončala proces njene okupacije. Stoga, treba očekivati da će Brisel u narednom periodu od vlasti u Beogradu ultimativno zahtevati da preduzme mere koje bi onemogućile svako respektabilno rusko privredno, političko, informativno i kulturno delovanje u Srbiji.

Ipak, većini srpskih politički pismenih birača danas nije nepoznato da se kroz proces uključivanja balkanskih zemalja u EU i NATO vodi vekovima stara borba za prevlast nad Balkanom između Zapada i Rusije. Međutim, u odsustvu slobodne, svestrane i stručne javne debate o političkoj budućnosti Srbije i srpskog naroda, značajan broj Srba i dalje ima nedovoljno jasne predstave o tome kako civilizacijiski suprostavljeni geopolitički rivali vide konfiguraciju Balkanskog polostrva pod svojim, a kako pod uticajem protivnika. Istorija odnosa velikih sila prema Balkanu u 19. i početkom 20. veka pruža dovoljno materijala da se da odgovor na navedeno pitanje.

Prvobitni zapadni plan za Balkan

            U upustvima (od 23. 2. 1837. g) koje je od ministra lorda Palmerstona dobio prvi britanski konzul u Srbiji, Džordž Lojd Hodžes, stajalo je da mu je zadatak da pazi „vrlo brižljivo na sve pokušaje koje bi ruski konsul činio radi pojačanja političkog uticaja svoje vlade bilo u Srbiji bilo u susednim zemljama”.2)Drugi nalog konzulu Hodžesu odnosio se na njegovu obavezu da radi na trgovinskom povezivanju privredno zaostale srpske Kneževine i visoko razvijene Britanske imperije. Sumirajući britansku politiku prema Srbiji tokom celog 19. veka, jedan engleski istoričar je sažeo u dva prvobitna Hodžesova zadatka: „Prvo, Srbija treba da postane barijera daljim zloupotrebama Rusije, drugo, Srbija treba da se otvori širenju trgovine Velike Britanije”.3)

Za aktivni ulazak u sferu balkanske poltike, Britanci su hteli da iskoriste položaj u kome se našao knez Miloš, čijom su samovoljom i prevrtljivošću podjednako bili nezadovoljni narodne starešine i Rusija, kao jedina međunarodnopravna pokroviteljka Srbijine autonimije. O ovakvom planu Londona svedoči Hodžesova beleška da i pored toga što „prevrtljiv karakter knežev uvećava teškoće”, „nisam izgubio nadu”, dodaje britanski konzul, „da ću moći uveriti Kneza, da Engleska ima i volje i moći da mu bude isto toliko korisna koliko i Rusija ili koja bilo druga država… ”.4) Hodžesovo oslanjanje na Miloša, nezavisno od njegovog karaktera, bilo je uslovljeno činjenicom da „nikoga nema u ovoj zemlji koji bi, na Miloševom mestu, bio u istoj meri voljan da traži savez s Velikom Britanijom protivu Rusije, i uopšte bio tako raspoložen da radi saglasno željama Vlade Njenoga Veličanstva”. „U njegovom narodu (srpskom)”, ističe Hodžes, „bila je duboko usađena predrasuda o svemoći Rusije”.5)Kneževa samovolja bila je predmet brige Forin ofisa samo u meri uklanjanja razloga unutrašnjem nezadovoljstvu koje je moglo da oslabi britanskog igrača Miloša i posledično ojača ruske pozicije u Srbiji. Inače, ondašnji stav Londona je bio da samo oslonac na unutrašnje političko nezadovoljstvo omogućava Rusiji da ostvari svoje planove u Srbiji, dok nekakva otvorena intervencija Rusije nije trebala da prema Hodžesovom mišljenju zadaje brige Milošu, jer bi se nasuprot nje našle udružene evropske sile. Koliko je liberalna Britanije birnula o pravnom uređenju Srbije i ograničenju kneževog apsolutizma, svedoči ono što je narodni prvak Stojan Simić rekao u martu 1839. konzulu Hodžesu: „Vi ste uvek grešili što ste hteli da podržavate Kneza nasuprot slobodnoj volji naroda. Taj čovek tako je zaslepljem svojim zabludama i lažnim pojmovima o vladi, da se ne smatra vezan nikakvim obećanjima. Mi svi znamo, da ste se vi do krajnje mere protivili doživotnom Savetu i ustanovi jedne Narodne Skupštine kojoj bi Savet imao da polaže račune o radu. Takođe znamo, da se lord Ponsonbi energično protivio onoj odredbi koja je ustanovljavala godišnje Narodne Skupštine, i mi smo dobili tu važnu stvar samo posredstvom G. Butenjeva (ruski konzul u Carigradu), koji je izradio za nju poseban ferman na Porti”.6)Ako se zbog lične zainteresovanosti predstavnika ustavobraniteljske oligarhije mogu uzeti sa rezervom stavovi S. Simića o nezainteresovanosti Londona da u Srbiji zastupa liberalne ustanove, to se ne može reći i za tvrdnje austrijskog ministra, čuvenog grofa Meterniha. Po donošenju Hatišerifa od 1838. poznati antiliberal Meternih je britanskom otpravniku poslova u Beču rekao, kako London „teško može kriviti Austriju da je suviše revnostan zastupnik preterano liberalnih mera, i opet, ma koliko to izgledalo u ovoj prilici čudno, mi smo ti koji tražimo ograničenje apsolutne monarhije (u Srbiji), dok vaš predstavnik radi suprotno”. Meternih je tom prilikom nevoljno priznao da je Austrija u svojoj politici ograničenja Miloševog apsolutizma radila zajedno sa Rusijom.7)Pred srpskim starešinama britanski predstavnik je odsustvo britanske podrške reformama i pravnom ograničenju kneževe samovolje oportuno branio strahom od ruske dominacije nad Srbijom, govoreći im kako ”Miloševa tiranija ne može dugo trajati, dok se ruskog ropstva ne bi Srbi nikada oslobodili”.8)

Britanski interes kojim se pravdala odbrana „Miloševe tiranije” bio je sadržan u zahtevu koji je Miloš prihvatio zarad dobijanja zaštite Londona, a prenet mu je putem jednog poverljivog Hodžesovog pisma: „Ja imam uputstva od moje vlade da vam izjavim, da doklegod vi produžavate verno ispunjavati svoje obaveze prema viskoj Porti, vlada Njenoga Veličanstva biće svagda gotova da vas potpomaže u održavanju prava i povlastica koje su Vašem Visočanstvu i Vašoj porodici kao i srpskom narodu ujemčene”.9) U osnovi britanske turkofilske politike očuvanja nepovredivosti turskog suvereniteta nad balkanskim teritorijama, koja se tridesetih godina 19. veka ostvarivala kroz pokušaje pretvaranja Miloša u poslušnog turskog vazala, nalazio se strah da  „Rusija dovede Srbiju pod svoj uticaj”, a kada bi se „jednom njen uticaj tu utvrdio”, po konzulu Hodžesu, „Bosna, Bugarska i druge turske pokrajine zavisile bi od nje; ona bi imala samo da naredi opšti hrišćanski ustanak, pa da jednom za svagda bude svršeno s Otomanskom Carevinom”.10)Jednom rečju, Britanija je srpskom knezu prodavala svoju jevtinu zaštitu, svodeći ga na vernog turskog vazala, kako bi od njega zauzvrat dobila skupo jemstvo da će odustati od bilo kakve nacionalno oslobodilačke akcije, koja bi na Balkan mogla da dovede Rusiju.

Drugi zapadni plan za Balkan

Već na početku svog aktivnog bavljenja Balkanom britanska politika je koncipirala rezervni plan. On bi se realizovao u slučaju da očuvanje turskog suvereniteta nad balkanskim Slovenima postane za interese britanske imperije nefunkcionalno i kontraproduktivno. Tako je prvi engleski obaveštajac koji je radio u Kneževini Srbiji, i koji je informativno pripremao za rad konzula Hodžesa, Dejvid Urkvart, izneo rešenje da Srbi treba da se prepuste Austriji.11)Da je i docnija britanska politika prema srpskom pitanju išla pravcem koji je najavio Urkvart, pokazuju izjave visokih britanskih političara iz redova vigovaca, lorda DŽ. Rosla i poslanika S. Bomona, date pred početak srpsko-turskog rata 1876. srpskom liberalu V. Jovanović. U svojim memorami on je zabeležio kako mu je Bomon odgovorio „da se i u Ingleskoj počinje gubiti nada u trajnu moć Otomanske carevine, da održava svoje gospodstvo nad „Istočnim Hrišćanima”; ali se pita da li snaga „Istočnih Hrišćana” dostiže za puno oslobođenje njihovo i da li bi oni oslobođeni bili u stanju da odbrane slobodu svoju od novih osvajača. On mi je, kao i lord DŽ. Rosl, govorio o „Balkanskom savezu pod predsedništvom Austrije”, kao najpraktičnijem izlazu iz kobnog istočnog zapleta. On je otvoreno kazao, da se u Ingleskoj vodi briga o održanju evropske ravnoteže nasuprot osvajačkog širenja Rusije na Istok; da se u toj brizi dolazi na misao da se mesto nemoćne Otomanske carevine stvori savez slobodnih balkanskih naroda, kome bi Austrija presedavala. Na čelu Balkanskog saveza kulturna Austrija bila bi u stanju, da spasonosno utiče na napredno razvijanje i širenje kulture i civilizacije na Istoku, te da Balkansko poluostrvo postane živim bedemom protiv osvajačkih smerova spolja”.12)Konkretna posledica ovakvog engleskog straha od samostalne srpske oslobodilačke akcije, na čijim bi krilima na Balkan, po dubokom uverenju Forn ofisa, sleteo ruski carski dvoglavio orao, bilo je odbijanje engleskih, ali i grčkih banakara iz Londona, da Srbiji odobre zajam kojim bi finansirala svoju pripremu za rat sa Turskom. O tome otac Slobodana Jovanovića, Vladimir Jovanović, veli sledeće: „Posle obaveštenja u Londonu, ja sam se vratio u Srbiju, i odmah podneo pismen izveštaj vladi, sa naglašenjem da Srbija potreban joj zajam treba da traži samo gde njegovom realizovanju interesi ne smetaju, a to jeu Rusiji, koja ima interes da junačkim mišicama svoje ugnjetene braće lomi snage azijskih gospodara Carigrada”.13)

Britanski plan da se sa Balkana izabaci Rusija, kako bi nadzor nad južnoslovenskim narodima, pre svega nad najmnogobrojnijim i najvitalnijim Srbima, iz turskih prešao u austrijske ruke, dobio je na Berlinskom kongresu podršku svih ključnih zapadnoevropskih država. Na Kongresu je trebalo najpre izdejstvovati, kako je po povratku iz Berlina Dizraeli govorio kraljici Viktoriji, da „teritorijalna uvećanja buntovnih, vazalnih država budu što je moguće manja zbog njihovog saveza sa Rusijom; neraspoloženje Rumunije, Srbije i Crne Gore potvrđuje da se u tome uspelo”.14)Da bi se obezbedila efikasna kontrola Zapada nad poluostrvom, Austro-Ugarskoj je dozvoljeno da okupira Bosnu i Hercegovinu. Ova odluka se u formalnom smislu definisala, po rečima francuskog predstavnika, kao „jedna mera evropske policije (comme une mesure de police europeenne)”.15)Iza ovakve odluke suštinski se nalazio motiv koji je engleski predstavnik, lord Bikonsfild, izrazio rečima: „Ako bi kongres ostavio ove provincije u stanju u kome se sada nalaze, to bi dovelo do dominacije slovenske rase, koja nije spremna da pravedno postupa sa drugima”. Zapadnoevropske države bile su složne i u još jednoj meri slabljenja ruskih saveznika, Srbije i Crne Gore – očuvanju turskog suvereniteta u Raškoj oblasti, ali ojačanog austrougarskim vojnim prisustvom. Da je i ova berlinska odluka bila motivisana britanskom, s jedne strane, turkofilijom, a s druge strane, srbofobijom kao „rukavcem” londonske rusofobije, potvrđuje Solzberijevo priznanje da „ubacivanje austrijske sile između dve nezavisne balkanske države, pošto ona ne uzima od sultana krajeve od teritorijalne, finansijske i strategijske važnosti, pruža mu bezbednost protiv njihove ponovne agresije”.16)O balkanskoj ulozi koju je London 1878. u ime Kongresa evropskih velikih sila dodelio Austro-Ugarskoj, akademik D. Živojinović veli: „Britanski državnici namenili su Austro-Ugarskoj određenu ulogu – da pažljivo prati delovanje Srbije i Crne Gore, da ih izvuče ispod ruskog uticaja, da ih privuče sebi i da na taj način onemogući njihov nacionalno-politički rad”.17)Ovaj cilj zapadnoevropske politike uspešno je realizovan, ne samo austrougarskom okupacijom BiH, nego i ponižavajućim sporazumima koje je Srbija 1881. zaključila sa crno-žutom monarhijom – Tajnom konvencijom i Trgovinskim ugovorom. Ovim sporazumima su knez Milan Obrenović i naprednjačka vlada postavili Srbiju u status političkog i ekonomskog trabanta Austro-Ugarske. Klauzulom da „bez prethodnog sporazuma s Austro-Ugarskom Srbija neće pregovarati ni zaključivati politički ugovor s bilo kojom drugom vladom” (čl. 4), Kneževina se odrekla samostalnog vođenja spoljne politike, a davanjem industrijski razvijenoj Austro-Ugarskoj statusa najpovlašćenije nacije bez uzajamnosti – i samostalnog vođenja ekonomske politike. Uz to, knez Milan i naprednjaci su obrnuli pravac srpske oslobodilačke politike koji je vekovima težio ka srpskom etničkom jezgru – BiH i Raškoj oblasti, usmeravajući ga po nalozima Beča na rubne etničke prostore Vardarske Makedonije. To je dovelo do neminovnog sukoba pravoslavnih Srba i pravoslavnih Bugara, što je i bio krajnji cilj Zapada, jer su se u međusobici slabili potencijalni ruski saveznici na Balkanu.

Stav da Austro-Ugarskoj, odnosno nemačkoj naciji treba dodeliti ulogu zapadnoevropskog žandara nad Slovenima nisu delili samo predstavnici zvanične zapadne politike, već i klasici marksizma. Tako je F. Engels smatrao kao „neophodnost” da Sloveni kao „neživotvorni narodi”, koji „nikada neće moći da steknu bilo kakvu samostalnost”, iz „Nemačke uvoze skoro sve elemente duhovne kulture”.18)Nije slučajno da su Engels i Marks bili bliski prijatelji već pomenutog D. Urkvarta, koji postavio temelje politici Londona prema Kneževini Srbiji.19)  Engels je sa tevtonske visine govorio o Slovenima isto ono što je jedan engleski aristokrata Longvort, pri tom konzul u Beogradu (doba kneza Mihaila), govorio o svojim domaćinima Srbima, ocenjujući ih kao „naciju ovčara i svinjara koja i nema želje da bude nešto više”.20)  Da jednog marksistu sa liberalnim katolicizmom povezuje isti stepen rusofobije, pokazuje Čezare Balbo, koji je, rečju akademika Ekmečića, 1844. godine isticao da „Rusija vrši najdublji uticaj na balkanske pokrete, ali od toga dolazi opasnost da se jedno osmanlijsko i islamsko ropstvo, zameni ruskim, koje će biti još gore”. Zato je ovaj Italijan predlagao da se „slovenski narodi mogu osloboditi samo ako njihove zemlje okupiraju Austrija i Pruska, prva na Balkanu i druga u Poljskoj”.21)

Treći zapadni plan za Balkan

Zapadna imperijalna plutokratija je imala i treći alternativni plan za kontrolu Balkana, u slučaju da dođe do kraha turskog i austrijskog gospodstva nad poluostrvom. Rukovodne ideje ove strategije formirane su društvu poljskih emigrana, rusomrzaca i masona okupljenih oko kneza Adama Čartoriskog, čije je sedište bilo u Parizu, ali koji su prvenstveno radili po nalozima zvaničnog Londona. U britanskoj prestonici Poljaci su 1842. g. objavili knjigu u kojoj promovišu tobožnji plan, tada već bivšeg srpskog kneza Miloša Obrenovića, da „ujedini Srbiju, Bosnu, Bugarsku, Hercegovinu, Hrvatsku, Banat, Slavoniju, Istru, Dalmaciju, Crnu Goru i gornju Albaniju u jedno južnoslovensko carstvo”. Isti poljsko-britanski masonski rukopis vidljiv je i na Garašaninovom „Načertaniju”, sa čijom je prvom verzijom bio upoznat niko drugi do D. Urkvart i to posredstvom jednog agenta A. Čartoriskog. Uz to, Ekmečić kao zanimljivu činjenicu ističe da su u krugu oko I. Garašanina najznačajnija imena bili katolički kaluđer, bivši isusovac Matija Ban i bivši franjevac Toma Kovačević.22)

Konceptom zajedničke južnoslovenske države, koji bi se realizovao u slučaju da Austrija ne bude mogla da u ime Zapada preuzme ulogu tutora nad Balkanom, trebalo je pravoslavne Srbe, a u nekim varijantama i Bugare, kao tradicionalne ruske saveznike, apsorbovati u potentniji zapadni civilizacijski model. To je bio koncept „zapadnjačke Jugoslavije” iza koga je 1918. stao zvanični London. Za potrebe Forinofisa ovaj kocept su razvili uticajni istoričari Siton-Votson i Stid. Verovalo se da će u uslovima postojanja federativnog uređenja, rečju Votsona, „civilizovaniji Hrvati i Slovenci uskoro preuzeti vođstvo u političkom životu i misli nove države, pred njihovim galantnim ali primitivnijim srpskim saplemenicima”.23)Upravo je ovakvu opasnost za pravoslavne Srbe pred očima imala diplomatija cara Nikolaja II kada se 1915. protivila stvaranju jedinstvene jugoslovenske pravoslavno-rimokatoličke države.24)

Tri modela i četiri perioda dominacije Zapada nad Balkanom

Plutokratska pseudoimperija, sa mozgom u Londonu, sukcesivno je primenjivala napred navedene planove za obezbeđenje isključive kontrole Zapada nad srpskim posedom na Balkanu. U ime očuvanja evropske ravnoteže snaga, pseudoimperija je do otvaranja Velike istočne krize (1875. g) vodila turkofilsku politiku očuvanja nepovredivosti sultanovih evropskih teritorija. Od 1875. do početka 1918. godine zapadnoevropska dominacija nad Balkanom obezbeđivala se kroz bezbedonosnu, ekonomsku i kulturnu dominaciju Austro-Ugarske. Od momenta kada je jugoslovenska država sa oktroisanim Aleksandrovim Ustavom od 1931. dobila uređenje visoko decentralizovane regionalne države,25)pa sve do secesionističkog razbjanja Brozove Jugoslavije, početkom devedesetih godina 20. veka, sprovodio se treći model dominacije u formi „zapadnjačke Jugoslavije”. Sa procesom širenja EU i NATO na Srbiju, Crnu Goru i BiH, zapadna pseudoimperija se vraća novoj verziji drugog plana za kontrolu Balkana, koji se danas umesto preko austrougarske melting pot države, sprovodi uključivanjem srpskih država u evroatlantske nadnacionalne strukture.

Ruske imperijalne težnje – između mita i stvarnosti

U cilju prikrivanja svojih imperijalnih namera prema Balkanu, Zapad je služeći se falsifikovanim testamentom Petra Velikog širio „mit da je ruska država bila nezasiti osvajač i žandarm”. Tako je F. Engels govoreći o slovenofilima isticao kako je „iza ove apsurdne teorije stajala preteća stvarnost u liku Ruske imperije – one imperije u čijem se svakom koraku otkriva pretenzija da na čitavu Evropu gleda kao na posed slovenskog plemena, a posebno njegovog izuzetno energičnog dela – Rusa”. Duhovni stranci u redovima peterburgške birokratije „zlurado su primali zlonamerne izmišljotine o ruskoj spoljnoj politici”. Ocenjujući rusku spoljnu politiku tokom 19. veka, prof. E. Spektorski je govorio, kako je o međunarodnoj politici „narod najvećim delom ćutao, a inteligencija je pod moćnim okriljem dvoglavog orla priuštila sebi luksuz ravnodušnosti ili omalovažavanja”. Ovakvo stanje duhova u administraciji Trećeg Rima uslovilo je, s jedne strane, pojavu nezabeležnih oblika ruskog samožrtvovanja za evropski poredak i mir; takvo je, primera radi, bilo slanje Beču, u vidu pomoći, armije od 150 000 ljudi, kako bi se 1849. zaštitili od mađarske bune. S druge strane, ovo specifično stanje duhova u ruskoj administraciji se na unutrašnjem planu ispoljavalo kroz hapšenja slovenofila, kakvi su bili K. S. Aksakov i N. I. Kostomarov, koji su tražili vođenje samostalne ruske politike prema Balkanu, oslobođene stega međuevropskih sporazuma i principa „ravnoteže snaga”, a oslonjene na savezništvo pravoslavnih balkanskih Slovena.26)

U stanju nezajažljive infantilne potrebe za stranim tutorstvom, Srbijina politička elita tokom 19. veka nije mogla da razume argumente koje je, primera radi, u ime ruskih patriota izložio 1883. godine profesor Perogradskog univerziteta, Vladimir Ivanovič Lamanski, tadašnjem opozicionaru Vladimiru Jovanoviću. Lamanski je na Jovanovićeve tvrdnje da zvanična Rusija nije ništa konkretno učinila kako bi spasila Srbiju od austrijske političke i ekonomske dominacije, odgovorio kako i sama „Rusija strada od širenja tuđinskih, i osobito germanskih, uticaja”. Stoga je Srbima preporučivao da moraju nezavisno od držanja zvanične Rusije da se „bore protiv austrijske najezde”.27)Ondašnji srpski političari nisu mogli da razumeju ovakve poruke ruskih patriota, i to ne samo usled detinje potrebe da po svaku cenu nađu moćnog zaštitnika po uzusima evropske politike, već i zbog mutnih, provincijalnih i banalizovanom ideološkom svešću opterećenih predstava o evropskoj politici. Oni su žudeli za spoljnom zaštitom moćne Rusije, a bili su, kao i mnogi Rusi, mobilisani u liberalni tabor ideoloških protivnika misije Trećeg Rima. Konstantin Leontjev sa žalom konstatuje da su ruski slovenofili očekivali „od naše mlađe, naše zdrave braće (Južnih Slovena)… da će nas oni poučiti kako da se uspešnije borimo protiv evropeizma… A oni pretekli Evropu”. Kirjevski, Homjakov i Aksakovi, „svi su bili”, dodaje dalje grof Leontjev, „ruski plemići, daroviti, obrazovani, idealni, lepo vaspitani, prefinjeni, prezasićeni evropeizmom… Zar se to moglo dopasti jedva školovanom, ili čak i dobro školovanom u Evropi, čobaninu (južnoslovenskom)”.28) Srpskom devetnaestovekovnom intelektualcu, koji je na nacionalno-oslobodilačkom planu tražio bratsku potporu Rusije, u ideološkom pogledu bili su svojta ruski liberali, koji su sve činili kako bi iznutra oslabili državu od koje je pravoslavni Istok iščekivao svoj novovekovni vaskrs.29) U tom paradoksalnom odsustvu duhovnog susreta, Srbima i Rusima je protekao 19. vek.

I pored svih razmimoilaženja i nerazumevanja zvanične i nezvanične Rusije kada je u pitanju Balkan, ostaje zaključak koji je u studiji „Borba za nezavisnost Balkana” dao bečki đak i po svemu sudeći mason, (dakle ideološki nenaklonjen Trećem Rimu), V. Ćorović: „Rusija je tražila posed istočnog ili jugoistočnog dela Balkana prvenstveno radi toga, da bi imala u svojoj vlasti moreuze i slobodan izlaz iz zatvorenog Crnog Mora. Ali u svojoj politici, koja je prirodno, bila rukovođena vlastitim interesima, ona je celo vreme imala i obzira i prijateljstva prema balkanskim narodima. Srbima je ona najviše pomogla da iskoriste uspehe svog ustanka; Grke je prihvatila u po njih najtežem času; a Bugarima pomogla da izvojuju državu. Kad god su zapadali u krizu, njihove države su u njoj nalazile najspremnijeg zaštitnika.  Da nije bilo Rusije Srbija bi 1914. god. sigurno bila pregažena i možda potpuno pridavljena. Rusiji sloboda i veličina balkanskih država nije ništa smetala.”30) Objektivnost Ćorovićevog istraživačkog uvida dodatno je bila ojačana činjenicom što navedenu studiju piše 1937. kada carske Rusije već odavno nema, a od SSSR pisac nije mogao da očekuje bilo kakve beneficije, jer se nalazio na crnoj listi „crvenih”. Uostalom, da je Rusija nesebično pomagala Srbe potvrdio je i austrijski car Franja Josif u razgovoru sa ruskim poslanikom Majendorfom u vreme Krimskog rata. Car je ruskom diplomati skrenuo pažnju da Austrija „ne bi mogla hladnokrvno gledati ako bi Rusija svoje pravo pokroviteljstva raširila na celu Otomansku carevinu. To bi osetila i Austrija i ravnoteža evropska”. Ruski poslanik je odgovorio kako Rusija nudi Austriji „da podelimo pokroviteljstvo nad Srbijom”. Na to je Franja Josif izneo tvrdnju sa dalekosežnom i trajnom porukom: „Da, ali blagodareći plemenskim i verskim simpatijama, Rusija bi bila sve, a mi ništa”. „To dolazi otuda”, odgovorio je ruski diplomata, „što smo mi ovim narodima činili usluge, a Austrija ih je svagda Turcima predavala”. Na ovu konstataciju austrijski car je samo mogao da kaže – to je istina”.31) Otuda, ni tada, ni danas, nije bilo te snishodljivosti kojom bi Rusija i Srbija mogle da ubede Zapad u nepostojanje zajedničke zavere. Osim, kainovskog bratoubistva, kome se zapadni krstaš već vekovima nada!

Srbija pred izborom: zrelost ili maloletničko starateljstvo

Danas kada se u formi evrointegracija sprovodi stari zapadni plan o kolonijalnoj dominaciji nad Balkanom, kako bi se kroz novu duhovnu, biološku, političku i ekonomsku devastaciju Srpstva sprečilo uključivanje poluostrva u „ruski svet”, odnosno u vizantijski civilizacijski krug u nastajanju, ponovo postaje aktuelno pitanje moralne sposobnosti Srbijinog političkog vođstva da skroji politiku po Srbijinoj i svesrpskoj meri. Kao i 1880. pred Srbijom se nalaze dva puta: put zrele i odgovorne nacionalno-državne politike odbacivanja diktata koji od Srbije prave političkog i ekonomskog patuljka i put prihvatanja diktata po cenu infantilnog stavljanja pod tuđinsku zaštitu.Mada se izbor prvog puta u početku čini težim i skupljim, zla sudbina dinastije Obrenovića, koja je, počev od kneza Miloša, pa preko kralja Milana, nacionalnoj slobodi pretpostavljala stranu zaštitu dinastijskih interesa, pokazuje da se pogled „žabe iz lužine” na kraju plaća sopstvenom bezvrednom glavom. O prirodi politike Zapada prema Srbiji i odnosu prema njoj najbolje svedoči i danas itekako aktuelan uvid Alekse Simića, ministra inostranih dela Knjaževine Srbije u vreme Krimskog rata: „Pa i kad bismo hteli sledovati zapadnoj politici, mi to ne bismo mogli učiniti, jerbo njihova politika nije stalna, nego prevrtljiva… A je li mogućno nama biti u svako vreme onakvima i u onom stanju kako bi nas zapadne sile u svako vreme različno pro i kontra, želele imati? Ta mi se ne možemo upodobiti jednom buretu vina ili vode, na kome, kad odvrneš slavinu, da teče, a kad zavrneš, da prestane. Mi moramo biti nešto stalno, pa u ovoj stalnosti rukovoditi se kako nećemo izaći iz zakonitoga puta…”32)

Imajući to u vidu, Srbija se danas ne nalazi pred izborom EU ili Evroazija, već pred večitim izborom, kao i 1880. godine, ostati svoj u slobodi ili renegat u ropstvu. Za izbor prvog puta potrebna je politička i ljudska zrelost i vera u snagu osveštanog narodnog pregnuća, a za izbor drugog puta dovoljni su malodušnost i infantilnost. S tim u vezi, ruska odluka da nađe alternativu „Južnom toku” višestruko je korisna za Srbe.

S jedne strane, ova odluka u svetlu istorijskog iskustva iz 19. veka pokazuje da se Rusija izvukla iz kandži gubitničke pozicije traženja rešenja po svaku cenu u okviru nametnutog poretka evropske politike. Trošenje vremena i resursa u okviru nametnutog modela „dijaloga” posebno je opasno u predvečerje velikog sukoba, jer slabi mobilizacijsku pažnju Moskve. Šteta od ovakvog paktiranja, veća je od geopolitičke snage „Južnog toka”, ma kako Balkan bio značajan kao arena za potvrđivanje uloge velike sile. Ruski jednostrani izlazak iz Prokrustove postelje „evropskog poretka” i „evropske ravnoteže” predstavlja još jedan dokaz da se Putinovska Rusija nalazi na putu svoje duhovne samospoznaje i geopolitičke i civilizacijske emancipacije, a samo na tom putu ona može da izgradi „ruski svet”, odnosno obnovi vizantijsku civilizaciju, kao jedinu istinsku alternativu zapadnoj civilizaciji.

S druge strane, ruska odluka da izvuče se iz hazarderske partije sa EU (čitaj SAD) u kojoj je ulog „Južni tok”, pomoći će da patriotska politika u Srba teorijski i praktično sazri, kako bi bila kadra da ponudi rešenja za izgradnju snažne, pravno uređene države, sa sopstvenim svetosavskim kulturno-obrazovnim modelom. Oslobađanje patriotske scene od nacionalne demagogije, populizma i moralne hipokrizije devedesetih, te od novijih novačenja u vidu nebuloznih mutant-kombinacija zapadnih liberalnih pravnih i ekonomskih ustanova i spoljnopolitičkog evroazijstva, podstaći će neophodnu vrednosnu selekciju u taboru, koji je po ukusu Zapada odavno zaprložen. Jednom rečju, srpske patriote treba da odrastu i spreme za vreme u kome će se politika voditi i drugim sredstvima.

Kao što svetosavska Srbija prepoznaje samo silnu Rusiju, svesnu istoriosofske uloge Trećeg Rima, što srpskim patriotama daje nedokučivi moralni prestiž u odnosu na zapadne štićenike, tako je Putinovskoj Rusiji potrebna Srbija svesna sebe i svoje odgovornosti pred precima i potomcima; jednom rečju, Srbija koja neće kao 1880. milanovsko-naprednjačka izabrati ulogu patuljka u zapadnoj verziji balkanske tragedije. Kao devastitrani narod teško da bi ponovo imali snage da anuliramo reprizu „dobiti” nove verzije proevropske milanovsko-naprednjačke politike: odustajanje od Bosne i Hercegovine, odnosno Republike Srpske, trajno udaljavanje Srbije i Crne Gore,  stvaranje agrarno-kolonijalno privrednog modela i duhovno otuđene elite skorojevićki spremne da nacionalnu državnost utopi u melting pot državoliku formaciju. Iznad svega toga, bilo bi moralno tragično da  krizu istorije čiju huku čujemo dočekamo „van tabora čestitoga kneza”, to bi bila apostasija bez mogućnosti povratka na put pokajanja.

__________________________________________

1)     http://www.politika.rs/pogledi/Boshko-Jakshic/Drugarica-Filimonova.sr.html

2)     M. Gavrilović, Počeci diplomaskih odnosa Velike Britanije i Srbije, Iz nove srpske istorije, Beograd, 1926, str. 113;

3)     M. Pavlović, Englezi – najveći srpski neprijatelji, Za bolju Srbiju, t. I, Kragujevac, 1993, str. 75;

4)     M. Gavrilović, Počeci…, str. 119;

5)     M. Gavrilović, Počeci…, str. 127;

6)     M. Gavrilović, Počeci…, str. 187-188;

7)     V. Popović, Meternihova politika na Bliskom Istoku, Beograd, 1930, str. 146-147; M. Gavrilović, Počeci…, str. 189;

8)     M. Gavrilović, Počeci…, str. 137;

9)     M. Gavrilović, Počeci…, str. 121;

10)  M. Gavrilović, Počeci…, str. 127;

11)  M. Ekmečić, Dugo kretanje između klanja i oranja, Beograd, 2008, str. 220;

12)  V. Jovanović, Uspomene, Beograd, 1988, str. 291-292;

13)  V. Jovanović, Uspomene, str. 293;

14)  D. R. Živojinović, Bendžamin Dizraeli i južnoslovenski narodi u vreme Velike istočne krize 1875-1878, Nadmeni saveznik i zanemareno srpstvo: britansko-srpski odnosi (1875-1941), Beograd, 2011, str. 58;

15)  G. Geršić, Pogled na međunarodni i državopravni položaj Bosne i Hercegovine i ostrva Kipra prema naučnim ocenama predstavnika današnje međunarodno-pravne teorije; Beograd, 1893, str. 21;

16)  S. Novaković, Najnovija balkanska kriza i srpsko pitanje, Radovi memoraskog karaktera, Izabrana dela, knj. 7, Beograd, 2007, str. 420; D. R. Živojinović, Velika Britanija i Srbija na Berlinskom kongresu 1878. godine, Nadmeni saveznik i zanemareno srpstvo: britansko-srpski odnosi (1875-1941), str. 106, 109;

17)  D. R. Živojinović, Velika Britanija i Srbija na Berlinskom kongresu 1878. godine, str. 111;

18)  N. Naročnicka, Rusija i Rusi u svetskoj istoriji, Beograd, 2008, str. 162;

19)  M. Ekmečić, Dugo kretanje…, str. 219-220;

20)  M. Pavlović, Englezi – najveći srpski neprijatelji, str. 77;

21)  M. Ekmečić, Dugo kretanje…, str. 225-226;

22)  M. Ekmečić, Dugo kretanje…, str. 224-225;

23)  M. Pavlović, Jugoslovenska država i pravo 1914-1941, Kragujevac, 2000, str. 54-55; M. Pavlović, Englezi – najveći srpski neprijatelji, str. 79;

24)  M. Pavlović, Jugoslovenska država i pravo 1914-1941, str. 11;

25)  M. Pavlović, Jugoslovenska kraljevina: prva evropska regionalna država, Zbornik MS za društvene nauke, br. 141, Novi Sad, 2012;

26)  N. Naročnicka, Rusija i Rusi…, str. 161;

27)  V. Jovanović, Uspomene, str. 467-469;

28)  K. Leontjev, Istok, Rusija i slovenstvo, Beograd, 1999, str. 10;

29)  A. D. Pazuhin, Sovremenoe sostoяnie Rossii i soslovnый vopros, Zemskaя ideя v istorii socialьno-političeskoй mыsli Rossii, Pod redakcieй A. Ю. Šutova, Moskva, 2014, str. 534, 579;

30)  V. Ćorović, Borba za nezavisnost Balkana, Beograd, 1990, str. 186;

31)  J. Ristić, Srbija i Krimska vojna 1852-1856, Istoriski spisi, Beograd, 1940, str. 154-155;

32)  J. Ristić, Srbija i Krimska vojna 1852-1856, str. 150.

Izvor: Fond Strateške Kulture