Ko stoji iza Drecunovog klinča sa Vekarićem

SUD za ratne zločine u Beogradu je od početka bio projekat NATO okupatora Srbije.

On je u Vašingtonu osmišljen, od tamo je dobio smernice za način funkcionisanja i krajnje ciljeve rada.

Napravljen je kao alat za svršavanje nesvršenih haških procesa kriminalizacije celog srpskog naroda i njegove borbe za slobodu u ratovima 1991-1999 i kao nastavak mirnodopskog specijalnog rata protiv ostataka patriotskih snaga u Srbiji i kao instrument stalnog okupacionog držanja na oku nepokorenih elemenata.

Sud za ratne zločine je bio istureno odeljenje „pravnih službi“ američke i engleske ambasade u Beogradu i bio je u neprekidnoj protivpravnoj vezi sa njihovim službenicima.

Sud za ratne zločine, njegov tzv tužilac i administracija su i finansijski potpomagani od pomenutih ambasada, to jest vlada kojih su oni predstavnici.

Ta institucija radi gotovo na istovetan način kao i njena haška majka pa se bez mnogo ustezanja može reći da njegovo postojanje i rad izaziva istovetan osećaj onom koji su Beograđani imali prema domaćim zaposlenicima u sedištu Gestapoa u Beogradu za vreme nemačke okupacije.

Sadašnja „don-kihotovska“ borba Milovana Drecuna, nekada odličnog ratnog izveštača a sada u svojstvu člana državnog establišmenta protiv tog suda, izaziva mnogo pitanja.

Da li je Milovan Drecun (verujem da ga je taj sud lično, kao čoveka koji je bio na licu mesta za vreme rata na Kosmetu, do besvesti iritirao) krenuo sada u sukob sa tom institucijom samoinicijativno i na osnovu svojih ispravnih osećanja i razmišljanja; zato što je dobio dokaze da će i sam biti meta tog suda ili je ipak na kraju „odozgo“ (a i to odozgo treba videti da li se zove Nikolić ili Vučić) određen kao pokretač projekta zatvaranja tog legla antisrpstva za koje su lake žene teških boja gotovo prave aristokratkinje u izlivima autošovinizma?

Tokom procesa formiranja Nikolić-Vučić administracije, glavni zahtev NATO okupatora je (da bi konačno dao zeleno svetlo za njeno instaliranje na vlasti) bio da Sud za ratne zločine ima da bude nedodirljiva svetinja.

Kako se to sada odjednom aktuelna vlast u Srbiji preko Milovana Drecuna odlučila na uklanjanje tog gnojavo-smrdljivog čira na nacionalnom telu?

Da li je duo Nikolić-Vučić prilikom preuzimanja vlasti bio svestan dubine i sadržine čvrste okupacije u kojoj se nalazi Srbija pa su se zbog toga odlučili na puzeće i što tiše i mirnije oslobađanje, pa je sada na red stigao i Bruno sa kamarilom ili su povratak Šešelja i oštri klizeći startovi gospođe Rašković Ivić ubrzali procese?

Ma koliko gospodin Šešelj bio skeptičan prema gospođi Rašković Ivić i ma koliko gospođa Rašković Ivić u svojim odgovorima na oštre komentare i kritike još nije uspela da izađe iz uštogljeno-salonske vrste komunikacije sa štampom koju je DSS-u kao legat ostavio onaj kojeg je hvala dragom Gospodu poslala u prošlost i koji je u blagorodnom susretu osnivanja Suda za ratne zločine na slobodu pustio Fljoru Brovinu, Aljbina Kurtija i još jednu dobru razoružanu veću četu terorista, moramo se ipak podsetiti vremena kada je gospodin Šešelj i Mirjanu Marković nazivao „poludelom babetinom sa Dedinja kojoj cveće raste iz glave“ pa je posle sa njom u interesu države i naroda formirao vladu, pa tako sadašnja vlada Srbije dobro zna da neka buduća saradnja Šešelj-Rašković Ivić ma koliko sada sevale varnice ne spada u sferu fantastike te je sa napadom na Vekarićevu firmu krenula ranije nego što je planirala.

Status i budućnost Suda za ratne zločine i odnos svih ozbiljnih političkih i pravnih snaga u Srbiji prema njemu može biti lakmus preko koga ćemo videti da li je sadašnji napad na njega samo nekontrolisani ispad srpske vlade, samostalni incident kreiran od Milovana Drecuna ili odgovor na pojavu ozbiljnih patriotskih kontrakcija u srpskoj opoziciji.

Kako god, tom sudu, njegovim suđenjima, presudama i slugama, narod je odavno presudio.

Izvor: Fakti