Ко су Обамини умерењаци у Сирији?

Питање је вредно милион долара за западне аналитичаре и коментаторе који не могу одолети а да се не подупру сатиром када је лидер њихове земље у питању.

Председник САД, који неретко изражава врло дискутабилне ставове износећи чињенице које се често граниче с потпуним фалсификатима (попут чувене изјаве да је тзв Косово независност стекло пошто је народ на референдуму рекао своје), ових је дана предмет истрага које трагају за умереним деловима Асадове опозиције које Америка обучава, наоружава и плаћа.

Али, ко су они? То, за сада нико не зна, осим Барака Обаме који истрајава на томе да их држи у тајности.

Зашто? Чему мистерија око тако „драгоцене“ ствари попут „умерених“ џихадиста који се боре против ИД у Сирији? Према замисли Беле куће, та мистериозна „сила“ требало би да представља камен темељац будуће Сирије. Или, онога што ће од Сирије (пре)остати. Тако је Америка смислила „Слободну сиријску војску“ коју чине, још се не зна који умерени делови побуњеничких група, и који ће у завидном броју дотући ИД. Тај број би макар у почетној фази према „идеји“ Беле куће требало да иде до 5 000 војника на терену.

Према до сада расположивим подацима, koje износе званични органи САД, истина срамежљиво и не тако гласно па је требало добро истражити, на терену их има четири или пет![1] Вероватно за петог припадника фантомске војске, још није јасно: да ли је на страни америчких „интереса“ или се попут осталих самовољно са све опремом, добро утрениран и плаћен америчким доларима предао ИД. Дакле, заиста реч је озбиљној сатири која би, да ситуација у Сирији није тако драматична, измамила и коју бујицу смеха. Амерички експеримент у Сирији доживео је потпуни крах и ту цену плаћа како регион Блиског Истока, тако и сама Европа.

Избеглице из ратом уништене Сирије у таласима преплављују Стари континент потпуно неспремним да се носи са очигледним пројектом. Уколико се и даље наивно мисли да је егзодус народа случај и да се ради само о хуманитарној катастрофи, требало би подсетити на неколико чињеница:

Прво, рат у Сирији почиње оног тренутка када су САД одлучиле да збришу Башара ал Асада с власти. Данас се ретко ко сећа како је кренуло са операцијом свргавања Асада: наиме, оптужбе да су Асадове снаге употребиле хемијско оружје, заправо нервни гас сарин у близини Дамаска (21. августа 2013) за Вашингтон су биле „добар повод“ да крене у поход. Међутим, до данас није јасно ко је употребио сарин, али је више него јасно да је Барак Обама по ко зна који пут изманипулисао јавност тврдњама да иза хемијског напада стоји искључиво Башар ал-Асад. Амерички новинар, Симор Херш, у чланку „Чији сарин“ пише између осталог: „Негде је (Барак Обама, прим аут) пренебрегао обавештајне податке, а негде претпоставке поставља за чињенице. Што је најважније он (Обама) није поменуо нешто што је добро познато америчкој обавештајној заједници: да сиријска војска није једина страна у грађанском рату са приступом сарину, нервном гасу за који је студија УН закључила, без утврђивања одговорности, да је употребљен у ракетном нападу. У месецима пре напада, америчке обавештајне агенције дале су серију поверљивих извештаја који су касније чинили и део формалне операције Поредак-документ који је у ствари планер који претходи копненој инвазији. Износећи доказе да ал-Нусра фронт, џихадистичка група повезана са Ал Каидом поседује сарин и да је способна да га производи у већим колучинама. Када се напад десио ал- Нусра је такође требало да буде осумњичена, али је (Обамина – прим аут) администрација одабрала делове обавештајних извештаја како би оправдала напад на Асада, пише Херш.[2]

Симор Херш, иако познати амерички новинар, више није добродошао у америчкким мејн стрим медијима. И, он чланак „Чији сарин“, као и чланак после тога „Црвене линије и пацовске линије“ објављује у Британији где му простор даје London Review of Book. У „Црвеним линијама“ Херш, даје одговор ко је употребио сарин као и ко је пацовским каналима снабдевао сиријску опозицију правећи савез који је до данас „мистерија“.

Фантомска „Слободна сиријска војска“ испоставиће се савезом који је Америка са све савезницима  хтела да прикрије, јер је тешко објаснити да после кампање „рата против терора“ лидер похода (САД) у ствари сарађује са прогоњеном Ал Каидом као што је Нусра фронт у Сирији.

Друго, хемијски напади десили су се 2013, у марту и априлу, које је истраживала специјална комисија УН. Према Хершовом извору из тима УН, недвосмислено је било да је сарин употребљен и да су га у марту употребиле побуњеничке снаге. УН је то знао, али та сазнања очито нико на „врху“ није желео да чује.[3]. Одакле, побуњеницима високо развијени програм производње сарина, како је касније утврђено у извештајима британске обавештајне службе?! Наиме, они су за напад који је прешао Обамину црвену лину (21 август) несумњиво утврдили, пошто су дошли до узорка сарина употребљеног у близини Дамаска, да он не одговара смеши коју користи сиријска армија. Али, како наводи Херш цитирајући америчке обавештајне изворе и извештаје, да одговара напредном програму који је био побуњеницима на располагању.

Треће, и поред сазнања шта се заиста дешава на терену у Сирији, Обама подвлачи „црвену линију“ која је пређена 21. августа и кампања против Асада може да почне. Повод је добијен.  Пентагон је требало да одреди мете ваздушних удара у Сирији. „Бела кућа је одбила у првој фази 35 мета које је представио Пентагон, јер нису биле „довољно болне“ за Асадову војску“[4], пише Херш цитирајући војно обавештајни извор. Дакле, циљ је био јасан: ударити тако, да се Асадова војска сама од себе уруши.

Четврто, пацовски канал или линија како бочни пут подршке назива ЦИА, успостављен је 2012, ка Сирији. Односно ка „побуњеницима“ који су тако добијали оружје из ратом уништене Либије.  Ко су били побуњеници (?): „многи међу њима били су џихадисти који су припадали Ал Каиди“, пише Херш. И да се није десио напад у Бенгазију у којем је погинуо амерички амбасадор Кристофер Стивенс са још тројицом људи, не би дошло до истраге која је открила више важних детаља. Али не и околности, у ствари, ликвидације Амбасадора Стивенса.  За нашу тему је важно да је током истраге откривено, али добро сакривено од шире јавности, да је почетком 2012 дошло до тајног споразума између Обамине и Ердоганове администрације који се односи на пацовски канал снабдевања оружјем „побуњеника“ у Сирији: „Према том споразуму Турска Саудијска Арабија и Катар били су финансијери. ЦИА је уз подршку британске МИ6 била одговорна за транспорт оружја из Гадафијевих магацина до Сирије. Бројне компаније биле су формиране у Либији, неке под маском аустралијских компанија. Заправо, радило се о пензионисаним америчким војницима који нису знали послодавца али чији је посао био да управљају набавком и испоруком оружја. Операцијом је руководио генерал Дејвид Петраус, у то време директор ЦИА, који је и убрзо поднео оставку на место због афере са својим биографом.“[5]

И, ове чињенице се налазе у поверљивом Анексу поменутог извештаја, који никада није објаснио разлоге због чега је нападнут амерички конзулат у Бенгазију, шта се дешавало пре напада и како је могуће да особље конзулата није добило подршку, иако је било времена и могућности да се спрече смртни исходи. Посебан вео тајни покрива очито наручену ликвидацију Амбасадора Стивенса, а Републиканци су оптужили Обаму и Клинтонову за свесно заташкавање случаја Бенгази.

Углавном, после Бенгазија, неки би помислили да је пацовски канал уништен.

Међутим, улози су тек тада подигнути а пацовским каналима редовно се у још већем интезитету снабдевао у ствари ИД.

„Током мог рада, колеге би од мене неретко тражиле да оценим и објасним одређена документа и законе. Недавно и заједно са колегиницама Кетрин Хериџ и Памелом Брауни,  прочитао сам транскрипте разговора које је госпођа Брауни обавила са човеком званим Марк Тури. Госпођа Хериџ ме је замолила да погледам и оценим преписку мејловима између Стејт Дипартмента и званичника (САД, прим аут) током мандата Хилари Клинтон као државног секретара.

Оно што сам видео убедило ме је, изван сваке разумне сумње као и моралне сигурности, да је Хилари Клинтон обезбедила материјалну подршку терористима и лагала Конгрес и то тамо где је закон обавезује на истину. Ово је позадина те приче…“[6]написао је Ендрју П. Наполитано, бивши судија Врховног суда Њу Џерсија.

Наполитано је данас аналитичар ТВ канала Фокс Њуз и пише за Вашингтон Тајмс. Аутор је седам књига о америчком Уставу.

„Господин Тури је законито овлашћени амерички продавац оружја. 2011 он подноси захтев Стејт Дипартменту као и Министарству финансија за одобрење да прода наоружање Влади Катара“, пише даље судија Наполитано. За необавештени део публике Наполитано се потрудио да подвуче да је Катар мала блискоисточна земља тако  увезана са САД, да ће увек „урадити оно што америчка влада од ње тражи“[7].

„Конгрес“, наставља Наполитано „ је у својим напорима да држи „подаље“ оружје од група и земаља које могу да науде Америци и њеним грађанима и интересима, овластио Стејт Дипартмент и Финансије да буду чувари оружја. Они могу да прогласе земљу или групу терористичком и у том случају продаја оружја је кривично дело. Они такође издају дозволе дилерима за продају.

Господин Тури“, како нас обавештава Наполитано, „продао је Катару милионе долара вредно наоружање. Касније је, како пише судија Врховног суда, и то на захтев званичника америчке владе оружје било продато или дато побуњеничким групама у Либији и Сирији. Неке од тих група, подсећа судија су на америчкој листи терориста, тако да су их и Стејт Дипартмент и Финансије, који су лиценцирали продају, такође забранили.

Онда, како је ово могуће?“[8] зачудио се Наполитано.

Наравно, чуђење је трајало колико и анализа материјала која је доспела у руке судије који и даље верује у демократију коју је некада давно дефинисао амерички Устав. Наиме, без задршке и имало поштеде, Наполитано закључује да одговор на претходно питање почиње тајним ратом, никог другог до, Хилари Клинтон.

За нас у Србији нимало чудно.

Напротив!

Клинтонове Србија памти по ратовима који су за њих били и лично питање. Уосталом у мандату државне секретарке Хилари Клинтон је током посете јужној српској покрајини Косову и Метохији, октобра 2012 поводом самопрокламоване независности тзв државе „Косово“ рекла да је она „неспорна“, да „нико не може то да доводи у питање“ и изнад свега да је то њено „лично питање“. Да будемо прецизнији, Клинтонова је рекла:

„За мене, моју породицу и за моје америчке суграђане то је више од спољнополитичког питања. То је лично питање“![9]

И, како видимо, заиста и јесте. То „лично питање“ урађено је на исти начин и у Либији, Ираку, Сирији. Тако што је Америка на тзв. Косову подржавала, финансирала и довела на власт ОВК. Наравно, претходно их назвавши терористима а онда и борцима против „репресивног“ режима „аутократе“ Милошевића. Судији Наполитану би и овај пример требало да буде познат. Али га тада нико, вероватно, није питао за став.

Овај пут, када је „ствар“ потпуно измакла контроли Наполитано констатује да је Клинтонова обезбедила дозволу од председника Обаме и сагласност лидера обе партије америчког Конгреса „како би наоружала побуњенике у Сирији и Ираку у циљу свргавања влада обе земље“.

„Многи од побуњеника које је госпођа Клинтон наоружала и који користе то оружје, легално продато од стране господина Турија и осталих, су терористичке групе које представљају наше заклете непријатеље. Није постојала објава рата од стране Конгреса, није било гласања у Конгресу, без знања Конгреса осим малобројних можда десетак чланова и без федералног закона који би одобрио овако нешто“, тврди Наполитано.

У сведочењу некадашње државне секретарке пред сенатским комитетом за наоружање, Наполитано посебно истиче део у коме Клинтонова отворено лаже одговарајући на питање републиканског сенатора Ренда Пола. Наиме радило се о испоруци америчког оружја Блиском Истоку преко Турске. Сведочење је одржано 23. јануара 2013. На питање републиканца да ли је оружје из Либије отишло Турској, Клинтонова зачуђено пита „Турској?! И одговара да о томе ништа не зна!

Наполитано даље подсећа да Хилари Клинтон пориче било каква сазнања док су с друге стране она и Ендрју Шапиро (Стејт Дипартмент) одобрили хиљаде испорука оружја вредних милијарди долара и то америчким непријатељима водећи тако своје приватне ратове. Жртве тих ратова били су убијени Амбасадор Кристофер Стивенс и троје његових колега. Њих су у Бенгазију (Либија) убили исти они побуњеници које је наоружала америчким оружјем госпођа Клинтон кршећи америчке законе“, констатује Наполитано.

Бивши судија Врховног суда није могао да изведе било који други закључак осим оног који, узгред, добар део јавности ипак зна:

„Тајни рат и криминално понашање били су производ конспирације у Белој кући, Стејт Дипартменту, Финансијама, Министарству правде, ЦИА као и одређене групе уско повезаних чланова Конгерса. Њихова коспирација је сада откривена …Хилари Клинтон је лагала Конгресу, дала оружје терористима и потом уништила своје мејлове,“ више него јасно закључује Наполитано.

Овај судија, наставио је са изношењем анализа, доказа и пресудом за, у ствари, акт велеиздаје, званичника САД. Конретно Хилари Клинтон у мандату државне секретарке као и свих лица повезаних тајним ратом и уговорима вредним милијарде долара који су се односили на извоз наоружања. Тако и 2015, Наполитано поново констатује да „Хилари поново лаже“[10]. И, све се некако концетрише око убиства Амбасадора Стивенса око чега се диже невероватна медијска прашина препуна смицалица, трикова и полуистина. Разна саслушања пред разним комитетима се нижу, али се стиче утисак да представници обе партије као да избегавају у ствари праву причу.

Она је једноставна али и ужасна, колико и судбина земаља Блиског Истока, севера Африке. Подједнако колико и судбина милиона избеглих из ратом разрушених земаља. Недавно, после многих процурелих информација и истраживача ентузијаста сазнали смо:

Прво, у Бенгазију конзулат није ни постојао. Радило се о изнајмљеној приватној вили у којој је боравио Амбасадор Стивенс. Иначе постављен као неко ко ће контролисати пут наоружања из Либије према Сирији.

Углавном.

Друго, Кристофер Стивенс био је главни актер  у настајању арапских пролећа, обарања Гадафија, успостављања контаката с побуњеничким групама од којих су многе биле на званичној листи терористичких група или организација.

Треће, оружје из Гадафијевог арсенала отишло је директно у руке терористима који су се показали „најјачим“ на терену у борби против Асада. Неки од њих припадају Ал Нусра Фронту, али већину у такозваној сиријској слободној армији зову „странцима“.[11]

С пуним правом, јер се ради о извезеним џихадистима из Либије, Чеченије, Јемена Суадијске Арабије, Кувајта, Ирака, Белгије, Пакистана, Бангладеша, Британије.[12]

У Сирију!

Четврто, заборавља се да је либијска лука Бенгази била и једно од најјачих упоришта Ал Каиде, и да после обарања Гадафија из ове луке без америчке присмотре ни птица није могла да полети.

Али су тоне наоружања пацовским каналом одлазиле у Сирију, преко Турске у руке терориста који су у већини чинили оно што Обама интезивно скрива а зову их „умереним“ побуњеницима.

И, то умереним, јер би то требало да им да потенцијал у будућој архитектури Сирије.

Ако којим случајем неко још помисли да је ово крај, сасвим сигурно није. Пројекат „Сирија“ тек је један од многих. Архитектуре и редизајнирања континената од Африке, преко ЕУропе, Балкана, Русије, Кине, Индије тек следе…

О сваком од њих намера нам је, да без задршке, поткрепљено конретним доказима, како видимо, управо из западних, на првом месту америчких извора, пишемо у континуитету.

___________________

[1] http://www.military.com/daily-news/2015/09/16/senators-blast-commanders-claims-of-progress-against-isis.html;
[2] http://www.lrb.co.uk/v36/n08/seymour-m-hersh/the-red-line-and-the-rat-line
[3] исто
[4] исто
[5] исто
[6] http://www.washingtontimes.com/news/2015/jul/1/andrew-napolitano-hillarys-secret-war/?page=all
[7] исто
[8] исто
[9] http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/265997/Hilari-Nezavisno-Kosovo-je-moje-licno-pitanje
[10] http://www.foxnews.com/opinion/2015/07/30/hillary-clinton-lies-again.html
[11] http://www.washingtonsblog.com/2013/05/its-dishonest-to-talk-about-benghazi-without-talking-about-the-syrian-war.html
[12] http://www.businessinsider.com/al-qaeda-jihadists-are-among-the-best-fighters-among-the-syria-rebels-2012-

Извор: Фонд Стратешке Културе